Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Poreklo zatvorske porodice, privatnog vlasništva i robijaškog blagostanja
Povratak građanskog cirkusa na istok
Naš je transport na voljeni Istok ličio na putujući pogreb, kotež preminule prošlosti, a mi na leševe koje je nemar činovnika ostavio da još neko vreme trunu iznad zemlje. I velocitet transporta bio je pogreban. Prljavi marveni vagoni u koje smo utovareni išli su od Mitrovice, preko Beograda, do Niša, nekoliko puta duže od redovnog voza. Pretpostavljao sam da ćemo putovati isključivo noću kako bi se izbeglo uznemirenje javnosti.
Briga je bila izlišna. Javnost je tada, dame i gospodo moji čitaoci, spavala. Skoro da kažem – čmavala. Kraj nje je ceo njen mrtvi narod mogao da prođe, ne bi se ni osvrnula, ni kapu skinula, pa, verujem, ni uzdahnula. I čovek i njegov narod imaju meru percepcije u kojoj prepoznaju stvari, posle čega ih, usled beskonačne repeticije, više i ne razabiraju. Ili, ako ih i zapažaju, ne daju im više nikakvo počasno mesto.
Rat, okupacija, građanski obračuni i revolucija mrtvace su učinili mrtvim, žive zasićenim, ravnodušnim. Vreme mrtvih je prošlo. Živi su opet hteli da žive izvan groblja. Da mrtvi zaista postoje, da nisu izmišljotina plaćenih reakcionarnih statistika i instrument psihološkog rata imperijalističkih sila protiv napredne Jugoslavije, komunisti su nas opomenuli.
Čim je neko od njih partijski ili službeno, redovnim penzijskim umrtvljavanjem eliminisan ili se omakao na permanentnoj moralnoj klizavici u koju se zaledio naš politički život – umro, dakle, ako je komunista-vernik, i kao čovek, jer izvan Partije za njih ljudskost nije postojala – vaskrsao je najednom kao građanin. Građanin koji je zaspao, zavisi kada, ali svakako ne posle 1944.
(Danas, 1990, ja sam već sasvim zbunjen. Skoro obevućen. Ne znam više ko je gde i kada zaspao, ko se kad, gde, pre svega zašto probudio. Neki su se – sudeći po memoarima – rasanili pre nego što su postali svesni šta čine u budnom stanju, ali ih je to saznanje, izgleda, toliko poremetilo da su, posle retorzičnog hipnotičkog iskustva, i na javi preduzimali ono što im ni u snu nije uspevalo.
Drugi su se, po inerciji, u košmaru istorijske dezorijentacije i moralne fisije, obrnutim pravcem razvijali. Po poreklu, filogenetski, napredni, ukoliko su više napredovali, postajahu sve nazadniji. Epifanije su češće nego u ranohrišćansko doba, kad se naš bog tek rađao. Komunista bi legao bez boga, a budio se s njim, dok je zarđale duše nekih priveo lično Hristos, vodeći ih do istine za ruku.
Vlastima je s takvim nepostojanim, labilnim, nekrotično trošnim materijalom, koji je trebalo da se „od čelika kali”, a mešen je od ilovače, osim u nekoliko težih, cirkuski spektakularnih afera, bilo lako. Vlast je te glinene ljude jednostavno proskribovala. Teško je bilo nama nazadnjacima.
Jer svi su se eks-naprednjaci, bili žrtve ideološkog nesrećnog slučaja, prerane penzije i spontanog začeća istine, ili prosto pacovi s tonućeg broda, smesta preselili u našu kafanu. A mnogi i za naš sto, pod orwellijansku lipu poraženih i odbačenih seli. Seli i odmah uzeli reč, da je više nikad ne ispuste.
Na stranu što su se morale slušati njihove beskonačne, neizrecivo dosadne ispovedi – uvek iste, samožive, bezobrazne, jer saopštavane su trpeljivim bivšim neprijateljima, nisu netrpeljivim bivšim drugovima – trebalo je roniti suze nad serijskom pričom u kojoj komunist prestaje to da bude i zbog toga doživljava grdne duševne i egzistencijalne neprijatnosti, a sećati se ljudi Mitrovice, srpskih seljaka, ponekad i nepismenih, nesrećnijih u svakom slučaju, koji ni o najtežim iskušenjima nikad nijednu reč nisu izustili.
Setiti se vojvođanskih paora, ćutljivih, nepokretnih, zamišljenih, koje su među nas dovodili bez kože na leđima, a koji se nikome na to nisu žalili. Ovamo, opet, u svetu naše slobode, komunisti su se, s celom kožom na leđima, za izvesne datume vezivali. Neki, možda, i za dan kad je tim paorima drao kožu s leđa, da bi ispod nje našao skriveno žito. Svaki je partijac imao svoj dan, dan u kome se u njemu, i samo u njemu, „neki đavo prelomio”.
Jedan od poslednjih slučaja pripada čuvaru valjevskog zatvora koji je osnovao Liberalnu stranku. Godinama pratim tu komunističku muku sa sobom. Jednopartijski sistem je za državu, eugenički, što i incest za porodicu. Incestoidna će porodica genetički proizvoditi imbecile, a jednopartijska kad-tad političke bogalje. U celini, to je muka svake partijske države; u pojedinostima, muke bivših partijskih građana.
Drevnih, nekadašnjih, prekojučerašnjih, jučerašnjih, današnjih, pa, očigledno, i sutrašnjih. Prekosutrašnje molim da se na ramenu naših potomaka isplaču, naša umorna ramena da poštede. Konstatujem s divljenjem da su svoju univerzalnu, svetsku grešku podmuklo pretvorili u naše lokalno, nacionalno saučešće.
Da su svoju muku kako da opstanu premodelirali, i to pred našim očima, pa i uz naše masovno učešće – ništa, kao one davne 1944, ne krijući – u našu muku kako da ih na vlasti zadržimo. Obratili su se, nažalost, voljnoj ali nemoćnoj strani u tom istorijskom sporu.
Hoćemo li im ili nećemo pomoći ne zavisi od toga da li se sada s nama slažu – nijedan drugi apel smisla nema – nego od „istorijske nužnosti” koja im je dobro poznata, ako ni zbog čega drugog, zato što su, dok je trajala, od nje dobro živeli, i što su, upravo u otporu toj nužnosti a ne njenoj službi, proizveli svoje najveće ljude, svoje mitske heroje.
Neka se njoj, dijalektičkoj istorijskoj nužnosti, za razumevanje obrate. Nas neka na miru ostave. S nama su završili 1944. Ako smo izdržali pola veka njihovih grehova, to ne znači da ćemo mirno podnositi još pola veka njihovih kajanja!)
Mislio sam, kako rekoh, da ćemo putovati noću da bi se izbeglo uznemiravanje naroda. Putovali smo, međutim, isključivo danju – noć smo proveli na sporednom koloseku beogradske topčiderske stanice – da bi se izbeglo uznemirenje vlasti. Noć je, naime, pružala više mogućnosti za bekstvo, mada ne vidim da je u konvoju bio i jedan jedini čovek za njega sposoban.
Putovanje je bilo u svakom pogledu prazno. Sloboda što smo je kroz napukle daske furgona nazirali, siva, nerazabirljiva, nemušta, avgustovski vrela i prljava, nije nas ničim doticala. Bili smo prosto putujući zatvor, jednako od nje udaljen kao i oni nepokretni između kojih smo putovali. Nismo, čini mi se, toj i takvoj slobodi ni zavideli. Ona je od nas digla ruke, dizali smo je i mi od nje.
No comments:
Post a Comment