O Pekiću u Aranđelovcu 19. februara 2016

O Pekiću u Aranđelovcu 19. februara 2016 

Pre svega bih želela da se zahvalim na ljubaznom pozivu direktorke biblioteke "Sveti Sava" Biljani Radasinović na veoma uspešnoj i jedinstvenoj književnoj večeri povodom promocije Pekićevih dela, a veče je vodila Vesna Proković. O Pekićevim delima je govorio urednik Lagune Dejan Mihailović i Ljiljana Pekić čije izlaganje ovde možete pročitati.

Već ima 24 godine kako se Borislav Pekić preselio u neki drugi nadam se bolji svet. Međutim on i dalje živi sa nama preko novih izdanja njegovih knjiga, magnetofonskih traka, fondacije, dodele nagrada koje nose njegovo ime, prevoda, književnih večeri, interneta, raznih kritičkih tekstova. Moja ćerka Aleksandra sa porodicom i ja živimo u istom stanu u kome je on živeo ali sada i u njegovoj ulici, a njegov duh i dalje tu lebdi i podstiče nas da istrajemo u radu na njegovim rukopisima.

Interesovanje za njegova dela ne jenjava. Na primer Besnilo je prvi put izašlo 1984. godine i stalno se preštampava, tako da je do sada publikovano preko 250.000 primeraka. Uvek postoje nove generacije koje pristižu i koje se oduševljavaju Pekićem. On je svevremen i njegovi tekstovi nikada ne zastarevaju.

Jedan čitalac mi se javio i rekao da nakon mnogo pročitanih knjiga, našao je da ga one napisane od Pekića misaono, a potom i idejno opominju, vode i čine celovitijim i boljim ljudskim bićem. Kaže: „Za mene je umeće i silina duha Pekića, ovaploćena nadasve knjigama, stvaralački presto, motiv, nagrada, ali i najveći izazov“.

Prvi meseci bez njega su bili teški. A onda sam našla na mnoštvo magnetofonskih traka, na kojima je snimao Dnevnike, razne beleške za Zlatno runo, Atlantidu. To mi je pomoglo da mi olakša njegovo odsustvo, jer sam stalno slušala njegov glas, zamišljala kako mi priča o novim idejama i problemima koji ga muče. To je bilo neprocenjivo blago, i onda mi je bilo jasno da to treba staviti na papir i obelodaniti.

Po prirodi sam optimista i retko verujem u neki loš ishod. Kada se razboleo 1992. godine mislila sam da će ozdraviti, da će sve biti u redu. Često ne slušam loše stvari ili ih moj mozak protumači na neki prihvatljiviji način. Čak i kad su lekari rekli da mu je ostalo još šest meseci, odmahnula sam rukom, verovala sam da to nije tačno, a u stvari je rok bio mnogo kraći.

Nije teško bilo pogoditi od čega će da umre jer je stalno imao problema sa plućima. On sam je prorekao da će umreti kada mu bude oko 60 godina, a imao je 62 godine kada je došao kraj. Tuberkulozu, koja se nikada ne izleči potpuno nego se samo zaleči, dobio je još u zatvoru. Išao je na kontrole, ali taj kancer brohnija je vrlo podmukao jer se detektuje tek kada je već kasno.

Voleo je ono što radi i toliko je bio posvećen poslu da se dešavalo da zvoni telefon, on sam kod kuće, mora da se javi i neko traži našu ćerku Aleksandru. Ona ga posle pita ko je telefonirao, kaže: "Nemam pojma." "A što nisi zapisao?" "A kako da zapišem kad sam ja tog trenutka bio u osmom vizantijskom veku“.

Bili smo srodne duše, a i sličnih životnih iskustava. Moja porodica je stradala posle Drugog svetskog rata, a on je proveo pet godina na robiji. Nije morao mnogo da mi objašnjava, sve sam razumevala, sve se podrazumevalo.

