Pages

Thursday, February 04, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
 Sivi mitrovački dani i njihova naravoučenija 

– Sve što u nas uđe treba nam, samo mi ne znamo zašto. I sve dok ne saznamo, ne treba ništa da radimo, ništa iz sebe da izbacujemo.

– Zašto onda kenjamo? – zapitao sam, namerno u filosofiju uvodeći robijaški žargon.

– Zato što govno samo hoće da izađe – odgovorio je mirno. – Ne zato što nam ne treba.

Odgovor me je naljutio. Po svoj prilici, što je bio ubedljiv. Iz puke osvetoljubivosti zapitao sam ga šta bi se smatralo, ovde u zatvoru, korisnom upotrebom te njegove „energije”. Odgovorio mi je da će mi o tome drugi put pričati, i na tome smo ostali. Umesto toga, poverio mi je priču o jednom svom bekstvu. Ali vam je neću prepričati. Mogla bi doći u neželjene uši. A možda će mi jednom opisani način trebati?

Ponekad su poslovi u ladicama mog „ormara vremena” bili kombinovani. Vršenje nužde, pušenje i salonska konverzacija išli su redovno zajedno. Slobodna šetnja i konverzacija (sada narodna) takođe. Jeo sam i razgovarao jednovremeno, ali to nije bilo uvek. Neki put sam obedujući čitao.

I preostalo vreme provodio sam u čitanju i pisanju. Od kuće sam dobio poručene knjige. Moram priznati da u tom pogledu nisam imao poteškoća vrednih pomena – osim sporosti, ali ne i malicioznosti cenzure – do izlaska s robije, kada mi je dosta toga pokradeno, no, opet paradoksalno, više od onog što nisam imao, nego od stvarne imovine.

Mnoge knjige u mojoj ličnoj biblioteci imaju na unutrašnjem listu s naslovom žig zatvorske cenzure – mrtvački kardinal-crveni paralelogram s ucrtanim mrtvačko kardinal-crvenim slovima CENZ. Hope
Kad sam puštan, sve što sam u pisanom obliku posedovao moralo je proći kroz cenzuru. Pošto je moje puštanje bilo uvredljivo iznenađenje za upravu i zatvorsku Udbu – inače ne bi odbile da poveruju Službenom listu, ne bi me bespravno držali tri dana duže – nisam smeo očekivati da će me moje pismotvorine čekati na kapiji.

Pomirio sam se s tim da ih jednom dobijem, pa i da ih uopšte ne dobijem, kao što moj pokojni prijatelj, slikar Igor Vasiljev, nije iz KP doma Požarevac dobio preko sto svojih platna, takođe na cenzuri zadržanih. (Ovde bi se čovek, ipak, mogao zapitati – šta je subverzivno policija tražila u slikama?)


Uredno sam spakovao „ostavštinu” robiji: knjige; mnoštvo tankih, kaligrafski ispisanih svezaka amaterske proze u vidu odlomaka iz „nenapisanih romana”; dekorativno, u raznim, genetički korespondentnim bojama izrađenu genealogiju Njegovan-Turjaških, koji su, godine 1953, postojali samo kao psihološko-sociološki skelet moguće najreakcionarnije familije Balkana, prevoda, uostalom, mojih reakcionarnih ideja, a ne mog dara, ali ni u snu kao pretekst za Zlatno runo; i najzad, jedno zatvorsko bibliofilsko čudo.

Bila je to, u zavodskoj knjigoveznici, raskošno – relativno, naravno, saobrazno našem siromaštvu – ukoričena knjiga, sastavljena od desetak đačkih svezaka, sve u svemu oko 500 listova, koju sam namenio ispisima iz poezije dvojice velikih novorođenih srpskih pesnika, Miodraga Pavlovića i V. P.

Ali, kako sam u Mitrovici i ja pisao pesme, i sve su bile zabeležene na rđavoj hartiji – a i bile, zacelo, rđave – sebično sam odlučio da Pavlovića i V. P. prepustim istoriji književnosti, a robijaško divot-izdanje posvetim sebi i svojim pesmama. Slovenac M. iz Maribora i Srbin A. iz Aleksinca dane su utrošili kaligrafijom prepisujući moje pesme, od kojih su prve, na Obilićevom vencu, urezane zupcem češlja na klozet-papiru.

Do tih pesama najviše mi je bilo stalo. Kada sam, po izlasku, pozvan u Ulicu 29. novembra, uručena mi je kutija sa cenzurisanim knjigama i rukopisima. Sve je bilo tu, osim te knjige. U dnevniku sam povodom toga zabeležio: „Sveske za poeziju, međutim, nema. Iscepao sam bio meke korice desetak tanjih plavih svezaka na kockice i u zavodskoj ih knjigoveznici povezao u platno.

Ta je knjiga bila svakako nešto najraskošnije što sam posedovao. Nje nije bilo. Nisam osećao nikakvo žaljenje. Sveska je bila lepa, i kad se listovi s pesmama iščupaju, mogla je nekome poslužiti da u nju beleži zaista važne stvari.” (B. P. Odabrana dela, tom 12, str. 401) Nisam lagao. Uistinu nisam bio pogođen. Naprotiv, bio sam polaskan.

Verovao sam da se nekome moja poezija dopala. Nisam ni pomišljao da se tome moglo više dopasti 400 praznih stranica u knjizi nego 100 punih. Najzad, u kutiji sam mogao naći samo moje pesme bez ikakvih praznih listova. Kako bih se onda osećao?

