Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Tajni put iz zatvora u patagoniju
Kad sam mu ideju objasnio, oduševila ga je. Još iste večeri, posle brojanja, kada je soba zahrkala, pokupili smo sve isplanirane stvari, stavili na glave tropske šlemove i seli u voz za Grčku. Trebalo je u Solun da stignemo sutradan pre podne. Stigli smo, međutim, tek posle nekoliko dana, jer smo usred vožnje izvučeni iz vagon-restorana, gde smo jeli rakove, i svučeni u – podrum, ali to je incident koji ostavljam za kraj priče o našem putovanju u Patagoniju.
U početku, razume se, nije išlo lako. Planiranje ekspedicije je racionalan postupak, obavlja se i u realnosti na hartiji, može se, dakle, fingirati za robijaškim stolom, i ne zahteva naročitu maštu, koju zamenjuje poznavanje fakata. Stvarno putovanje oko sveta, dok sedite zaključani u robijaškoj sobi, isključivo se na imaginaciju oslanja.
Morate ga zamišljati, robijajući istovremeno. U istom momentu dok pregovarate s kršnim poglavicom ratničkog plemena Masai da vas sprovede do Solomonovih rudnika – ribati kiblu koja nesnosno zaudara. (Zato ribanje kible podešavate s prolaskom kroz neku močvaru.)
Dok se uzbuđeni i radoznali šetate među hramovima Benaresa, vrtite se u krugovima mrtve zatvorske šetnje ili, dok na mazgi kaskate argentinskim pampama, da biste se domogli sanjane Patagonije, otaljavati prisilan rad, na koji ste, na kraju krajeva, pravosnažno osuđeni.
Robija – što potvrđuje i drug dr Vidak Popović, ekspert za humanost socijalističkih zatvora – uprkos uočljivo čovečnim intencijama socijalističkih zakonodavaca, ipak nije zamišljena da vas vodi u Patagoniju. Zamišljena je da vas odvede u građansku lojalnost ili skrši. Patagonija se nigde ne spominje u Pravilniku o izdržavanju kazni lišenja slobode sa prinudnim radom.
Kasnije, kako je zamišljanje putovanja odmicalo, mislim negde u srcu Afrike, koje je M. podsetilo na izvesne gnusne dijetalne običaje Bušmana, a mene na strip o Fantomu i njegovim simpatičnim crnim pigmejskim patronima, već smo se snašli u tom dvostrukom životu, nepokretnom zatvorskom i mobilnom životu naše globtroterske avanture.
Na kraju, već blizu Patagonije, s koje su duvali oštri antarktički vetrovi, došli smo do stanja u kome smo u prvom redu putovali, a tek potom robijali. Robijali smo, zapravo, usput i uzgred. A to je, koliko se sećam, najdalje što sam otišao u trijumfu nad Vremenom, svojim smrtnim zatvorskim neprijateljem.
Zamišljasmo, dakle, put kao nešto što je u toku. On, naravno, da bi ubedljiv postao, nije smeo uvek biti ugodan – to, najzad, nije safari za američke milionere u kome na životinje pucate iz blindiranih automobila – a mi u svakoj situaciji sigurni da ćemo se odmah snaći, bez ogrebotine umaći kakvom tigru ili ne omaknuti se niz liticu.
Iako smo se na polasku vakcinisali protiv tropskih zaraza, na neku smo egzotičnu bolest morali računati. Na slučajan gubitak provijanta, karata i orijentacije, ili na nesporazume sa domorocima. Incidenti, za koje smo se prethodno dogovarali, kada, gde i kakvi će nam se događati, bili su, zbog toga što smo unapred za njih znali, pomalo neuverljivi, pa, tome shodno, i neuzbudljivi.
Jedno je znati da u ljudoždersko selo ulazite, a drugo to saznati tek u njihovom loncu. M. se prvi setio kako nevolji da doskočimo. Pre polaska u Aziju, promenili smo konstrukciju igre. Da bi barem jednom od nas neki incident bio nepoznat, smenjivali smo se u njihovom izmišljanju.
Jednom je M. predlagao poteškoće ili prepreke, a ja ih na licu mesta, po mogućnosti brzo – jer tigrovi ne oklevaju mnogo – rešavao, onda ih ja postavljao, a on rešavao. Trudili smo se jedino da ne smišljamo nešto što bi putovanje neopozivo dokrajčilo i sprečilo nas da stignemo u Patagoniju, ili što bi jednog od nas na tom putu ostavilo bez društva.
No comments:
Post a Comment