Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLI deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Tržište usluga
Pojedini zatvorenici raspolagali su upotrebljivim veštinama ili korisnim znanjima koja su prodavali zainteresovanim licima. Najviše su se cenile pravničke usluge bivših advokata i sudija. Oni su zatvorenicima pisali predstavke, žalbe i molbe za pomilovanja, jer ovi nikad nisu bili zadovoljni svojim advokatima na slobodi. Nezadovoljstvo odbranom bilo je opšta pojava.
Postojao je još jedan oblik usluga koji su imućniji robijaši redovno koristili. Svako od njih imao je nekog siromašnijeg zatvorenika uza sebe koji je – nezavisno od svojih godina – umesto njega otaljavao teže ili prljave poslove: iznošenje kibli, pospremanje slamarica, pranje porcija itd.
Zauzvrat, takva je „robijaška posluga” dobijala malo hrane iz „gazdinog” paketa, a mogla je računati i na njegov kazanski obrok kada bi ga se ovaj odrekao.
Kad god nisam bio u samici i ja sam imao ovakvu pomoćnu službu. To sada može izgledati neuviđavno sentimentalnim posmatračima, unatrag i sa strane, ali robija je, kako kazasmo, zajednica interesa, ne srca i uma. Prisilna zajednica, povrh svega, a ne stvar našeg slobodnog izbora.
Pages
▼
Thursday, March 31, 2016
Wednesday, March 30, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CL deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CL deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Krijumčarenje
Ono je svojstveno svim robijašnicama, samo mu obim zavisi od kategorije u koju ova spada i efikasnosti protivmera uprave. U Nišu je bilo razvijenije nego u Mitrovici. Vrsta i količina predmeta koji su se mogli tim putem u KPD Nišu nabaviti daleko je prevazilazila skromnije mogućnosti kontrabande i crne berze Sremske Mitrovice.
Krijumčarenjem su se bavili slobodnjaci koji su radili van zidova tamnice. Na povratku u zavod vršen je rutinski pretres. Zimi, pri velikim hladnoćama, nikad nije bio naročito striktan, jer se i stražarima žurilo da se vrate u tople sobe. Leti je bilo malo teže i zbog lake odeće i zbog toga što se stražarima nije žurilo da budu u svojim sada zagušljivim prostorijama.
Tada su primenjivani trikovi. Na samom ulazu upriličila bi se prepirka i skrenula pažnja straže. Direktna se pomoć od nje u to vreme nije mogla očekivati, osim od onih koji su već ranije ucenjeni poklonima iz radionica. Poneki je stražar mogao na nešto i da zažmuri, ali se krijumčar na to nije smeo osloniti. Svi su se više nadali u svoju promućurnost i lenjost straže.
Na najvećoj ceni bila je rakija. Posle nje, slike golih žena i izvesnih slatkih radnji.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Krijumčarenje
Ono je svojstveno svim robijašnicama, samo mu obim zavisi od kategorije u koju ova spada i efikasnosti protivmera uprave. U Nišu je bilo razvijenije nego u Mitrovici. Vrsta i količina predmeta koji su se mogli tim putem u KPD Nišu nabaviti daleko je prevazilazila skromnije mogućnosti kontrabande i crne berze Sremske Mitrovice.
Krijumčarenjem su se bavili slobodnjaci koji su radili van zidova tamnice. Na povratku u zavod vršen je rutinski pretres. Zimi, pri velikim hladnoćama, nikad nije bio naročito striktan, jer se i stražarima žurilo da se vrate u tople sobe. Leti je bilo malo teže i zbog lake odeće i zbog toga što se stražarima nije žurilo da budu u svojim sada zagušljivim prostorijama.
Tada su primenjivani trikovi. Na samom ulazu upriličila bi se prepirka i skrenula pažnja straže. Direktna se pomoć od nje u to vreme nije mogla očekivati, osim od onih koji su već ranije ucenjeni poklonima iz radionica. Poneki je stražar mogao na nešto i da zažmuri, ali se krijumčar na to nije smeo osloniti. Svi su se više nadali u svoju promućurnost i lenjost straže.