Borislav je rođen je Podgorici. Njegov otac kao sreski načelnik, svake dve tri godine dobijao je premeštaje, pa su živeli u raznim krajevima Jugoslavije. Pred sam II svetski rat živeo je na Cetinju, gde je išao u osnovnu školu. A kad je počeo rat, njegov otac, borac za ujedninjenje Srbije i Crne Gore, bio je proteran, i onda su živeli u Bavaništu, kod Pančeva. Tamo su na imanju njegove bake proveli rat.

Bio je jedinac, okružen svom roditeljskom pažnjom. Oni su preživeli paklenih pet godina, od 1948 do 1953., dok je on bio u zatvoru, kao član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije - Saveza demokratske omladine Jugoslavije.

Znala sam ga godinama iz viđenja, još dok je išao u gimnaziju, stanovali smo u komšiluku, a bio je toliko visok i markantan da nisam mogla da ga ne zapazim. Poznavala sam njegove drugove i uvek sam slušala o njemu, o suđenju, o zatvoru.

Kad sam diplomirala i našla posao, onda smo se venčali. Bilo mi je važno da završim arhitekturu, jer sam mislila da ga nikada niko neće štampati i da ćemo uvek živeti od moje plate. Kad je posle našeg venčanja raspisan anonimni konkurs "Lovćen filma" poslao je pet sinopsisa i dobio dve prve nagrade. To je bila velika satisfakcija.

Naš život je bio pun izneđenja i prijatnih i neprijatnih, ali nije bilo rutine. Kad bismo napravili neki plan, često bi se nešto poremetilo. Kada su Rusi ušli u Čehoslovačku ja sam se izbezumila, nisam mogla da podnesem ideju da opet bude hapšen, i da će sigurno biti problema. Tako smo počeli da razmišljamo da odemo u inostranstvo. Uvek smo sve radili u dogovoru, a najvažnije je bilo da on ima dobre uslove za rad. Dobila sam posao u Londonu i spremali smo se za put.

Ali, negde u belu zoru, u pet sati, milicija dolazi na vrata: “Došli smo po pasoš Borislava Pekića.“ Bio je to grom iz vedra neba. Nadao se da će problem da se reši za mesec dana. Ja sam otišla jer me je čekao posao. Posle tri meseca, došla je i ćerka koja je tamo krenula u gimnaziju i tako smo nas dve živele bez njega godinu dana.

Pasoš mu je vraćen tek posle dobijene NIN-ove nagrade 1971 godine. Teško nam je padala razdvojenost. Pisali smo pisma jedno drugom svakodnevno, i to nam je malo smanjivalo razdaljinu. Njegovih 105 pisama iz tog perioda su objavljena u knjizi Korespondencija kao život. Nije bilo lako, ali čovek sve preživi kad ima cilj.

U Londonu smo imali lepu baštu, koju je on sređivao i negovao. Ja sam napravila dizajn, ali o cveću, biljkama i drveću se on starao. U Beogradu nije znao ni ekser da ukuca, a tamo je svašta naučio. Tako smo brzo sredili kuću, jer on nije mogao da radi ako je znao da je čak i u nekoj drugoj sobi nered. Govorio je da nered u kući ili na pisaćem stolu prozrokuje nered u glavi.

Imao je ceo dan na raspolaganju: niko nije dolazio, telefon nije zvonio, nema zvanja da potpiše ovu ili onu peticiju. Mogao je on naravno da po ceo dan gleda TV ili gubi vreme, ali su ga ideje i želja da ispuni svrhu svog života terale na rad. Kad negde zapne umesto da gleda u prazan papir, ode u baštu, plevi, okopava, nosi magnetofon sa sobom i kad reši problem može odmah da to izdiktira.

