Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Poreklo zatvorske porodice, privatnog vlasništva i robijaškog blagostanja
Povratak građanskog cirkusa na istok
Mi smo sedeli na svojim klupama, nepokretni kao statue, a oni koji su u prozivci čuli svoja imena samo bi tiho zastenjali i uvili se kao da ih je pogodio metak.” (Evgenia Ginzburg, Within the Whirlwind, Collins-Harvill, London 1989,) Ginzburgova saopštava da su logoraši ovakve seobe smatrali po težini čak i gorim od hapšenja.
Kada vas uhapse, naime, uvek je postojala mogućnost greške ili nesporazuma. Ovde takve mogućnosti nije bilo. Nije je, zapravo, bilo ni kod hapšenja, ali se to još nije znalo. Enciklopedijski pregled sovjetskog gubilišta još nije bio sačinjen. A sve dok se to nije učinilo, normalan ljudski razum nije mogao primiti pretpostavku da u operaciji milionskih hapšenja baš nijedno nije bilo pogrešno.
„Nezasluženo i efikasno izvučeni ste iz žalosnog izbeglištva u kome ste se krili, u nadi da ste zaboravljeni. Ne, nisu vas zaboravili. Još jednom ste izbačeni u ledenu maglu.” Ledenu maglu neizvesnosti, jer ne znate kuda vas vode i šta vas tamo čeka.
Ma kako rđavo bilo tu gde ste, uspeli ste vremenom da se priviknete, moderirali ste iskustvom, koliko je to uopšte moguće, najgore strane domaćih prilika, možda ste pronašli za sebe i neke olakšice, ustanovili izvesne korisne veze, stekli svakako i prijatelje, pouzdanike, u svakom slučaju, upoznali ste ona posebna pravila preživljavanja što u okviru univerzalno tamničkih vaš zatvor razlikuju od svih ostalih.
A sada vas iz njega čupaju i odvode negde gde ćete mučan i neizvestan proces snalaženja i prilagođavanja morati početi iz početka. On će možda biti malo lakši, jer to nije vaša prva seoba, a niti je, zacelo, poslednja, i vi ste već naučili na šta pažnju da obratite, a šta kao sporedno zanemarite, čega da se čuvate, čemu da se s poverenjem prepustite – uvek, naravno, rezervisano, polovično, uzdržano – pa ipak, sasvim lako neće ići.
Upravo stoga što, pored opštih, svaki zatvor ima i neka posebna iskušenja o kojima vi ništa ne znate, lične zahteve na koje, možda, niste pripravni. Ovo o čemu govorim tehnička je strana nevolje svake seobe. Postoji i osećajna. Nju ćete razumeti i bez objašnjenja.
Zamislite da vas jedne noći, golog, bunovnog, nepitanog, neobaveštenog, nepripremljenog iščupaju iz kreveta i svega što on podrazumeva – da ćete sutra ići tamo i tamo, raditi to i to, videti toga i toga – iz sredine, dakle, s kojom ste srasli, i pošlju negde u p. m. Kako bi se u p. m. osećali?
S takvim sam osećanjima i ja dočekao vest da sam iz Mitrovice premešten u Niš. Priznajem, međutim, da ovaj transport nije ličio na kazneni, ni u smislu slova Pravilnika o izdržavanju kazne od 18. marta 1947, ni u smislu njegovog ležernog tumačenja od Udbe.
U konvoju je, istina, bio izvestan broj osuđenika iz kategorije „nepopravljivih”, u koju sam, bez ikakve moje i Udbine sumnje, i ja spadao, ali nijedan od nas, osim mene, nikad nije bio kažnjavan, izolovan niti mu je na bilo koji drugi način stavljeno do znanja da se od njega očekuje nešto više nego da kaznu mirno podnese (i po mogućnosti ovde mirno crkne).
Svi ostali pripadali su grupi bolesnika Jedinice I zgrade, staraca i bogalja, a i mi, eventualno nepopravljivi, s reda smo bili u derutnom, oronulom fizičkom stanju. Pretpostavljam da je 1951. godine pritisak krivaca na zatvore bio toliki da je iziskivao hitnu redistribuciju osuđenika, a Mitrovica je bila suviše dragocena zatvorska lokacija da bi se trošila na buduće mrtvace, kakvi smo onda bili svi mi.
(Za ovo su opet – zar opet? – krivi komunisti. Njima se Mitrovica, dok su u njoj boravili, činila strašnom tamnicom – mada su najprominentniji deo tih strahota sami sebi priređivali – pa su uobrazili da će se i njihovi neprijatelji tamo isto tako neugodno osećati. Tu su se, avaj, i ne samo tu, prevarili. Meni je u Mitrovici bilo izvrsno.)
S druge strane, kakav sam onda bio ja, priznajem da me je ovo degradiranje, ovo svođenje na „političkog bogalja”, povredilo. (Ipak nisam protestovao.) Onako kako su napolju komunisti svoj društveni rang cenili prema stepenu napredovanja u političkoj hijerarhiji, mi smo, u njenom odsustvu, rangove računali prema težini režima kome smo podvrgavani.
Što je napolju uspon, ovde je bio pad. Pad napolju računao se ovde kao uspon. Upućen, dakle, biti u zatvor nižeg ugleda moglo je značiti jedino da je srazmerno pao i moj ugled u očima Udbe. Pokušavao sam, razume se, da se tešim bolešću, ali mi sudbina bolesnijih ljudi Mitrovice, koje, osim na groblje, nisu selili, nije utehu dopuštala. Pokušavao sam i s oprobanim sredstvima samouzdizanja.
Poznato je bilo da su ljudi od robijaškog ugleda i odgovarajućeg uticaja premeštani iz tamnice u tamnicu. Hteo sam i sebe u te ljude da ubrojim. Nisam uspeo. Sprečila me je opet moja nesrećna analitičnost. Da bi na robiji čovek takav ugled stekao – kakvog ga imaju vođi mafije po američkim kaznionicama – potrebno je da bude u dužem dodiru s onima na koje koruptivno utiče.
Ja sam, sem kraće epizode bolesničke Jedinice, bio u samicama II zgrade. Na koga sam boga mogao uticati, osim na nekoliko neopreznih stenica kojima nije bilo dosadno da mi, za malo krvi, prave društvo? Najzad sam, u nedostatku žrtve, na poseti, za premeštaj okrivio oca. Čovek je jednostavno omutaveo. Nije razumeo da ne krivim njega. Branio se, uporno tvrdeći da s njegove strane ništa nije preduzeto. Nije shvatao da meni u tom času nije trebala istina. Jebalo mi se za svaku. Bio mi je potreban – alibi.
A istina je možda mogla biti u tome da je uprava Sremske Mitrovice, u konsultaciji s Udbom Sremske Mitrovice, došla do naučnog, dijalektičkog pretpostavljam, zaključka da više nisam akutno društveno opasan, a uz to sam mal’ne mrtav, pa da bi bilo celishodno, jedan potencijalni leš uklanjajući, napraviti mesta za žive Srbe koji bi ih jednog dana zaista mogli ugroziti.
No comments:
Post a Comment