Na najvećoj ceni bila je rakija. Posle nje, slike golih žena i izvesnih slatkih radnji.
Tuesday, March 29, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXIX deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXIX deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Trgovina i novčarstvo
Pored zanatske, najraširenija delatnost na robiji. U trgovini su poštovani svi ekonomski mehanizmi što ih je socijalistička stvarnost napolju davno napustila i stoga sebe dovela u današnje neprilike.
Iako u Mitrovici, u odsustvu novca, pretežno u obliku primitivne naturalne privrede – u Nišu, međutim, novac je bio dopušten – vladao je kapitalistički duh ponude i potražnje, a cene su se formirale prirodno, na bazi odnosa potrebe za nekom robom i njenih zaliha u slobodnom opticaju. Cigarete, kafa, slanina i konzervirana hrana najčešći su bili objekti razmene. Ređe su to bili pojedini predmeti.
Dok su bili dopušteni izvesni delovi civilne odeće, puloveri i potkošulje, i njima se trgovalo, naročito zimi. Krijumčarene stvari behu na visokoj ceni. (Pornografija osobito.) U nju je uvek računat i rizik s kojim su u zatvor unošene, a povremeni pretresi činili su ih još skupljim.
U Nišu je bilo razvijeno i novčarstvo u vidu lihve. Kako je novac bio na zatvorskom računu, i gotovine nije bilo, sve se obavljalo preko kantinskih knjiga. Ne sećam se kamatne stope, ali je svakako bila mnogo veća nego napolju. Postojali su ljudi koji su samo od toga živeli. Za zatvorske prilike bili su imućni.
Bogatstvo je, naravno, bilo bedno, ali ga je stalan porast uvećavao na psihološkom planu. Trgovac je imao osećanje da barem delom svoje sudbine sam upravlja. To je osećanje, ako je u trgovini bio uspešan, bilo njegovo najveće bogatstvo.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Trgovina i novčarstvo
Pored zanatske, najraširenija delatnost na robiji. U trgovini su poštovani svi ekonomski mehanizmi što ih je socijalistička stvarnost napolju davno napustila i stoga sebe dovela u današnje neprilike.
Iako u Mitrovici, u odsustvu novca, pretežno u obliku primitivne naturalne privrede – u Nišu, međutim, novac je bio dopušten – vladao je kapitalistički duh ponude i potražnje, a cene su se formirale prirodno, na bazi odnosa potrebe za nekom robom i njenih zaliha u slobodnom opticaju. Cigarete, kafa, slanina i konzervirana hrana najčešći su bili objekti razmene. Ređe su to bili pojedini predmeti.
Dok su bili dopušteni izvesni delovi civilne odeće, puloveri i potkošulje, i njima se trgovalo, naročito zimi. Krijumčarene stvari behu na visokoj ceni. (Pornografija osobito.) U nju je uvek računat i rizik s kojim su u zatvor unošene, a povremeni pretresi činili su ih još skupljim.
U Nišu je bilo razvijeno i novčarstvo u vidu lihve. Kako je novac bio na zatvorskom računu, i gotovine nije bilo, sve se obavljalo preko kantinskih knjiga. Ne sećam se kamatne stope, ali je svakako bila mnogo veća nego napolju. Postojali su ljudi koji su samo od toga živeli. Za zatvorske prilike bili su imućni.
Bogatstvo je, naravno, bilo bedno, ali ga je stalan porast uvećavao na psihološkom planu. Trgovac je imao osećanje da barem delom svoje sudbine sam upravlja. To je osećanje, ako je u trgovini bio uspešan, bilo njegovo najveće bogatstvo.
Monday, March 28, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXVIII deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXVIII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Umetničke delatnosti
Pojedini zanati uspevali su da se dovinu do umetnosti. (A bilo je i pravih umetnika.) Sve su umetnosti dobro prolazile, što svedoči da osećaj za lepo postoji i u najprimitivnijim društvima. Izvesni oblici takvih umetnosti, književni recimo, morali su se pomiriti s ulogom koje bi se na slobodi stideli.
