Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXVIII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Poreklo zatvorske porodice, privatnog vlasništva i robijaškog blagostanja
Povratak građanskog cirkusa na istok
Smotreno sam izbegao da se punim imenom potpišem, kako bih izbegao neprilike ako karta dospe u ruke policije, zaboravljajući da je na njoj bilo ime i puna adresa mog oca.
U KP dom Niš stigli smo kasno po podne idućeg dana i, postrojeni u centralnom krugu, odmah suočeni s dva iznenađenja.
Krug je ličio na seosku pijacu u vašarske dane. Zatvorenici su se slobodno muvali unaokolo, izlazili i ulazili na vrata glavne zgrade, razgovarali, obrazovali grupe, i uopšte ponašali se kao raspušteni učenici između školskih časova. Našem oku, naviklom na geometrijsku preciznost mitrovačke zatvoreničke kinetike i tišinu u kojoj su se svi pokreti odvijali, scena je izgledala nestvarnom.
Još jedno iznenađenje nas je čekalo. Iz bele bolničke zgrade, s desne strane od ulazno-prijemne pred kojom su nas postrojili, izašlo je nekoliko robijaša u belim mantilima, sa nadzornikom na čelu. Površan, krajnje nestručan lekarski pregled izvršen je na licu mesta. Poučeni iskustvom s mitrovačkim maroderom dr Lanjijem, od ovakvog blitz-pregleda ništa dobro nismo očekivali.
Ličio nam je na ambulantni postupak koji je prethodio slanju nemačkih logoraša u gasne komore. U međuvremenu, lekar je izdvojio nas dvanaestoricu. Izbor mi se učinio sumnjivim i potvrđivao bojazan da smo se opet susreli s jednim Lanjijem. Izdvojeni su, naime, bili svi „nepopravljivi”, uglavnom intelektualci osuđeni po raznim antidržavnim osnovama. Izuzet je bio jedino ljotićevac, predratni student, pa je i to verifikovalo uverenje da nam je namenjena stroga izolacija.
Umesto toga, odvedeni smo u bolnicu, presvučeni u čiste letnje zatvorske pižame i smešteni u bele čiste postelje zajedničke sobe, u kojoj je sve bilo bolničko, sve, izgleda, osim bolesnika. I među njima je, doduše, bilo nekoliko čije je zdravlje očigledno načeto, ali je većina izgledala egzotično uhranjeno i bezobrazno zdravo.
Tek kasnije, kad sam ušao u tajne mehanizme ovdašnjeg zatvoreničkog pokreta otpora, objašnjen mi je i njihov izgled i naše smeštanje u bolnicu. Ono s našim eventualnim bolestima nije stajalo ni u kakvoj vezi. Bolesni smo uistinu bili, ali većina od nas dvanaestorice nipošto za bolničku negu. I na slobodi, u najboljem slučaju, besmo za ambulantno lečenje.
No, naš spisak, koji je unutrašnja uprava Mitrovice poslala zatvoreničkom, takođe četničkom, „kolegijumu” ovdašnje, stigao je podzemnim kanalima nekoliko dana pre nas. Ovde smo smatrani „mitrovačkim mučenicima”. Polovina jedne od četiri sobe lokalne bolnice ispražnjena je da bi se za nas napravilo mesto.
To je pretpostavljalo da su se u paviljone ili samice morali vratiti neizlečeni ili barem nedolečeni ljudi. Da se zbog toga ne bismo brinuli, rastumačeno nam je da ni oni pre nas nisu stvarno bili bolesni, nego su u bolnici ležali da se „oporave od robije kao takve”. Objašnjenje nam nije trebalo. Trenutno nam je savršeno bilo svejedno preko čijih smo leđa u bolnicu ušli, samo da u „bolnici kao takvoj” budemo.
Lepo je bilo grejati se na suncu opšteg poštovanja, pa se bojim da smo u tome preterivali. Svi su hteli da čuju mitrovačke priče, koje su, da bi mitrovačke ostale, morale postati strašne, čak i neke koje to ne behu, u svakom slučaju, ne više od niških, jer mi, opet, nismo mogli biti toliko bezdušni i nezahvalni da Nišlije razočaramo, da im pokolebamo zadovoljstvo što robijaju u lakšem zatvoru, pa smo birali najgnusnije. A njihov je depo, hvala bogu, bio dobro snabdeven svinjarijama uprave i Udbe. Niški su ih robijaši s pažnjom slušali, srećni što nisu u Mitrovici. (Uskoro će se, nažalost, tamo naći, ali neće tamo i otići, nego će Mitrovica doći njima.)
Iako je iskustvo svedočilo da seoba ne donosi ništa dobro i da je na starom mestu, ma kakvo je, uvek bolje nego na novom, ovaj put sve je ukazivalo na izuzetak. Izuzetak nije dugo živeo. Uskoro po našem dolasku mere su pooštrene, a potom stalno pooštravane, no uprkos tome, nikad nisu dostigle striktnost i rigidnost mitrovačkih.
No comments:
Post a Comment