Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Sivi mitrovački dani i njihova naravoučenija
Teme moje poezije su, najpre, bile po pesmama separirane, sižeom pretežno metafizičke ili erotske. Kako je do spajanja privatnog libida i zajedničkog svemira došlo ne znam. Tek žudnja za poslednjom istinom svela se na poznavanje žene, a poznavanje žene je dobilo univerzalno spiritualno značenje, premda je po stihovima jasno da njega kao prvo i najbitnije baš nisam u vidu imao. Kasnije sam razumeo da je to bio moj obol jednom od tri fundamentalna robijaška mita – Mitu o Veneri. Pesme nisu bile rđave koliko mislite dok me čitate.
U bolesničkoj sobi bilo je nekoliko obrazovanih ljudi s kojima se moglo prijatno razgovarati i od njih ponešto naučiti. U prvom redu, g. J. P., sinovac Bogdana Popovića i upravnik Narodnog pozorišta za vreme okupacije, g. Đ. K., generalni sekretar Demokratske stranke, pukovnik g. Đ. B., načelnik bivšeg Ministarstva finansija, sarajevski novinar B., nemački generali Von Epke i Von Upenkampf, predstavnik Nemačke u Haškom sudu i član Generalnog guvernemana Srbije, jedan Slovenac, čije sam ime zaboravio, koji je patio od multiplex sclerosisa, i, naravno, moj guru, jedini renesansni čovek među ljudima XX, a, bogami, nekim i iz XIX veka.
Naš je salon bio smešten u klozetu. Prijatan miris duvana i oslobođenje od izlišnih produkata varenja, uz vonj fekalija, davali su čudesan zamah mislima. Rđava hrana podupirala je duh, jer nas je terala da u nužniku, nad njegovim pelagićevski zdravim čučavcima, provodimo više vremena nego što bi se to dobrim činilo. Razgovori se kretahu od filosofije – gde smo se, obično, kratko i usput zadržavali – do istorije i politike, gde bi se, sledeći narodnu povesnicu, temeljno zaglavili.
I tu se, kao u građanskim salonima odmah posle rata, onaj rat – dobijao. Dobijao naknadno. U međuvremenu je dobijanju stvarnog rata, koji smo izgubili, uvek smetala samo jedna sitnica, pogreška, okolnost. Jedna pakosna nepovoljnost. „Petnaest minuta” odsustva nečeg što nam je trebalo ili „dvadeset minuta” prisustva nečeg drugog, što nam trebalo nije. Uostalom, i Napoleon je tvrdio da se u petnaest minuta bitka dobija ili gubi. (Waterloo je izgubio u petnaest minuta samoinicijativnog balaklavskog juriša francuske konjice na ukartečene škotske gardiste.)
I ovde se, naravno, Slovenci ni u šta nisu računali, a Hrvati i muslimani rđavo su prolazili – osim Srba muslimana – i za poslednje se zauzimao samo novinar B., koji je nameravao da se vrati u Sarajevo. Sukob između radikala i demokrata i ovde se terao, oličen u prepirkama između demokratskog političara Đ. K. i radikalskog finansijera Đ. B. (Stojadinovićeva varijanta).
Radikali su u svim slovnim kombinacijama, sami ili u koalicijama, i u zatvoru smatrali sebe „prirodnom jugoslovenskom vladom”, a demokrate, s obzirom na izborne koalicije sa HSS-om, „neprirodnom srpskom opozicijom”, ali se ovi, čak i kad im je prirodnost priznata, nisu mirili s izgledima da večno ostanu na počasnom mestu „urođene vladine senke”.
To što su se 1945. našli zajedno u kratkoročnoj infaustnoj opoziciji komunistima Josipa Broza, koji u načelu, a prema njegovim izjavama iz toga doba, nisu protiv opozicije ništa imali, ali je u pojedinostima, u vidu legalnih parlamentarnih stranaka, nisu trpeli, nije „sahranilo njihove predratne mrtve” i vojevanje za vlast je i u bukagijama nastavljeno.
Pripadnici pokreta generala Mihailovića, koji su sebe smatrali zarobljenicima građanskog rata, a ne osuđenicima, prezirali su i jedne i druge, nipodaštavali su te politikante, narodne upropastitelje – tu se od komunista nisu razlikovali – usput mrzeći ljotićevce. Ovi su, sa svoje strane, mrzeli sve. Nedićevci su na robiji mudro prestali da se izvinjavaju zbog „izdaje naroda” i vratili se ideji svog vođe, generala Nedića, koji je držao da ga je spasavao.
Titulisali smo se, čučeći na čučavcima, s „gospodine”, ne nalazeći u tome ništa smešno. Premda smo se tamo okupljali i preko dana, vreme pravog Aeropaga nastajalo je noću, posle večernjeg prebrojavanja, gašenja svetla u glavnoj sobi i zaključavanja vrata prema hodniku I zgrade. Odmah potom, pre no što će leći, prostatičari su pored nas stenjući prolazili, mučenički cedeći prazne bešike u prisustvu Platona, Hegela i Kanta, jer to beše sam početak našeg zasedanja, posvećen kraćem filosofskom uvodu u svađu.
Ostali prirodni posetioci klozeta, jer mi to nismo bili, mi besmo „prirodni političari”, praznili su creva u društvu Lenjina, Masarika, Churchillea, Slobodana Jovanovića, Ljube Davidovića, Milana Stojadinovića, Dragiše Cvetkovića, Dušana Simovića, Draže Mihailovića, Milana Nedića, Josipa Broza i ostalih aveti nedavne domaće istorije.
Razgovori sa J. P. o umetnosti i s mojim guruom o životu odmarali su me.
Guru je u celoj toj dosta fosilnoj atmosferi predstavljao osveženje. Njegove su priče s dalekoistočnih putovanja i ekspertize svetskih zatvora ubedljivije zvučale od naknadne političke i povesne kombinatorike mitrovačkih intelektualaca.
No comments:
Post a Comment