Ovde ste se, uostalom, stida morali odreći već kod prvog zajedničkog pranja u kupatilu ili javnog skidanja gaća u klozetu. Oni koji su sebe smatrali opismenjenim pisali su, u vidu zanata, porodična pisma za nepismene, a pismenima ali nevičnim lepom izražavanju (i laganju) prodavali stilske figure po komadu.
(Jedno sam vreme od toga živeo. Videti o tome u epizodi „Deoničarsko društvo za proizvodnju i distribuciju nade”.) U književno zanatstvo spadalo je i pričanje priča, najčešće strašnih ili masnih, gde sam, doduše jedino u prvim, takođe imao zavidnih uspeha.
Muzičari su takođe traženi. Posle državnog rada u zatvorskoj filharmoniji – gde su pratili revolucionarne marševe, pesme Borbe i Izgradnje, i Mokranjca izvođenog u vidu koračnice – mogli su nešto zaraditi svirajući (tiho, na uvo) na privatnim sobnim zabavama, o rođendanima i slavama imućnijih robijaša.
Najbolje su prolazili slikari. Zatvor je poslednje mesto gde biste tražili sujetu, a prvo gde ćete je naći. Zatvorenik je, po pravilu, vrlo tašta osoba. Lišen mnogo čega što mu je pripadalo ili ga napolju činilo, sveden na golu pojavu, o čijoj vrednosti garantuje samo njegova takođe gola reč, nipošto tekući izgled, robijaš svim silama nastoji da je nečim ukrasi.
Osetljiv je i na najmanju veštinu ili sposobnost kojom raspolaže, i najveći broj sukoba u tamnici, pored ugrožavanja nekog neposrednog interesa ili imovine, izazivaju upravo nesporazumi sujete. Pošto budućnosti nema ili je neizvesna, a sadašnjost mu ništa vredno ne pruža, zatvorenik živi od prošlosti. Vlastita ga prošlost opčinjava.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Umetničke delatnosti
Pojedini zanati uspevali su da se dovinu do umetnosti. (A bilo je i pravih umetnika.) Sve su umetnosti dobro prolazile, što svedoči da osećaj za lepo postoji i u najprimitivnijim društvima. Izvesni oblici takvih umetnosti, književni recimo, morali su se pomiriti s ulogom koje bi se na slobodi stideli.
Ovde ste se, uostalom, stida morali odreći već kod prvog zajedničkog pranja u kupatilu ili javnog skidanja gaća u klozetu. Oni koji su sebe smatrali opismenjenim pisali su, u vidu zanata, porodična pisma za nepismene, a pismenima ali nevičnim lepom izražavanju (i laganju) prodavali stilske figure po komadu.
(Jedno sam vreme od toga živeo. Videti o tome u epizodi „Deoničarsko društvo za proizvodnju i distribuciju nade”.) U književno zanatstvo spadalo je i pričanje priča, najčešće strašnih ili masnih, gde sam, doduše jedino u prvim, takođe imao zavidnih uspeha.
Muzičari su takođe traženi. Posle državnog rada u zatvorskoj filharmoniji – gde su pratili revolucionarne marševe, pesme Borbe i Izgradnje, i Mokranjca izvođenog u vidu koračnice – mogli su nešto zaraditi svirajući (tiho, na uvo) na privatnim sobnim zabavama, o rođendanima i slavama imućnijih robijaša.
Najbolje su prolazili slikari. Zatvor je poslednje mesto gde biste tražili sujetu, a prvo gde ćete je naći. Zatvorenik je, po pravilu, vrlo tašta osoba. Lišen mnogo čega što mu je pripadalo ili ga napolju činilo, sveden na golu pojavu, o čijoj vrednosti garantuje samo njegova takođe gola reč, nipošto tekući izgled, robijaš svim silama nastoji da je nečim ukrasi.
Osetljiv je i na najmanju veštinu ili sposobnost kojom raspolaže, i najveći broj sukoba u tamnici, pored ugrožavanja nekog neposrednog interesa ili imovine, izazivaju upravo nesporazumi sujete. Pošto budućnosti nema ili je neizvesna, a sadašnjost mu ništa vredno ne pruža, zatvorenik živi od prošlosti. Vlastita ga prošlost opčinjava.
