Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Poreklo zatvorske porodice, privatnog vlasništva i robijaškog blagostanja
Vreme u Nišu povratilo je nešto od izgubljenog reljefa i proticalo je neosetno skoro kao na slobodi.
Ako bih zamislio sebe kao lekara na nekom dugotrajnom dežurstvu, okupiranog poslom, mogao bih reći da tih prvih niških meseci robiju nisam ni primećivao.
Ona će se vratiti s Udbom. A sa njom i – vreme.
Porodični život srpskih kazamata
od 1949. do 1953.
Da je porodica osnovna ćelija društva nekako smo shvatili na slobodi, pa i u socijalizmu, koji se u mladim danima nije baš paštio da je na počasnom socijalnom mestu zadrži, ponajmanje učvrsti.
Veća je važnost davana institutu „kolektiva”, slučajnoj kombinaciji ničim povezanih jedinki na radnom mestu, ideološkoj povezanosti istomišljenika u partijskoj organizaciji ili nekom od njenih satelitskih saveza (Front, AFŽ, Usaoj), ljudi spremnijih da jedni druge vaspitavaju, kontrolišu, dostavljaju, kažnjavaju i maltretiraju, nego što se od pripadnika porodice moglo očekivati, čak i u smutnom vremenu kakvo je 1944. nastalo.
Građanske su i seoske patrijarhalne familije, od samog početka mimikrične, lagumske socijalističke revolucije, bile najozbiljnija smetnja formiranju novog čoveka, kako je projektovan u svetim učenjima Ideje. Onako kako su i ranije uvek bile ometajući faktor svakoj totalitarizaciji društva. U vreme reformacije i kontrareformacije porodice su se na jednu ili drugu, katoličku ili protestantsku stranu opredeljivale u celini.
Porodični disidenti, otpadnici, retkost su. Renegati izuzetak. Ova je verska kompaktnost jednog krvnog prezimena primoravala učesnike sukoba na kolektivne, porodične pokolje (slične pariskoj Bartolomejskoj noći), kakve su kasnije ponovili jedino Nemci u istrebljenju Jevreja, i boljševici, bez rasne diskriminacije.
Porodice su za novi poredak i kod nas bile opasne u prvom redu što su negovale krvne lojalnosti u međuljudskom prostoru, koji je Partija odredila ekskluzivno za ideološke. Slepa odanost Partiji već odavno je, daleko pre dolaska na vlast, kod autentičnih komunista zamenila sve ostale obaveze i lojalnosti – prema otadžbini, porodici, prijateljima, pa i posebnim ličnim interesima.
Komunisti pre rata nisu smatrali nepatriotskom špijunažu u korist Sovjetskog Saveza, čak i ako je uperena protivu vlastite zemlje. Biti na poverljivom spisku NKVD-a smatrano je najvišom čašću. Visina partijske funkcije nije igrala nikakvu ometajuću ulogu. Interesima te strane sile s podjednakom revnošću služili su i najviši partijski funkcioneri i najobičniji članovi. I ovde su moralne prepreke, nesumnjivo aktivne, preskočene uz pomoć vrednosti cilja.
Njegova je idealnost iskupljivala prljavštinu sredstava. Nemojmo pri tome zaboraviti da su autentični komunisti, još van vlasti, uvek i komunisti-vernici, nikad pragmatici i konformisti, tada iskreno mislili kako se zalaganjem za interese Prve zemlje socijalizma, čak i posredstvom špijunaže, bore i za interese svoje, u nadi da će uskoro i ova biti – sovjetska. (Kardelj je to i formulisao. Nije mu udovoljeno.)
Po osvajanju vlasti, suočeni s organizovanim otporom, vlastita iskustva preneli su na klasnog neprijatelja. Smatrano je logičnim da ovaj radi za Anglo-Amerikance, kao što su oni radili za Ruse. Ne tvrdim, razume se, da kompromitovanje političkog protivnika optužbom za špijunažu u korist stranih sila nije bio praelementarni cilj Udbe, no nešto je počivalo i u stvarnom uverenju da smo za te sile radili.
Da smo, kao i oni, ako smo dosledni, morali raditi. Zaključak je bio analogijske prirode. S druge strane, do tada cenjeni obaveštajni rad za Staljina posle 1948. opet je postao građanski kompromitantan. Špijuni i „špijuni” sada su hapšeni i slani na Goli otok. Superiornost, apsolutna dominacija cilja nad izborom sredstava vidi se i u strategiji i u taktici KPJ, u stavu prema svakoj tekućoj dilemi.
Na liniji takve dijalektike misliće (prema Pogledima od 15. 2. 1990, str. 12) i drug, vojnik Partije Vukmanović Tempo, uplašen mogućnošću da ustaški progon Srba prestane: „Više nas je uplašila vijest da su okupacione vlasti donijele odluku da razoružaju ustaše... Ako se prema srpskom življu počne primjenjivati neki pravedniji zakon, ko će ratovati?”
I premda se konsekventno oponašanje komunista na tom polju od konzervativnog, neprijateljski nastrojenog građanstva nije moglo očekivati, od „zaostalog” i sumnjičavog seljaštva pogotovu, sve je činjeno da se status i važnost porodice u životu zajednice što više snizi, obeznači, pa i kompromituje. Na raspolaganju su za uzor stajala bogata iskustva kolektivističkih i totalitarističkih zajednica XX veka, Nemačke i Rusije podjednako.
No comments:
Post a Comment