Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Poreklo zatvorske porodice, privatnog vlasništva i robijaškog blagostanja
„Blago prognanima pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko.”
(Jevanđelje po Mateju, gl. 5, 10)
Povratak građanskog cirkusa na istok
Robija je klupče kanapa čiju dužinu ne znate dok ga ne razmotate. Istina je da su vam, predajući klupče, i u njemu smotano Vreme osude, rekli koliko će trajati, ali ono retko toliko i traje. Samo su izvanredni opunomoćenici „narodnih neprijatelja”, modela Đure Đurovića, predsednika Ravnogorskog Centralnog komiteta Draže Mihailovića, izdržali celu kaznu, u njegovom slučaju – dvadeset godina.
Sitniji „izdajnici otadžbine” razmotavali su klupče Vremena do dve njegove trećine, polovine, ili, kao u mom primeru, samo do trećine. No, budući da to ne znate, ne znate na kome ćete vremenskom čvoru klupčeta biti pušteni, olakšanja unapred nema. Razmotavate klupče kao da ćete ga do kraja odvijati.
Čini vam se, takođe, da ćete celu robiju provesti u zatvoru u koji su vas sa suda doveli. Po pravilu, to i jeste tako. Puštate koren tamo gde vas prvi put poseju. Taj je koren spočetka slabašan, vezan za zemlju (odnosno, kazamatski beton) pre trenutnom prinudom snalaženja nego shvatanjem njegove nasušne potrebe za preživljavanjem. Kasnije će debljati, hraneći vas „zemaljskim hranama” upravo na onim izvorima koji su bili zamišljeni da vas unište.
Zato je tako bolno njegovo nasilno čupanje.
Prema Pravilniku o izdržavanju kazne, objavljenom u Službenom listu br. 23, od 18. marta 1947, najteža zakonska odmazda za prekršaj zatvorske discipline, pod kojom je, između ostalog, ali bez izričitog apostrofiranja, smatrana upornost i doslednost u ispoljavanju neprijateljskih osećanja prema državnom i društvenom uređenju zemlje, bio je premeštaj iz jedne u drugu robijašnicu.
Nisam uspeo da shvatim logiku takvih premeštaja. Delimično mi je to polazilo za rukom kod kriminalaca koji su više puta disciplinski kažnjavani, pa je premeštaj u drugu sredinu ostao kao poslednja korektivna mera, u načelu besmislena, jer ni ta druga sredina, budući takođe tamnička, takođe delom kriminalna, i takođe represivna, nije premeštenom pružala ništa što on već nije dobro upoznao.
U slučajevima političke „nepopravljivosti”, zaključivane od lokalne Udbe arbitrarno i na bazi doušničkih informacija, smisao je bio još nevidljiviji. Mogao se možda naći u nameri da se oni što su ostali u starom zatvoru oslobode rđavog uticaja premeštenog, ali je dobitak bio sumnjiv, jer su se sada tom uticaju izlagali zatvorenici nove sredine.
Lično ne verujem da je posredi šikaniranje, pogotovu što podrazumeva promenu koja ubija vreme, robijaševog najvećeg neprijatelja. U praksi, međutim, činjenica da će, umesto do Mitrovice da „skoknu”, moji roditelji morati od sada putovati u Niš, dovoljna je bila da svoj premeštaj, u pravu bio ili ne, smatram namernim šikaniranjem.
Zatvorski rečnik pun je eufemizama. Jedan od njih je i termin Dom za robijašnicu. Ako se setite svih lepih osećanja u koja vas uvodi ta reč, ne možete našim socijalističkim penolozima, u većini bivšim robijašima, odreći izvestan smisao za humor. U međuvremenu, eufemizmi, i oni vlasti i oni zatvorenički, prilično precizno određuju naopaku prirodu tamničkog života, jednako kao što eufemizmi socijalističke slobode, takođe u raskošnom orwellijanskom cvetanju, precizno određuju njenu lažnu suštinu.
„Prevaspitanjem” se tako zvao proces upokoravanja, u mom slučaju „izbijanja pogleda iz očiju”; „organizacijom rada” eksploatacija osuđenika, često u privatne svrhe visokih funkcionera; „kulturno-prosvetnim radom” kolektivno zaglupljivanje na bazi dijalektičkog materijalizma i marksizma itd. Na zatvoreničkoj strani, neki od najuspelijih eufemizama su, pored „dvomotoraca” za povratnike, „Havaji” za Goli otok, premda se za njegovo poreklo ne zna. Toliko je dobar da verujem kako ga nije izmislio tamošnji zatočenik, nego neki cinični socijalistički Steinbrecher (policijski kamenolomac).
Tokom ovih uspomena više puta sam ukazivao na bolno i alarmantno značenje seoba u zatvorenikovom životu, makar podrazumevale premeštaj iz sobe u sobu istog zatvora. Ova iskustva potvrđuju sve robijaške biografije. Jevgenija Ginzburg, u knjizi Into the Whirlwind (U kovitlacu), piše:
„Ali je naše domaće blaženstvo počivalo na vrhu dremajućeg vulkana, jer uvek je bio prisutan Odsek za registraciju i distribuciju, glavna egzekutivna ruka ove fantastične Države.” (J. G. misli na arhipelag Gulag u onom smislu u kome ga Solženjicin definiše kao državu u državi.)
„U svakom momentu mogla su se vrata naše barake otvoriti i ući nadzornik radova, držeći dug svitak hartije u ruci. To su bile liste radnih partija sastavljane u Odseku za registraciju i distribuciju. Nemilosrdnim glasom egzercirišta, koji nije trpeo pitanja, on je, derući se, izvikivao jedno po jedno ime onih koji su premešteni na takvo-i-takvo mesto ili u takvu-i-takvu oblast.
No comments:
Post a Comment