Friday, March 25, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXVII deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXVII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Zanatske i manufakturne (industrijske) delatnosti
Pored trgovine najrazvijenije delatnosti, premda, s obzirom na naš industrijski nivo, malo je između manufakture i zanatstva bilo razlike. Postojanje zanatskih radionica sa potrebnim alatom i znatnog broja osuđenih zanatlija omogućavalo je ovima da se, tokom radnog vremena, bave i samostalnom delatnošću.
Ona je, razume se, strogo bila zabranjena, kažnjiva, ali je prostranost radionice, prenatrpanost mašinama, nemar ili podmićivanje nadzora, sporazum s majstorima i normircima (uz naknadu), obezbeđivao slobodno vreme za sebe, skrovito mesto za privatni rad i neovlašćenu upotrebu alata i materijala. Bilo je slučajeva kad je u toj zaveri učestvovao i nadzornik radionice, uz odgovarajuću odštetu u zanatskoj robi.
Nadzornici ili stražari, namamljeni srazmerno vrednim zanatskim poklonom ili zadovoljenjem zabranjene privatne porudžbine – što se uvek iznova pokušavalo, pa i uspevalo – nisu spočetka svesni bili u šta se upuštaju. Plašili su se uprave, a trebalo je da se boje robijaša. Jer ovi su ih štitili dok su im valjali. Stražar kome je takva usluga učinjena nije više smeo imati oči ni za jedan prekršaj u radionici.
Pred njim ste mogli skovati tenk, ne bi smeo ni da pisne, još bi vam morao pridržavati lampu ili čuvati stražu dok ga isprobavate. Jer za njih su posledice bile i teže nego za nas. S vremena na vreme dobio bi gratis, još ponešto da se održava u entuzijazmu, ali bi i njegove usluge morale da rastu. Na kraju vam je postajao pismonoša. I ništa više nije džabe dobijao.
Ni u šta se više nije računao. Bio je Orwellovo – nelice, koje je mučki zajebavano i na kome su robijaši naplaćivali društvenu odmazdu. U nekoliko navrata stražari su bili pohvatani, suspendovani i s posla izbačeni – ne znam jesu li i suđeni, mislim da jesu – a u nekoliko slučajeva izvor provale nije bio peh, nego zatvorenička osveta zbog samovoljnog prekida sporazuma.
Najčešće su se proizvodili predmeti koji se u zavod nisu smeli unositi, a olakšavali su život: noževi, pržuni za kafu, male pećnice, ramovi za slike, šahovske garniture, domine, kockice za barbut, lažne korice za zabranjene knjige, turpije, lampe. Jednom je napravljen i kristalni radio-aparat, o kome ću kasnije pričati.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Zanatske i manufakturne (industrijske) delatnosti
Pored trgovine najrazvijenije delatnosti, premda, s obzirom na naš industrijski nivo, malo je između manufakture i zanatstva bilo razlike. Postojanje zanatskih radionica sa potrebnim alatom i znatnog broja osuđenih zanatlija omogućavalo je ovima da se, tokom radnog vremena, bave i samostalnom delatnošću.
Ona je, razume se, strogo bila zabranjena, kažnjiva, ali je prostranost radionice, prenatrpanost mašinama, nemar ili podmićivanje nadzora, sporazum s majstorima i normircima (uz naknadu), obezbeđivao slobodno vreme za sebe, skrovito mesto za privatni rad i neovlašćenu upotrebu alata i materijala. Bilo je slučajeva kad je u toj zaveri učestvovao i nadzornik radionice, uz odgovarajuću odštetu u zanatskoj robi.
Nadzornici ili stražari, namamljeni srazmerno vrednim zanatskim poklonom ili zadovoljenjem zabranjene privatne porudžbine – što se uvek iznova pokušavalo, pa i uspevalo – nisu spočetka svesni bili u šta se upuštaju. Plašili su se uprave, a trebalo je da se boje robijaša. Jer ovi su ih štitili dok su im valjali. Stražar kome je takva usluga učinjena nije više smeo imati oči ni za jedan prekršaj u radionici.