Radio je obično do večeri, dok ja ne dođem a onda gledamo televiziju. On malo gleda, malo čita, beleži, beleži, ... Čitao je uvek s olovkom u ruci. Radio je sa stpljenjem i strašću kao kakav monah posvećen iskonskom i pomalo tajanstvenom obredu. On je živeo od stvaranja i posle svake objavljene knjige ponovo se nadnosio nad ono što još ne zna, istražijući sve mogućnosti jezika i saznanja. Njegova će dela zato uvek imati tu savremenost i svevremenost.

Pekić je svoj opus gradio kao jedinstveni veliki projekat, jedan veliki mozaik. Kako kaže Jasmina Ahmetagić u svojoj knjizi Antropopeja (strana 6):

„Raznoliki svet Pekićeve proze (od poigravanja novozavetnim pričama, tematizovanja sudbine srpske građanske klase, istorije, preko naučnofantastičnih romana apokaliptičke projekcije, do memoarske proze) [sve to] drži na okupu (...) atropološka orijentacija čitavog opusa, (...) jer on rasmatra pitanje duševnog, duhovnog, i etičkog sastava pojedinca i čovečanstva u celini, sadašnjeg i budućeg“.

U svim njegovim delima postoji taj kontinuitet u traganju za istinom, za sudbinom sveta, društva, politike, kulture i pojedinca u tom mnoštvu, pitanje postojanja, sudbine.
Svako njegovo delo ima svoje mesto u toj slici i čini jedinstvenu celinu. Najobimnije - Zlatno runo – saga o Njegovanima je kruna tog projekta, što ne znači da ostala dela nemaju udela u toj gradnji, jer svaki roman, svaka priča, svaka drama na svoj način učestvuje u kreiranju Pekićeve ideje o svetu.

Svakako i Pekićevi dnevnici, intervjui, korespondencije i drugi zapisi nam na svoj način daju putokaze, i oni povezuju i sažimaju linije tog velikog projekta i veoma su dragoceni u tumačenju i razumevanju Pekićevih razmišljanja u građenju te slike. Bavio se sudbinom a ne događajima. Bio je to nadmoćan um čije vreme tek dolazi.

„Sebe smatram piscem – ideja. Ideja o stvarnosti, ne piscem stvarnosti“, govori Pekić u jednom intervjuu u kome je objašnjavao svoj stav prema književnosti. Književnost za njega zato ima prvenstveno saznajnu funkciju i to se može pratiti kroz sva njegova dela.

 Isto nalazimo i u autobiografskim knjigama Godine koje su pojeli skakavci, jer to nije isključivo opisivanje robije i života u ondašnjim zatvorima, nego i analiza položaja i načina propadanja građanske klase posle krvave revolucije i opisa terora od 1944. godine pa nadalje u sudaru sa komunističkom ideologijom.

On nam to dočarava na opisu sudbine grupe sudenata i đaka kojima se sudilo zbog osnivanja organizacije demokratske omladine, i kako su prolazili oni koji su samo želeli da se bore za slobodu misli i izražavanja i njihovu sudbinu u tom sistemu.

U Vremenu čuda, njegovoj prvoj knjizi, Borislav Pekić je kritičar dogmatskih ideja i svih usrećiteljskih ideologija koje silom nameću određeni sistem ljudima kao jedini spasonosni oblik života. Bio je uvek i ostao demokrata u najboljem smislu te reči. Da bi napisao to delo on je Bibliju isčitavao bezbroj puta. Duhoviti obrti i ironija kojima obiluje ova knjiga, a koju nalazimo i u Pekićevim drugim romanima, nose isti pečat.

Stalno je kopao po knjigama, istraživao. Sport ga nije mnogo zanimao. Kad neko kaže: "Ljudi treniraju da bi bili fit", on bi pitao:" Fit, a za šta?" Najveća relaksacija u Londonu mu je bila bašta, sve što je radio bilo je intezivno i puno strasti. Pošto nije znao ništa o baštovanstvu, odmah je kupio enciklopedije, pretplatio se na časopise, obilazio botaničku baštu, sagradio staklenjak, a noću se često budio i kontrolisao temperaturu da mu se slučajno ne smrznu rasadi.