Knjige behu uglavnom iz oblasti filosofije, istorije, nauke. Nikad literature. U pitanju nije nikakav otpor naspram fikcije, od koje danas živim. Uvek sam bio strastan čitač, malo selektivniji tek sada kada mi je ponestalo vremena.

Čitanje je u mojoj kući bila sakralna porodična rutina. Posle obaveznih domaćih susreta o obedima, zatvarali smo se u svoje sobe – što znači da smo ih još imali, svako svoju, i da nismo prošli tako rđavo kao drugi „buržuji”, kao supruga, na primer – i čitali: baka detektivske, ljubavne i avanturističke romane na srpskom, nemačkom i mađarskom; majka istorijske i porodične na tim jezicima; ujak na istom pismu knjige iz oblasti ekonomske i ostalih profitnih nauka; moj otac, samo na srpskom, političke spise, istorije, memoare, ispovesti značajnih ljudi naše propasti; a ja, na univerzalnom jeziku radoznalosti, pored stripova i Dostojevskog, sve što mi pod ruku padne i može da me sačuva škole. (Pogledajte, u međuvremenu, kretanje porodičnog duhovnog interesa. Dobro, baka čita uzbudljivo štivo, što je za reumatično nepokretnu, nekad vrlo agilnu damu razumljivo. Majka je, takođe, u svom domenu ako se tiče porodice. Ona je uvek bila njen temelj, ona je mislila šta nam sada treba, ne šta bi nam trebalo da smo u drugom stanju i položaju. Ona je ispod filosofski sumorne karte mog oca, u kojoj me izveštava o ponovnom odbijanju pomilovanja, dodala vedar post scriptum: „Spremi prazne konzerve i fl. od kol. vode.” Što se tiče njenog interesa za istoriju, on je ostao romantičan. I to je, verovatno, glavni razlog što na komuniste nije gledala dobrim okom. Oni još nisu bili istorija. Bili su naša jeziva stvarnost. Ujak se zaista bavio naukom, ukoliko je stizao od regulisanja mojih dugova. Smatrao je da se dugovi moraju platiti. Zato je posle rata nepojamno čitkim, gracilnim rukopisom, kaligrafskim ponosom porodičnih arhiva, u tančine, a za objavljene potrebe Reparacione komisije Narodnih vlasti, sastavio spisak svoje uništene i opljačkane imovine. Ono što su mu te Vlasti uzele nije u Ratnu štetu računao. Pošto ono što mu je preostalo nije na vreme u Švajcarskoj zaštitio, gubitak je trezveno zaveo u rubriku ličnih gluposti. Umro je na vreme da ne sazna kako je Josip Broz tu decenijama – više da ne kažemo – imovinu, zajedno sa drugim, ratom uništenim, a decenijama sabiranim posedima drugih jugoslovenskih građana, trampio za trenutni kredit, pravo pobednika za milostinju poraženom. Moj je otac, u međuvremenu, pun, prepun neodoljivog melanholičnog humora, dok su ga ženetine iz AFŽ-a vukle po prvomajskim paradama, a ustavni eksperti tipa Jovana Đorđevića i Leona Gerškovića gnjavili u odborima u kojima je kao referent ćutao, on je, kada bi se oporavio od kancelarije i sudbine da mene izdržava, čitao biografsko-memoarsko-istoriografske knjige. Šta je u njima tražio? Uzbuđenje? Ne verujem. Ništa tako ne uzbuđuje kao glupost koja se mora iz dana u dan trpeti. Istinu? Ni u to ne verujem. Pametan je bio. Mudar. Ako mu je trebala, tu je ne bi tražio. Ostajalo je da čeka neko objašnjenje. Kakvo objašnjenje? Nikad se nisam usudio da ga pitam, mada smo se sporazumevali dobro. Ponekad crnogorski oštro, ali uvek časno i, što je za mene u tim godinama bilo najvažnije, ravnopravno. Ja, lično, mislim da nikad nije mogao razumeti kako su i zašto komunisti došli na vlast. Svakako je u tome dejstvovalo osećanje lične krivice – koja mu je spasla glavu – jer ON je po pozivu bio jedan od onih koji je u tome trebalo da ih spreče. Znam da ih nikad ozbiljno nije uzimao. I da je to jedan od razloga što ih nije progonio, u granicama zakona, razume se, onako kako su kao protivustavni revolucionari zasluživali, i kako su oni u granicama svojih revolucionarnih zakona progonili nas. Da je poživeo, možda bi danas dobio odgovor. Što se mene tiče, ja sam porodičnu duhovnu istoriju i lektiru dopunio stripovima i Dostojevskim, ali, uglavnom, kada god sam imao vremena, nisam čitao. Svi ostali jesu. U toj kući razgovarao je samo moj otac, koji je to valjda naučio u doticaju s narodom kome je pre rata posredovao vlast. Svi smo mi ostali, povremeno, takođe morali da govorimo, ali niko tu mogućnost nije s oduševljenjem koristio.

Čitao sam s olovkom u ruci. Dobavio sam Nietzscheovu Volju za moć, u čijem me je čitanju prekinulo hapšenje. Rečenica kod koje sam prekinut i čizmom nagažen po bosoj nozi što čitam „fašističke knjige” bila je proročanska:

No comments:

Post a Comment