Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Sivi mitrovački dani i njihova naravoučenija
Verovatno sam nepravedan, no govorim kako sam osećao. Moj se animozitet prema krivcima za vlastitu sudbinu i propast građanske Jugoslavije, u robijaškom okruženju, kraj ljudi koje sam upravo za to optuživao, postepeno topio, ali je nekim od svojih izdržljivijih argumenata još dejstvovao. Do tada nejasne, mahom „kosovskim duhom” objašnjene epizode međuratnog političkog života, u razgovorima s njima, postale su mi, naravno, razumljivije.
I moji pogledi na njih malo drukčiji nego na slobodi. Vidno se, na primer, promenio stav prema tzv. slavnom danu „povratka srpske duše” 27. marta 1941. godine. Dvadeset petog marta iste godine u Cetinju sam učestvovao u demonstracijama protiv Pakta i sudaru naroda s policijom, na čelu s mojim ocem, koji je, uzgred rečeno, protiv Pakta i sam bio.
(Kako je on na kraj sa dihotomijom izlazio ne znam. Znam jedino da je policija bila apatična, kolebljiva i oprostljiva, kao da je i ona protiv Pakta.) Besomučno sam se drao: „Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob!” (Kad dobro pročitate ovu misao i shvatite njeno značenje, prevedeno u statistiku ratnih žrtava, shvatićete, siguran sam, i njenu epsku besmislicu.)
I nakon toga sam držao da je to veliki datum naše istorije, približan mitu Kosovske bitke. Naravno, svestan sam bio da bi on bio još značajniji da je izbegao neke svoje nesrećne posledice, a druge srećnije stekao, i upravo mi je nabrajanje nepoželjnih a propuštanje poželjnih efekata, i to tek na robiji, otvorilo oči.
Pakt nam je, makar procentualno, kao teorijsku mogućnost, dopuštao da izbegnemo rat, jer šest nedelja nakon nemačkog napada na SSSR, neutralna je Jugoslavija za globalnu strategiju Sila osovine od većeg značaja bila nego okupirana i idiosinkratično raspoložena.
Izbegli bismo genocid nad srpskim narodom, razaranje zemlje, okupacijsko eksploatisanje i pauperizaciju, a iznad svega slom svoje kolektivne moralne ose, i, verovatno, mada ne pouzdano, zaobišli opasnost od boljševizacije. Danas, možda, ne bismo patili krizu ovakvih razmera, ovakve prirode. Kraj bismo rata doživeli u poziciji ondašnje Turske. I turski stvar regulisali.
Nešto bismo moralnih, manje praktičnih poteškoća posle savezničke pobede svakako imali. Demokratskom mnenju Evrope morali bismo svoje neutralno držanje objašnjavati. Nikako trezvenije od Švedske ili ubedljivije od Španije, uzimajući u obzir čak i običaj da se od Balkana oduvek traži više logike nego od drugih evropskih zona, očekuje manje, a dobija, s blagodarnošću, ono što im se da.
Ali svaka se zemlja sa svojom utopijskom verzijom kad-tad suočava. (S našom „kosovskom” već smo imali iskustva. Utopijska verzija Srbije i srpskog duha – Kosovski mit – srećom, nastala je tek posle mračne postkosovske stvarnosti, tek pošto smo jednu možda nepotrebnu bitku izgubili, pa je nešto od realnog značenja poraza ipak ostalo, ipak nije narodnim pesništvom sasvim moglo biti zabašureno.)
Mudri narodi svoju utopijsku verziju ljube ali odbacuju, znajući da se, kao što se njome nekom nepoznatom nebu mogu uspeti, isto tako jednom na zemlju moraju vratiti. Manje mudri narodi je prihvataju, silom ili milom, doduše, pa se na zemlju vraćaju istrošeni, a neki i neupotrebljivi.
Klozet mitrovačke Jedinice je, dakle, pomalo izmenio moje gledanje na našu političku istoriju. U celini, međutim, nije uticao na moja politička uverenja.
No comments:
Post a Comment