Voleo je tehniku, sećam se radosti kad je kupio prvi magnetofon koji je koštao koliko mojih pet plata, a posle i pisaću mašinu sa spcijalnim slovima. On bi bio oduševljen internetom, to bi za njega bila ogromna pomoć. Velika je razlika bila kada je sa mašine prešao na kompjuter.

On je Zlatno runo sedam puta sam prekucavao tih 3500 strana, jer u Londonu nije imao nikog ko bi mu pomagao. Bio je preokupiran svojim delima, pa i dok spava njemu je mozak radio i dešavalo se da je neka rešenja koja su ga mučila nalazio ujutru kad ustane.

Prva priča mu je objavljena u časopisu Vidici pod pseudonimom Adam Petrović, a ona je posle bila sastavni deo knjige Vreme čuda. Na pitanje šta vam znači prva knjiga, rekao je: "Pa, ne mnogo, ja sam tada imao tridesetpet godina, a to su godine kada vas prvi uspesi ne uzbuđuju. Piscu, kao i operskoj primadoni, bivši uspeh, ma koliko velik, malo znači. Uvek je važan onaj tekući."

Međutim isto tako je rekao: „Ne verujte bez rezerve piscu kad govori o svojoj literarnoj metodologiji, emotivnoj biografiji ili krvnoj vezi između personalnog iskustva i njegovih knjiga, pogotovo kad izlaže svoje ’poglede na svet’. Umetničko iskustvo nije što i životno, premda ga se dotiče. (...) Zato verujte knjigama, nikad njihovim piscima“.

Imao je neprilike, kad smo otišli u London, jer niko pet godina nije hteo da mu objavljuje knjige. Nekoliko pisaca su plasirala intrigu kako je emigrirao, da piše za Tajms i govori na BBC-u protiv Jugoslavije. Zbog tih glasina nisu hteli da ga štampaju.

Bio je predao Nolitu rukopis Kako upokojiti vampira, koji predstavlja kritiku totalitarne svesti. Tekst se kod njih kiselio, a posle dve godine su odustali iz ideoloških razloga. U SKZ je trebalo da se štampaju njegove drame i sve je bilo spremno, ali je maprasno rasturen slog. Vampir je izašao tek 1977. zahvaljujući anonimnom konkurs kada je dobio prvu nagradu.

Što je više prepreka imao, to je intenzivnije pisao. Govorio je da je njegov posao da piše, i da će sve kad-tad biti objavljeno. Tako je i bilo. Bio je to veliki stres ne objavljivati, ali je sve to savladavao. Za tih pet godina samo su neki časopisi objavljivali pojedine odlomke. Pisao je radio-drame za nemački radio. To mu je bila ipak neka satisfakcija.

On je stvarno živeo da bi pisao. Novac mu nije bio posebno značajan, kad ga je imao trošio je, a kad nije - nikom ništa. Bilo je honorara od filmova, ali nekad bankrotira celo preuzeće pa ne stigne ništa. Pravili smo velike planove, šta ćemo kad nam novac stigne, a onda sve propadne. Uvek smo živeli skromno.

Voleo je da sluša muziku dok je radio. Zavisno od teme menjao je i ono što je slušao. Voleo je uglavnom klasiku - najviše Mocarta, Betovena i Baha, ali i marševe i džez.

Tri godine pred smrt, sa još 12 intelektualaca, obnovio je Demokratsku stranku, postao član Glavnog odbora DS-a i potpredsednik stranke. Osnivanje Demokratske stranke je bio naš zajednički san. Pekić je imao moć reči, autoritet, bio je odličan govornik i uvek je pomerao granice slobode izražavanja.

Završavam sa Pekićevim citatom: „Reči se treba čuvati i sa njima postupati kao sa eksplozivom. Neke reči Marata, Robespierrea, Saint-Justa, Couthona, Desmoulinsa kao da su bile pesnice koje su udarom o klin puštale u pogon sekiru giljotine“.