Pred njim ste mogli skovati tenk, ne bi smeo ni da pisne, još bi vam morao pridržavati lampu ili čuvati stražu dok ga isprobavate. Jer za njih su posledice bile i teže nego za nas. S vremena na vreme dobio bi gratis, još ponešto da se održava u entuzijazmu, ali bi i njegove usluge morale da rastu. Na kraju vam je postajao pismonoša. I ništa više nije džabe dobijao.
Ni u šta se više nije računao. Bio je Orwellovo – nelice, koje je mučki zajebavano i na kome su robijaši naplaćivali društvenu odmazdu. U nekoliko navrata stražari su bili pohvatani, suspendovani i s posla izbačeni – ne znam jesu li i suđeni, mislim da jesu – a u nekoliko slučajeva izvor provale nije bio peh, nego zatvorenička osveta zbog samovoljnog prekida sporazuma.
Najčešće su se proizvodili predmeti koji se u zavod nisu smeli unositi, a olakšavali su život: noževi, pržuni za kafu, male pećnice, ramovi za slike, šahovske garniture, domine, kockice za barbut, lažne korice za zabranjene knjige, turpije, lampe. Jednom je napravljen i kristalni radio-aparat, o kome ću kasnije pričati.
Thursday, March 24, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXVI deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXVI deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Pod takvim uslovima „robijaško blagostanje” dobija svoju pravu meru. Ono što je blagostanje na slobodi, na robiji je goli opstanak.
Pa ipak, i u tim, skoro nemogućim okolnostima, na samoj granici života i smrti, mimo javnog, prisilnog rada, cvetali su svi tajni oblici ljudske delatnosti, karakteristični za razvijenu civilizaciju i u njoj neskriveni. Ti su oblici, naravno, primitivni, rudimentarni, inicijalni, ali nesumnjivi. U njih ne ubrajamo ono što je zatvorenik prinudnim radom obavljao za državu. Samo njegovu privatnu privrednu delatnost.
A ona se sastojala od agrara (poljoekonomije), industrijske manufakture i zanatstva, umetničkih delatnosti, trgovine i novčarstva, krijumčarenja, uslužnih delatnosti i kolekcionarstva.
Agrar (poljoekonomija)
Proces privatne delatnosti na zatvorskim ekonomijama bio je proces proste krađe. Krađa je maskirana kao u Sibiru tuftom, samo u obrnutom smeru, smanjivanjem prinosa, da bi se nezavedeni deo u stranu sklonio, ili kao što ću ja prikrivati pljačku lekova iz niške bolnice, falsifikujući ambulantni protokol i beležeći više lekova nego što sam ih izdao.
Ukradena hrana korišćena je za popravku zatvorske, za trgovinu unutar kruga, gde su je slobodnjaci krijumčarili, ili za podmićivanje ključarskih i službeničkih žena u milicionerskim naseljima.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Pod takvim uslovima „robijaško blagostanje” dobija svoju pravu meru. Ono što je blagostanje na slobodi, na robiji je goli opstanak.
Pa ipak, i u tim, skoro nemogućim okolnostima, na samoj granici života i smrti, mimo javnog, prisilnog rada, cvetali su svi tajni oblici ljudske delatnosti, karakteristični za razvijenu civilizaciju i u njoj neskriveni. Ti su oblici, naravno, primitivni, rudimentarni, inicijalni, ali nesumnjivi. U njih ne ubrajamo ono što je zatvorenik prinudnim radom obavljao za državu. Samo njegovu privatnu privrednu delatnost.
A ona se sastojala od agrara (poljoekonomije), industrijske manufakture i zanatstva, umetničkih delatnosti, trgovine i novčarstva, krijumčarenja, uslužnih delatnosti i kolekcionarstva.
Agrar (poljoekonomija)
Proces privatne delatnosti na zatvorskim ekonomijama bio je proces proste krađe. Krađa je maskirana kao u Sibiru tuftom, samo u obrnutom smeru, smanjivanjem prinosa, da bi se nezavedeni deo u stranu sklonio, ili kao što ću ja prikrivati pljačku lekova iz niške bolnice, falsifikujući ambulantni protokol i beležeći više lekova nego što sam ih izdao.
