Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXX deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Možda ćete, najzad, imati nešto
naročito, nešto za vas vredno, što zasad ne moramo opisati – kasnije ćemo – što drugi nemaju i što je, razume se, zabranjeno, pa ćemo morati da vam pomognemo da to u zatvor unesete, a zatim se konstantno jebati oko toga da to vaše „blago” od pretresa sakrijemo.
Time bi se inventar vašeg poseda iscrpao.
Pogledajmo sada vaš kofer posle nekoliko godina.
U njemu više nema rublja, jer vam je, sledom novih i naprednijih propisa, oduzeto. Namesto toga, primećujemo izvesnu količinu hartije, umašćene, smrdljive, jer potiče od omota paketa i starih, trošnih novina koje odišu na znoj i laž. To je sada vaše novo donje rublje.
Preko zime tim novinama obavijate telo ispod tanke košulje i uvijate stopala pre nego što od cokula dobijete rane. Ja sam ovu modu usavršio ličnim pronalaskom. Još u Beloj Crkvi sam, po savetu jednog povratnika, isekao ćebe u krpe koje su prošle prijemni pregled, pa sam pred zimu njima postavio robijašku bluzu.
Higijenski pribor je još tu, ali ogledalo je verovatno napuklo, češalj izgubio zupce, koje ste slomili dok ste po zidovima samice ispisivali svoju biografiju i pakosno meditirali o režimu u kome se ona odvija. Tu je i pribor za jelo, ali nekako drukčiji.
Porciju i čuturicu su vam svakako ukrali, tu dvojbe nema, a ako ste ih ponovo nabavili, opet su ukradene, pa se sad, sa sudbinom već pomireni, srećni što vas više ne mogu pokrasti, služite ovećim praznim konzervama. Da pribor izgleda građanski raznovrstan i raznim jelima primeren, imate ih, verovatno, nekoliko.
Stara pisma od kuće, ako ih dobijate, postala su vremenom i čestim nervoznim konsultacijama sasvim nečitka, pa će se uskoro i ona naći ispod vaših tabana. Knjige su takođe postale nerazabirljive kupusare, a drage porodične fotografije – ukoliko niste komunist, pa ste ih uvređeni odricanjem porodice bacili – neprozirne kao i vaša budućnost.
Pošto ih, jer niste komunist, još imate, na njima više ništa ne razaznajete, pa ste ih bacili kao da ste komunist. U najboljem slučaju, strpali ste ih na dno kofera, a preko njegovog poklopca zalepili, rđavim lepkom iz stolarske, nekoliko nepoznatih, voluminoznih, pneumatičnih, po mogućnosti golih žena. Kako je lepak bednu hartiju probio, sve liče na brkate, masne Azijatkinje, privlačne samo za vas.
Onog
naročitog, vrednog predmeta, krune vašeg poseda, takođe nema. Njega su vam takođe zdipili, ili ste ga, obmanuti glađu, dok je još prisno niste poznavali, dok niste naučili kako da je jeftinije zavarate, teslimili mimoprolazećem panonskom kulaku za kilo od naroda sakrivene slanine, pa sad i nije važno da znamo šta je to bilo.
No, imate vi i mnogo novih, vrednih stvari.
Primećuje se poduže parče čupavog konopca. Majke mi! Pravog konopca, koji ni u čemu ne ustupa nekom slobodnom. Konopac nije od iste vrste, građe i debljine, nego se pomoću čvorova nastavlja. Vi ste ga nastavili, u klupče smotali.
Ko zna zašto će trebati. Za vešanje, svakako, neće. To ne! Za to je suviše tanak, a vi, uprkos logorskoj težini, prilično teški (telesno, i inače). Osim toga, posle deset godina robije niko se ne ubija. Ubijate se ili na vreme, na početku prve, u nevreme krajem treće, ili nikad. Izuzetaka ima, razume se da ima, i oni se ubijaju u svako doba.
Tu su i nekakve oguljene, zarđale žice, savesno svijene i složene po debljini. Za svaku priliku, ako iskrsne, priliku čiju prirodu ne možete unapred znati. Jednom može to biti nužda za kalauzom, drugi put žičani feler u prokrijumčarenom kristal-radio-aparatu, treći put nedostatak konopca, ako je tuđ potrošen, a mora se nešto uvezati, ili se neko pod hitno mora obesiti.
