Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Sivi mitrovački dani i njihova naravoučenija
„Svi ideali su opasni, jer oni unizuju i žigošu stvarnost; svi su otrovni, ali su neophodni kao privremeni lek.” (F. Niče, Volja za moć, Karijatide, str. 172.)
U beležnici koju sam vodio (moje Filosofske sveske, po svoj prilici, jednako proizvoljne kao i Lenjinove), zabeležio sam:
„Koga đavola onda ti radiš?”
Prelistavam te robijaške sveske. Zatičem i ovaj ispis sa strane 172, odakle je i prvi:
„Bog je stvorio čoveka srećna, bezbrižna, nevina i besmrtna: naš život je lažan, otpadnički, grešan, kazna...” (Kaznu sam spacionirao.) „Stradanje, borba, rad i smrt ističu se kao prepreke i sumnje u život, kao nešto neprirodno, nešto što ne treba da traje, protiv čega su potrebni lekovi i od čega leka ima.”
Ovako sam Nietzschea komentarisao: „Napad na hrišćanski kažnjenički, osuđenički, iskupiteljski, pokajnički, ukratko boga-tvorca nedostojan koncept ljudske egzistencije i života mogao bi ovom formulacijom obuhvatiti i socijalizam kao lek od nečega od čega, zapravo, ne bolujemo, niti smo ikad bolovali. Socijalizam, kao i ozbiljno hrišćanstvo, jer nisu sva takva, želi da nas izleči od zdravlja i spase od života, ubijajući ga, umesto da nas uči uzvišenosti stradanja, lepoti borbe, plemenitosti rada i beznačajnosti smrti...”
M. Đilas se slaže. „Jer život je sam po sebi izdaja i zabluda – navodi na izdaju i zabludu” (M. Đilas, Tamnica i ideja, Naša reč, London 1984, str. 10). Kako koji, pretpostavljam, i kako za koga!
A na kraju ispisa i komentara, po redosledu citata, izgleda, posle drugog čitanja knjige stoji:
„Zašto nemačka muzika dostiže vrhunac u vreme nemačkog romantizma? Zašto nema Getea u nemačkoj muzici? Koliko je, naprotiv, Šilera, ili tačnije, koliko je mnogo ’Tekle’ u Betovenu!” (F. Nietzsche, Volja za moć, str. 110.)
I moj nervozni komentar:
„Šta je ta jebena ’Tekla’? I šta se meni jebe što nema Getea u nemačkoj muzici?”
Iako sam se bio čvrsto zarekao da neću psovati, da svoj rečnik neću podrediti lingvističkim običajima robijašnica, gde se on – s dobrim razlogom, uostalom – svodi na onomatopeju i psovke, između kojih se ponekad ume provući i reč koja to nije, ili nije sasvim, ovde nisam izdržao. Kasnije sam i ja počeo kleti. Objašnjavao sam popuštanje usvojenim načelom da se ne razlikujem. Psovao sam, u stvari, iz čistog zadovoljstva.
Dobio sam i Marxov Kapital, prisilio sebe da pročitam čuvenu Drugu glavu, te sam tu, valjda, i počeo psovati. Ništa nisam razumeo. Pogotovu da je bilo potrebno zbog nje prevrnuti ceo svet i pobiti tolike ljude.
Primetio sam da mi je koncentracija neuporedivo veća nego na slobodi. Razlog je očevidan. Nije bilo te knjige koja bi me na slobodi sprečavala da, dok je čitam, ne mislim na predstojeći sastanak s devojkom ili političkim saveznicima. Ovde me ništa nije čekalo. Odlazak u klozet na razgovor s robijašima slaba beše naknada za moje slobodne erotske i ilegalne doživljaje.
Jedan deo vremena bio je posvećen učenju engleskog jezika. (Za „engleskog špijuna”, uostalom, prirodna stvar.)
Poneki put sam igrao šah. Igrao sam ga osrednje. Pre slabo nego dobro. Dosta dugo sam mislio pre nego što bih napravio presudnu grešku.
Tada sam nekako počeo pisati pesme u kojima je odsustvo rodoljublja bilo simptomatično. Možda je tu došla do izražaja netrpeljivost prema narodu, uzroku mojih nevolja, viđenom iz sasvim bliske perspektive i u dosta golom izdanju. Priznajem da taj uzrok moje mešanje nije izrekom tražio. Ničije, uostalom.
Mislio sam da je to zato što je moj razlog ubijen „drugom okupacijom”. Posle Nemaca došli su komunisti, i to je za nas bila – druga okupacija. Ne vređajte se ako kažem da je u tome bilo nešto istine, jer da nije, ne biste imali potrebe da tek sada tražite pravo oslobođenje. Mislio sam, dakle, da većina sunarodnika podnosi ali ne prihvata komuniste, trpi ali ne mari socijalizam.
Ovih dana doznadoh da nisam bio u pravu. Rekao mi je to g. Milovan Đilas na strani 20 knjige Tamnica i ideja, štampanoj 1984, dakle juče. On tamo kaže: „U odnosu na određene snage i određene odnose u određenom vremenu, na primer u odnosu na fašizam ili lične tiranije latinskoameričkog tipa, komunizam je značio i znači racionalniji pa i slobodniji poredak za većinu beznadežnih i ugroženih.”
U zamenu, naravno, za neuporedivo veću većinu koja će se njime tek ugroziti. „Dakako, ne za izbornu većinu. Komunistički poredak se i ne zasniva na izborima.” Blagodarim na obaveštenju. „Ovde je reč o revolucionarnim slojevima, koji u težnji za promenama dotrajalog nesnosnog stanja idu s komunistima i predstavljaju, u datim uslovima, najdinamičniju snagu nacije...
