Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Tajni put iz zatvora u patagoniju
I ovo je priča o laži u čijoj se temi, u čijem koordinatnom sistemu nalazimo. Ali ova je lepa. Posle toliko ružnih, red je i o nekoj plemenitijoj nešto da čujemo.
U KP domu Niš upoznao sam 1952. prekrasnog čoveka i s njim bio u tzv. kolektivu. Kolektiv je pogodbena „zajednica paketa” koja je održavala kalorični balans u robijaškoj ishrani, jer što vi u paketu niste dobijali, primao je vaš kolektivac, i obrnuto, a u slučajevima kažnjavanja zabranom pošiljki od kuće moderirala dejstvo kazne na vaš stomak.
Predratni komunistički robijaši tvrde da su kolektiv oni izmislili, jer je, navodno, ovakva komuna odgovarala njihovoj koncepciji socijalističke zajednice, a i „drugarskom karakteru njihove partije” – kako mi je, ne bez nostalgije razočaranog puritanca, izjavio jedan od njih. Međutim, to je stara robijaška ustanova, nastala pre iz potrebe nego vrline.
Dokaz je i činjenica da je tamnička sirotinja – ljudi bez veze s kućom, ili s vezom ali neupotrebljivom – retko kada bila u nekom kolektivu. Kolektiv pretpostavlja podelu imovine na bazi ravnopravne obostrane koristi učesnika, a oni ništa za deobu nisu imali, pa su u tom smislu bili „savršeno nepodobni za partnere“.
Niš, nota bene, uopšte nije poznavao ustanovu mitrovačkih prinudnih „sobnih kolektiva”, u koje ste ulazili samim stupanjem u sobu, hteli to ili ne. U Nišu su kolektivi bili dobrovoljni i stoga uvek klasni. Običaj je, nesumnjivo, ružan, ali ni robija nije mesto za razvijanje boljih čuvstava. Ona je, možda, mesto gde ih možete po skupu cenu sačuvati, ali teško da ih možete usavršiti.
Zvao se A. M. i bio student geografije, rodom iz Maribora, osuđen zbog pokušaja bekstva preko granice. Istorija njegove krivice pomalo je zapletena, i ja se pojedinosti slučaja ne sećam. Sada se čudim zašto je uopšte ležao u Nišu.
Pošto, kad je uhapšen, nije bio vojnik koji je bekstvo pokušao iz nekog garnizona Srbije, inače bi robijao u vojnom zatvoru – bekstvo jedino u Grčku, jer komuniste nije trpeo – ostaje da je u Srbiji živeo. Na tu verovatnoću ukazivao je njegov srpski bez ijednog uočljivog slovenačkog akcenta. No, sve to nije važno.
Za našu priču o tajanstvenom putu u Patagoniju važno je da je M. svoj predmet, zemljopis, sjajno poznavao. A ni najmanje da sam upravo iz njega ja na velikoj maturi pao. Bio je kadar da i najzabitije kutke globa opiše iscrpno i verno, s akribijom i poznavanjem kao da je kroz njih prolazio, tamo živeo.
Znanja mu nisu obuhvatala materiju samo u uskom vidu prirodnog reljefa i njegovih osobina, uz notorne statističke podatke iz raznih oblasti života pojedinih naroda. Putem antropoloških i etnografskih fakata ulazila su ona u taj život znatno obuhvatnije, svestranije, intimnije i dublje.
Jedne večeri, od duga vremena biće, odlučismo da se otisnemo na put oko sveta i da kao globtroteri obiđemo njegove najzabitije, najegzotičnije predele, one naročito koje u normalnim okolnostima verovatno nikad nećemo videti.
Pribavili smo dobre mape Afrike, Azije, Australije i Južne Amerike – ove smo kontinente, naime, izabrali kao najinteresantnije – ne znajući tada da ćemo se kretati uglavnom po „nesvrstanim zemljama” koje ćemo kasnije prezirati. Sakupili smo, takođe, odgovarajuće priručnike, vodiče, statističke godišnjake, zemljopisne sumarijume za pojedine zemlje.
Put smo na hartiji i kartama planirali i ucrtavali po svim pravilima istraživačkih ekspedicija. Obeležavali mesta logorovanja, starali se o provijantu, oružju, medicinskom, higijenskom priboru, i naravno, darovima za domoroce (urođenike).
Ali najveću pažnju poklanjali smo izboru istraživačkih lokacija, pripremajući se za susret s raznim plemenima budućeg Trećeg sveta, proučavajući njihove običaje, kultove, legende i tradicije. To je trajalo nekoliko meseci, i meni se čini da se za put u Afriku ni Livingstone bolje nije pripravio.
Put nas je vodio preko Grčke – ističem pravac jer nam je kasnije upravo on zagorčao pustolovinu – gde se, uprkos mojim filohelenskim osećanjima i interesu za antiku, ne bismo zadržavali nego bismo odmah brodom produžili za Tel Aviv, u tek osnovani Izrael, u kome je naša ekspedicija trebalo da počne obilaskom svetih mesta tri velike mediteranske religije.
Posao planiranja podelili smo prema osobnim interesima i znanjima. Ja sam se starao za istorijsko-antropološku, a M. za geografsko-etnografsku stranu poduhvata.
Posle nekoliko meseci, nažalost, plan je u potpunosti bio gotov, a s njim i naša igra. Bili smo žalosni. Pobeđeno Vreme opet je počelo delovati. Ja sam ga nekako i zavaravao pisanjem, ali M. ga je sve teže podnosio. Jedne sam ga večeri, u nostalgičnoj čamotinji letnjeg sumraka upitao:
– Dobro, Andrija, šta sada da radimo?
– Ne znam – rekao je sumorno. – Da robijamo.
– To mi se ne dopada.
– Ni meni, ali šta drugo možemo?
– Mislim da znam.
– Šta?
– Napravili smo plan za put oko sveta, nismo li?
– Jesmo, pa šta?
– Šta koga boga čekamo?
– Ne razumem?
– Zašto ne krenemo?
Nije me odmah razumeo.
– Kuda, da ga jebem, da krenemo?
– Pa na taj put, put oko sveta?
No comments:
Post a Comment