Ukradena hrana korišćena je za popravku zatvorske, za trgovinu unutar kruga, gde su je slobodnjaci krijumčarili, ili za podmićivanje ključarskih i službeničkih žena u milicionerskim naseljima.
Tuesday, March 22, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXV deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXV deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Od mleka koje se u priličnoj meri dobija prave se razne vrste sireva. U zavodskoj ergeli ima oko 600 grla konja, najviše mađarskog i engleskog soja.”
Ovaj bi opis privredne baze i njene upotrebe mogao važiti i za moje vreme robijanja samo ako se načine izvesne ispravke. Industrijska histerija, praćena megalomanijom mladog komunizma, koja je vladala na slobodi, nije ni zatvore mogla poštedeti. Radionice su proširene, mašinizirane, a agrarna ekonomija mehanizovana. Sve se više radilo za spoljno, sve manje za unutrašnje tržište.
Socijalističkim zatvorima je, dakle, za rukom pošlo što slobodnoj socijalističkoj ekonomili nije. Naši su zatvori prednjačili u privrednoj filosofiji koju tek danas priznaje i primenjuje privreda na slobodi. Ukinuta je i zabrana proizvodnje luksuznih artikala. Čini se da je i favorizovana.
U stolarskoj Mitrovice proizvodili su se luksuzni kabineti za socijalističke ministre, koji su za mitrovačkim umetnički inkrustiranim stolovima potpisivali dekrete o narodnoj štednji, korumptivnosti kapitalizma i inherentnom zlu buržoaskog selektivnog blagostanja. Tamo je, i tom linijom ideje o opštem blagostanju, napravljena čuvena izrezbarena kancelarija Aleksandra Rankovića.
A robijaši su, Crnotravci među njima, vični graditeljstvu, besplatno podizali privatne kuće liderima lokalnog progresa. I u moje vreme je mitrovačka ekonomija proizvodila „sve vrste svega”, pa i sireve, ali od toga smo mi dobijali jedino kupus, geršlu i kukuruzni hleb.
Solženjicin se u Arhipelagu Gulag duboko upustio u privrednu strukturu Enkavedeovske logorske imperije, koju je proučavao s naučnom akribijom. Ja za to nemam ni podataka, ni stručnog znanja. A ni potrebe.
Naši zatvori nikad nisu dospeli do privredne autonomije i moći, ali ni razmera sovjetskih koncentracionih logora. Logor na Golom otoku planski je proizvodio besmislice (kopirajući, valjda, slobodu), i zatočenici su kamenje s mesta na mesto prenosili ne da bi tamo od njega nešto napravili nego da bi ga sutra vraćali na staro. Ovaj Sizifov posao nije imao ekonomski efekat, jer mu to ni cilj nije bio.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Od mleka koje se u priličnoj meri dobija prave se razne vrste sireva. U zavodskoj ergeli ima oko 600 grla konja, najviše mađarskog i engleskog soja.”
Ovaj bi opis privredne baze i njene upotrebe mogao važiti i za moje vreme robijanja samo ako se načine izvesne ispravke. Industrijska histerija, praćena megalomanijom mladog komunizma, koja je vladala na slobodi, nije ni zatvore mogla poštedeti. Radionice su proširene, mašinizirane, a agrarna ekonomija mehanizovana. Sve se više radilo za spoljno, sve manje za unutrašnje tržište.
Socijalističkim zatvorima je, dakle, za rukom pošlo što slobodnoj socijalističkoj ekonomili nije. Naši su zatvori prednjačili u privrednoj filosofiji koju tek danas priznaje i primenjuje privreda na slobodi. Ukinuta je i zabrana proizvodnje luksuznih artikala. Čini se da je i favorizovana.
U stolarskoj Mitrovice proizvodili su se luksuzni kabineti za socijalističke ministre, koji su za mitrovačkim umetnički inkrustiranim stolovima potpisivali dekrete o narodnoj štednji, korumptivnosti kapitalizma i inherentnom zlu buržoaskog selektivnog blagostanja. Tamo je, i tom linijom ideje o opštem blagostanju, napravljena čuvena izrezbarena kancelarija Aleksandra Rankovića.
