Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Poreklo zatvorske porodice, privatnog vlasništva i robijaškog blagostanja
Povratak građanskog cirkusa na istok
Odlazak administratora otvarao je pitanje njegove zamene. Pošto je skoro celo osoblje, s lekarem na čelu, radilo za unutrašnju upravu, nije se smelo dopustiti da mesto administratora zauzme nepoznata ili nepouzdana osoba. Ni budali ne bi bilo teško da posle nekoliko dana provedenih u bolnici shvati šta se ovde radi. I da je jedno celo njeno odeljenje pretvoreno u vilu za ladanje narodnih neprijatelja.
Odlučeno je da se preko kancelarije na to mesto postavim ja. Uprava nije imala ništa protiv. Moje zatvorske karakteristike, kako mi je otac saopštavao, bile su očajne, ukazujući, pre svega, na insubordinaciju i upornost u neprijateljskom stavu, te su bile hronična prepreka pomilovanjima. Benevolencija niške uprave bila je, dakle, s njima u protivrečnosti.
Pitao sam se zašto. Jedini logičan odgovor našao sam u pretpostavci da je odlučeno moje „prevaspitanje” početi iz početka. Najpre me nekom privilegijom smekšati, pa kad se na nju naviknem, kad se u nju kao bubreg u loj smestim, zapretiti mi, ako ne sarađujem, njenim oduzimanjem i prebacivanjem u samice.
Računalo se da će mi žao biti da napustim ugodan život, koji ću moći beznačajnim popuštanjem zadržati. I bilo bi mi žao, svakako. Ali sad je još rano bilo da na to mislim. Najpre je trebalo „dobro živeti”, i barem utoliko ispuniti Udbina očekivanja. I ja sam, bogami, živeo.
Vreme sam provodio preko dana u ambulanti, učeći se budućem poslu, a uveče na dodatnim alkoholičarskim kondicijama kod administratora i lekara. Dužnosti će mi biti višestruke. Ustrojavaću medicinske dosijee bolesnika, vodeći računa da oni zdravi budu što ubedljivije bolesni, ispisivaću anamneze i na liste ubeležavati stanje pulsa i temperature pacijenata, pratiću doktora na viziti i beležiti propisane lekove a potom ih izdavati.
Pratiću lekara i na njegovim nedeljnim inspekcijama ovdašnje Jedinice, sobe za rekonvalescente i hronične bolesnike, koju smo nežno zvali mrtvačnicom, a za vreme lekarske, tokom prepodnevnih časova, u ambulanti, ubeležavati u knjigu izdate lekove i dodeljivanje poštede od rada.
Posao nije bio težak. Jedina poteškoća bila je u prikrivanju zdravih ljudi. Ova je praksa, srećom, počela tek sa Č. J., pa uprava još nije imala razloga da sumnja. Nadzornici bolnice, milicioneri i laici, nisu se odlikovali nekom oštroumnošću, a povrh toga, behu i sami uvek bolesni pa od lekara zavisni. Najzad, srećni behu što rade lak posao. Nisu imali interesa da ga otežavaju izlišnim njuškanjem. Prve sumnje pojaviće se tek kasnije, kada sam ja preuzeo dužnost, i poticaće – a od koga bi drugog – od Udbe.
U Nišu je robijala oveća grupa mladih ljudi, pretežno studenata, među njima dva nećaka jednog od vođa martovskog puča, pokojnog Radoja Kneževića. Takođe i sin vlasnika predratnog hotela „Balkan”, izvesni J. Oni su predstavljali snažan centar unutrašnjeg otpora i političke stabilnosti niške zatvorske populacije.
Pored četnika, bilo je i malo ljotićevaca, sa kojima odnosi, po pravilu, behu rđavi, jedva zauzdavani potrebom zajedničkog fronta prema upravi. Tvrdilo se da neki od njih rade za Udbu. Ja za to nisam dobio dokaze, a budući da je informacija poticala iz četničkih krugova, primao sam je s rezervom. Šiptara je bilo mnogo.
Dominirale su dve krivice. Pripadnost balistima iz vremena okupacije ili jatakovanje njihovim posleratnim organizacijama i, razume se, krvna osveta. Oni su činili posebnu zajednicu unutar zatvorske. S njima se nije moglo sarađivati, niti na njih računati.
Ne mogu tvrditi da je takvo držanje posledica albanske nacionalne svesti, koja je tek sada, osamdesetih, došla do javnog izraza, ali, kako drugi razlog ne vidim, ostaje da ih je netrpeljivost prema Srbima držala po strani i kada su im interesi evidentno bili zajednički. Jedini preostali povod mogao je biti u patrijarhalnoj, plemenskoj strukturi, po čijim zakonima življahu i na robiji, a koja druga udruživanja, mimo krvnog, nije poznavala ni trpela.
U svakom slučaju, etnička podela je otežavala rad unutrašnje uprave i sužavala njenu ljudsku bazu.
No comments:
Post a Comment