Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Poreklo zatvorske porodice, privatnog vlasništva i robijaškog blagostanja
Povratak građanskog cirkusa na istok
Besmo, u stvari, u depresiji seobe, koju je u dobrom delu činio strah od nepoznate budućnosti, tek u manjem žalost za prošlošću i njenim izvesnostima, uglavnom poznatim robijašima od kojih smo zauvek rastavljeni. Raspoloženje je bilo kiselo, nervozno, svadljivo. Naše su se hronične bolesti smirile u mučnom varenju neizvesnosti, da ponovo prorade tek po iskrcavanju u dvorištu drugog zatvora. Tako je na transportima uvek bilo. Napetosti su nas privremeno lečile, krize prividno isceljivale. Staračke bešike stezala je zebnja, bolovi se reumatičara povukli duboko u drhteće kosti, ludila se urazumila u strahu od sutrašnjice.
Povremeno bismo, po robijaškom adetu, žvrljali nekakve poruke na ceduljama i prokrijumčarenim dopisnim kartama, te ih izbacivali kroz pukotine na daskama vagona, melanholično gledajući kako ih vetar nosi, po svoj prilici u ništavilo. Ja sam svoju napisao u nekoliko istovetnih kopija, nadajući se sreći barem za jednu.
Sve su, osim jedne, za nekoliko dana uručene roditeljima. Neko je našao moje dopisne karte, pročitao ih, kupio marke, zalepio ih i bacio u sanduče. Hvala tim nepoznatim ljudima, jer ih je više moralo biti, a svi su se jednako poneli. Karte su glasile:
„Dragi moji, pišem iz voza. Putujemo u Niš ili okolinu. Paket može biti do 14 kg. Novac neophodan. Javite hitno gđi M. (I državna apoteka) da je Perica sa mnom. I tetka Belki za Mošu. Voli vas D.”
Perica M. je bio mladić rošava lica, oštrog hajdučkog temperamenta, nasleđenog od majke apotekarke, u nekom zabačenom srodstvu s Kućom Karađorđević, osuđen, s njom čini mi se, na osam godina zbog pokušaja bekstva preko granice.
Moša je bio sredovečni Beograđanin s moje Čubure, jake mašte, jakog hroničnog colitisa, a malo slabijeg karaktera, dugogodišnji predratni i ratni policajac, pa dosledno tome, posleratni dugogodišnji robijaš. O držanju komunista pod istragom mnogo je znao i rado pričao.
Zabeležio sam njegove priče iz Glavnjače, policije Uprave grada Beograda, poneki put s imenima, neki put bez njih, jer ih se ni on nije sećao, nalik Pontiju Pilatu iz priče Anatola Francea, koji se godinama posle svog protektorata u Judeji nije sećao Hrista. One su dokazivale sumnju da se događaj – pa i svaka istorija – događa na više načina. Srazmerno broju posmatrača, najmanje na dva, ako ga jednovremeno posmatraju samo dva čoveka različitog položaja i uloge u njemu, kao što to biva u policijskim istragama.
Za policajca Mošu uhapšeni se i mučeni komunisti nisu držali onako dobro kako su se toga posle rata sećali. Moša im to nije prebacivao. Ako iko, on je znao o čemu se tu radi, o čemu je uvek reč u policijskim podrumima, pa bili venecijanske olovne komore, zatvori inkvizicije u Toledu, dungeons Towera, samice Petropavlovske tvrđave i Lubjanke, ćelije Gestapoa ili naše Glavnjače, pre, za vreme i posle rata.
Svest da se čovek nalazi pred „klasnim neprijateljem” malo koristi ako ovaj ima oblik životinje, ili još gore – umetnika u krvničkom pozivu. U tome svetlu valja gledati u Glavnjači iznuđena, na sudu povučena, priznanja optuženih Stejića, Čakija, Mojzesa i drugih da je Komunistička partija Jugoslavije organizovala atentat na kralja Aleksandra, iza kojeg je sledila Obznana i suspenzija Ustava.
U predgovoru za brošuru Rajka Jovanovića posvećenu „belom teroru”, u izdanju Cesarčevog „Glasnika za čovečja i građanska prava”, iz 1928, Miroslav Krleža će pisati:
„Pred našim očima ubijaju se politički uhapšenici i nestaju netragom iz zatvora; tuberkulozni ljudi zatvaraju se u betonske samice pune vode, vlasti groze Dunavom, ljudi se dave, biju batinama, vrećama pijeska, žilama, kundacima i bokserima, ljudi se vežu naglavce i zatvaraju u dimnjake” – odžak u Glavnjači, 1,5 kubnog metra zapremine, u koji se presuje i suši osumnjičeni –
„po četiri čovjeka žive na prostoru od kvadratnog metra, i sve to traje punih deset godina, a da se do današnjeg dana nije našao nitko da napiše sistematski prikaz ovog našeg rasnog, vidovdanskog, klervoajantnog paklenog misterija.”
Pri svemu tome, u času pisanja ovog humanitarnog pledoajea, koji Krleža nikad u zemlju svojih levih sanja nije obnovio, iako je za to bilo i povoda i prilike, u zatvorima i kazamatima Kraljevine Jugoslavije ležalo je, prema Jovanoviću, levom piscu od strane levog Krleže predstavljene brošure, 202, i slovima dve stotine dva politička osuđenika, kažnjena sa 1028 godina robije,
dok je, takođe u ovom trenutku, u kome nas prebacuju iz Mitrovice u Niš, samo u dva stočna furgona mobilnog zatvora bilo oko 100 ljudi osuđenih na 1500 godina. Koliko ih je onda svega bilo, računajući i one koji se godinama nikuda nisu kretali?
No comments:
Post a Comment