Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Poreklo zatvorske porodice, privatnog vlasništva i robijaškog blagostanja
Na niškim tamničkim ferijama
Pojam dobrog života na robiji ne podudara se s njegovim tumačenjem na slobodi. Za čoveka koji živi u tesnom, negrejanom stanu, nema više od jednog odela i više od dva oskudna obroka dnevno, ne može se na slobodi reći da živi dobro, pa ipak, njemu je bolje nego prosjaku bez krova nad glavom, obučenom u rite i ophrvanom neizvesnošću u pogledu svakog obeda.
U prvom slučaju nesumnjivo je dobra samo izvesna sigurnost koje u prosjaka nema. Takav čovek i više od sigurnosti poseduje. On ima barem teorijsku šansu da, ako ga posluži sreća, svoje stanje popravi. Davno sa sudbinom pomiren, prosjak takvu šansu nema. Nema je jer je i ne traži. I utoliko je njegov rđav položaj bolji od robijaševog, koji je traži, ali retko dobija.
Zavisnost od drugih, bespomoćnost, druga je, posle vremena, najteža okolnost života na robiji. U tom pogledu robijaš liči na divljaka koji ne razume mehanizam prirode, ne ume njime da upravlja, te mu je, pošto je od nje totalno zavisan, preostalo jedino da joj se prilagođava. Divljaku je prilagođavanje lakše nego robijašu, jer s drugim načinom života i nema iskustva.
Oduvek je u toj bespomoćnosti živeo, oduvek od neznanih sila zavisio. Robijaš je jednom bio slobodan čovek i, do određene mere, svojom je sudbinom upravljao. Sada je te vlasti nad sobom lišen. Jedina oblast u kojoj se još pita njegov je sopstveni život. Može ga po slobodnoj volji nastaviti ili prekratiti.
(U izvesnim fazama zatvora, pod istragom, na primer, jedva i to može, jer mu je smotreno oduzeto sve što bi samoubistvu poslužilo, kaiš, tregeri, vrpce na cipelama.) Ali ga ne može, unutar tih poslednjih slobodnih mogućnosti, menjati. Sve promene dolaze spolja i sve su neizvesne. Takvo stanje neminovno reducira njegove potrebe i želje na egzistencijalni minimum.
Dok su čovekovi prohtevi na slobodi u permanentnom porastu, i nivo njihovog ispunjenja nije ništa drugo do nivo novih zahteva, na robiji je svaki od tih nivoa niži, svaki skromniji, svaki podrazumeva pristanak da se i na nižem opstane. Ako vam oduzmu nož, bez izlišnog oklevanja ga zamenjujete oštrim poklopcem konzerve. Ako i bez poklopca ostanete, zadovoljni ste ako hleb možete gristi.
Ako pogubite i zube, ili vam ih izbiju kundacima, srećni ste što su vam ostali prsti. Što i oni nisu polomljeni. Navikao na malo, iskusan će robijaš u najsitnijem popravljanju svog položaja naći utehu. Dovoljno je da mu pođe za rukom da gori ležaj za bolji zameni, osetiće se srećnim. On neće kukati što je poslan u samicu, jer zna da je mogao završiti u mraku podruma.
Neće se žaliti na sedam dana podruma, jer je mogao dobiti četrnaest. A ako četrnaest dobije, da je izbegao dva puta toliko. Buka stolarske radionice neće mu parati uši, jer zamenjuje nesnosnu tišinu izolacije.
Ukratko, robijašu je bolje samim tim što mu nije gore.
I s gledišta kriterijuma na slobodi, ležanje u krevetu, koji sam posle nekoliko godina tamnovanja prvi put video, umesto na golom podu, pritešnjen između tuđih, stranih tela, predstavljalo bi značajan skok životnog standarda.
Kada se tome doda bolja hrana, skoro neograničena mogućnost boravka na čistom vazduhu bolničkog kruga, odsustvo stresa, neizbežnog u redovnom robijanju, nelimitiran odmor i medicinska nega – skromna u sredstvima, obilna u volji i pažnji – moj se boravak u niškoj bolnici mogao upoređivati s letovanjem. Ono mi je dalo vremena da se na miru upoznam s prilikama u novom zatvoru.
KPD Niš, na uzvišici Bubanj kraj varoši, bio je, očigledno, kazamat nižeg statusa od Mitrovice. Preživeo sam prvi udar i ovo srozavanje „neprijateljskog” ranga nije više pogađalo moju političku taštinu. Pogotovu IZ bolnice i znatno boljih životnih uslova. Promena je, u svakom slučaju, i sama po sebi donosila izvesno osveženje, poen u borbi sa – vremenom. Ostale prednosti tek će se spoznati i iskoristiti.
No comments:
Post a Comment