U tom smislu i Staljin, i Mao, i Tito, imali su, za mene nema u to nikakve sumnje”, za mene je 1946, srećom, imalo, „za sobom takvu većinu. Inače se ne može objasniti ni čvrstina njihove vlasti, ni trajanje i posle njihove smrti poredaka koje su oni predstavljali.” Držim da se može objasniti. Ali se vlast ne sme promatrati odozgo, makar i unatrag, odakle se ona vršila, nego odozdo, makar i sada, odakle se trpela, i tek tada doznalo kako se obavlja.
A što se poslesmrtne trajnosti tiče, imamo je zadovoljstvo videti. „I Hitler je imao za sobom takvu većinu. Teror je neosporno u pridobijanju takvih većina imao znatnu ulogu. Ali ni taj teror ne bi bio mogućan bez podrške najdinamičnijih snaga.”
Godine 1933. u Nemačkoj je to bio lumpenproletarijat S. A., u latinskoameričkim zemljama danas ljudi s konopca i koca, samo su u Evropi, izgleda, bila to imena iz intelektualnog slanika kontinenta, „i bez ideologije zasnovane na vrednostima”, kojim? „makar vremenim, privremenim...”, dakle, vrednostima u oblasti trajanja, a ne sadržaja? (Sva su podvlačenja moja.)
2 comments:
Dobro(Dobar) jutro(dan)/veče g-djo Pekić,
zanimalo bi me (nešto sam se zapitao-upravo) šta je Bora mislio o muzici-aktuelnoj u njegovo vreme, u vreme kada je on bio npr plodonosan pisac- tada modernoj, a sada već matoroj (kao što je za njega bila npr klasična muzika tada, nekima-evo npr meni- su sada npr jazz, blues, soul, classic rock isl itd) koje je bilo pregršt, i te kako kvalitetne.
Koliko je i ta tada dakle moderna (pored pretpostavljam klasične) imala prostora i značaja u njegovom životu?
Koliko je to zaista cenio?
Ako je ona imala nekog suštinskog značaja za njega, čudi me da,
ako bar nije imao izgradjen opsežniji i, znajući njega, definisan ili iskazan (kao i o mnogo čemu) stav i o njoj, onda da se nije dohvatio bar jednog muzičkog instrumenta...
Kažem najpre samo muzika, a ne poezija, a zatim i poezija u muzici... Jer jedno je instrumentalna muzika a drugo je muzika sa lirikom.
Ako je visoko cenio muziku-pričam i o jednoj i drugoj-
a mislim da jeste- te onda imao neke rafinirana razmišljanja i definicije, da li postoji nešto što je eto bar govorio i o lirici u muzici, najpre o muzici uopšte, pošto to ima poseban smisao. Stoljećima su muzika i poezija išli odvojenim putevima, a poezija u muzici je udahnula posebnu smisaonu formu.
Budući da je možda više bio pesimista nego optimista, šta biste mislili koji bi mu tekstovi pesama bili bliski...
Uzgred, da je živ, i kada bih ga sreo eto o ovome bih s njim bio rad razgovarati. I kakvo bi mišljenje imao o nekim drugim žanrovima pored klasike, mnogim muzičarima i tekstopiscima...koje bih mu ja pustio da čuje.
Ja sviram gitaru (kao samouk i kao sluhista) i naravno nije bitno šta je to što meni muzika predstavlja, iako ja imam svoja mišljenja, kao i ona prihvaćena od drugih, ali mislim da nisam nigde naišao na neki Borislavov poseban stav o muzici, o muzici uopšte.
Čuo sam negde da je Kiš voleo šansone, i čuo sam ga u nekom dokumentarcu kako je svirao gitaru i pevao neke šansone ili su to bile neke ruske pesme...
Zbog čega još pitam? Pitam pošto po pitanju ostalih nekih razmišljanja Borislavova idu ruku pod ruku sa mojim ali eto zanimalo bi me kakav bi imao ukus po pitanju nekih autora koji nisu iz sveta klasike...a ja nikad nisam mogao da razumem one koji samo slušaju jednu vrstu muzike, bez obzira kom duhu vremena pripadali. Osim ako se ne misli na trenutno slušanje iste.
Izvinjavam se na podužem komentaru.
Budite pozdravljeni g-djo Pekić
Dragi Gligore,
pre svega dobrodošli na ovaj blog i raduje me da ste ga počeli da pratite.
Što se muzike tiče treba da napomenem da je Pekić smatrao muziku vrhuncem umetnosti uopšte. Kao dečak do početka II svetskog rata svirao je klavir, ali je posle usled raznih okolnosti prestao i usredsredio se uglavnom na slušanje. Na primer kada je pisao Zlatno runo i opisivao upad Turaka u Aja Sofiju slušao je turske marševe. I tako redom, za svaku priliku je birao šta će da sluša. Sigurno da ima o tome nešto i u njegovim Dnevnicima, ali ne bih mogla da Vam kažem tačno gde. Znam da je trebalo da se jedno njegovo delo zove Simfonija eroika i da je bilo predviđeno da bude komponovano po ugledu na ovo Betovenovo delo.
Eto to je ono što mogu da Vam ovako na brzinu kažem, jer za svaki drugi, opširniji odgovor, bilo bi potrebno mnogo više vremena.
A šta bi bilo da je on sada živ, u to se nikada nisam upuštala, jer to niti mogu niti sam ikada želela da se u to upuštam.
Srdačan pozdrav.
Post a Comment