Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Sivi mitrovački dani i njihova naravoučenija
Dani u Mitrovici prolazili su neosetno, Vreme je bilo gusto upleteno sivo pletivo na kome se konci i njihovi šavovi nisu prepoznavali. Pokušao sam da mu dam smisao, da te konce razdvojim, raspletem, iz pletiva vremena ispredem. Znao sam da taj smisao zavisi od toga koliko ću ga učiniti vidljivim, dati mu obrise nekog materijalnog predmeta koji se može zamisliti.
A čim to može, čim ga mogu videti, opet postaje korisno i po volji se može upotrebiti. Predstavio sam sebi vreme robije kao ormar, u kome su dani ladice, a u njima sati raspoređeni u vidu abecedne kartoteke. Za svaki sam našao neki posao, uključujući rutinske radnje odlaženja u klozet, pušenja, obeda, šetnje (mrtve i slobodne), spavanja i konverzacije. Čak i parterne gimnastike.
Uprkos molbama roditelja da razvijam telo, jer će mi jednom zatrebati – pokazalo se da mi baš toliko nije trebalo, da bez njega ne bih mogao dobiti onolike batine – ja sam prema telovežbama osećao neodoljivu odvratnost i, kasnije, u gimnaziji, zahvaljivao bogu na slabom zdravlju koje me je, pored bekstva s časova gimnastike, od njih štitilo.
(Nisam bio ni soko, što je za sina visokog državnog službenika u najmanju ruku neobično.) U Mitrovici sam, pod uticajem rđave zatvoreničke literature, u kojoj su ljudi na svakoj drugoj stranici manijački gimnasticirali da se održe u kondiciji za bekstvo – jer drugi razlog nikad nije navođen – i ja počeo besomučno mahati rukama i ritati se nogama.
Ubrzo sam, na sreću, razgovarao s mojim guruom i došao do zaključka da tradicionalni saveti zatvoreniku namenjeni procentualnom unapređenju njegove šanse u bekstvu za mene ne važe. Ja, naime, nisam imao nameru da bežim. O tome sam potanko razmišljao još pod istragom, a drugi put povodom bekstva Đ. M. iz zemunskog gradskog zatvora, opisanog u II knjizi ovih uspomena.
I rešio se da ne bežim, mada ne vidim kako bih suprotnu odluku u delo sproveo. Na sve sam to ja, lomatajući rukama i nogama, zaboravio, i ko zna koliko bih se mučio da me moj guru nije zapitao šta to, da ga jebem, radim.
–Gimnasticiram.
– Tako?
– Aha! – prostenjao sam bez daha.
– A sme li se znati zašto?
– Da ojačam mišiće, steknem pokretljivost, izbacim otrovne toksine iz tela.
– Šta će ti jaki mišići?
– Da se bolje krećem.
– A pokretljivost šta će ti?
– Da mi popravi mišiće?
– Ali šta će ti sve to stvarno?
Prestao sam vežbati. Trebalo je misliti na pametan odgovor, i još gore, u njega ne sumnjati. – Bolje ću se osećati, bolje jesti. – Verovao bih u taj razlog kada bi ovde vredelo nešto da se oseća, imalo kuda da se kreće i šta da se jede. Ali pošto je u zatvoru, barem prema mom iskustvu, najbolje ništa ne osećati, jesti što manje, i što manje se kretati, jer nas osećanja slabe, kretanje iscrpljuje i zavarava, a ni jelo ne pomaže mnogo, sem što nas čini još gladnijim, ne vidim svrhu nijednoj radnji koja osetljivost, pokretljivost i glad podupire. Podupire umesto da ih neutrališe.
Pogledao me je zabrinuto.
– Ili bi ti bežao?
– Bože me sačuvaj!
– Ni da ti se pruži sigurna prilika?
– Ni da mi se pruži savršena.
Objasnio sam mu razmišljanja na tu temu, opisana u I knjizi ovih uspomena, pod naslovom „Otpori i Komoditeti”. Izgleda da su čak i na njega, svetskog čoveka, ostavila utisak. Rekao je, doduše, da je slušao o mnogim bizarnim razlozima za ljudske činove, i ređe za slične u odustajanjima, ali mi se nije smejao. Ne krijem da sam zbog toga bio ponosan.
– Onda još više ne vidim razloga da se trošiš. – Rastumačio mi je – nije morao biti strpljiv, jedva sam čekao da se oslobodim sokolstva – da je energija jedino pravo biće čoveka. Čovek je, naime, biće čiste energije. Šta je, egzaktno, pod njom podrazumevao ni sada ne znam. Naslućujem da je mislio na neku formu „više sile”, za koju je čuo u hindustanskom zatvoru.
Tu energiju, koja je, izgleda, naročita, i po sastavu, značenju, dejstvu nepodudarna s našim, u osnovi primitivnim, pozitivističkim, fiziokratskim shvatanjima prirodne sile, treba čuvati. I trošiti samo na izuzetne, strogo određene ljudske projekte, od kojih se nijedan ne nalazi van pojedinačnog čoveka. Ona se ne troši korisno onako kako mi mislimo – takozvanim „korisnim radom”.
Činjenjem dobrih dela, na primer. Žrtvovanjem za druge, na primer. Gimnastikom, na primer, u svrhu bežanja iz zatvora, žrtvovanjem, dakle, zbog samoga sebe. Nju sve te besmislice nekorisno crpu. Gimnastika zbog bekstva koje se neće, na primer. Koja je velika besmislica, ali bi još veća bila da se bekstvo hoće. Ali pošto se, srećom, ipak neće, zašto onda za njega vežbati, zašto dragocenu energiju nekorisno razbacivati?
Da prekinem s tom glupošću, toliki mi uvod, koji baš i nisam sasvim razumeo, nije trebao. Ali da bih obraz sačuvao, odgovorio sam da sam s njim saglasan, da i sam znam šta ću s bekstvom, ali sam zapitao šta da radim s otrovnim toksinima.
No comments:
Post a Comment