A robijaši su, Crnotravci među njima, vični graditeljstvu, besplatno podizali privatne kuće liderima lokalnog progresa. I u moje vreme je mitrovačka ekonomija proizvodila „sve vrste svega”, pa i sireve, ali od toga smo mi dobijali jedino kupus, geršlu i kukuruzni hleb.
Solženjicin se u Arhipelagu Gulag duboko upustio u privrednu strukturu Enkavedeovske logorske imperije, koju je proučavao s naučnom akribijom. Ja za to nemam ni podataka, ni stručnog znanja. A ni potrebe.
Naši zatvori nikad nisu dospeli do privredne autonomije i moći, ali ni razmera sovjetskih koncentracionih logora. Logor na Golom otoku planski je proizvodio besmislice (kopirajući, valjda, slobodu), i zatočenici su kamenje s mesta na mesto prenosili ne da bi tamo od njega nešto napravili nego da bi ga sutra vraćali na staro. Ovaj Sizifov posao nije imao ekonomski efekat, jer mu to ni cilj nije bio.
Monday, March 21, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXIV deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXIV deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Svaka ekonomska kriza pogađa najpre one koji od drugih zavise, istina od koje ne trpe jedino državni činovnici na budžetu, i lopovi na svom računu, što je kod nas često isto. Državne robijaše na istim jaslima i te kako pogađa. Ni napolju lako nije bilo, a po zatvorima se, prirodno, gladovalo.
Sledovanja behu bedna, apotekarska. Sastojala su se od tri obroka dnevno, doručka, ručka i večere, privremeno nazvanih ovim ozbiljnim terminima da bi se znalo o čemu je reč. Nedeljom se večera nije služila, ali je to malo ko primećivao. Za doručak se dobijala crna erzac voda nazvana kafom, a za ručak i večeru ta voda, sada kao geršla, odmenjivana s kupusom.
Meso skoro nikad nije deljeno. Ponekad su ključari uporno tvrdili da ga ima, ali mora da su njihove oči bile jače od naših, jer mi ga u porcijama nismo nalazili. Kadikad smo, doduše, otkrivali tragove dokaza da ga je bilo, ali ne i meso. Dnevni obrok skamenjenog žutog kukuruznog hleba iznosio je 200 grama.
Ovde valja biti načisto s jednom zabludom. Umiranja od gladi nije bilo. (Ono je retko i po konclogorima, gde su uslovi bili još gori, a paketi nedopušteni.) Organizam, načet kostolomnim, prljavim, negrejanim smeštajem, neprovetrenim, nezdravim vazduhom, u nekim zatvorima (Ada Ciganlija) zatrovanom vodom, teškim radom i grubim, ponekad brutalnim tretmanom, nagrizan spartanskom dijetom i duševnim traumama, topio se postepeno, kao pri nevidljivom štrajku glađu, a onda bi, najednom, podlegao nekoj infekciji ili komplikaciji.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Svaka ekonomska kriza pogađa najpre one koji od drugih zavise, istina od koje ne trpe jedino državni činovnici na budžetu, i lopovi na svom računu, što je kod nas često isto. Državne robijaše na istim jaslima i te kako pogađa. Ni napolju lako nije bilo, a po zatvorima se, prirodno, gladovalo.
Sledovanja behu bedna, apotekarska. Sastojala su se od tri obroka dnevno, doručka, ručka i večere, privremeno nazvanih ovim ozbiljnim terminima da bi se znalo o čemu je reč. Nedeljom se večera nije služila, ali je to malo ko primećivao. Za doručak se dobijala crna erzac voda nazvana kafom, a za ručak i večeru ta voda, sada kao geršla, odmenjivana s kupusom.
Meso skoro nikad nije deljeno. Ponekad su ključari uporno tvrdili da ga ima, ali mora da su njihove oči bile jače od naših, jer mi ga u porcijama nismo nalazili. Kadikad smo, doduše, otkrivali tragove dokaza da ga je bilo, ali ne i meso. Dnevni obrok skamenjenog žutog kukuruznog hleba iznosio je 200 grama.
Ovde valja biti načisto s jednom zabludom. Umiranja od gladi nije bilo. (Ono je retko i po konclogorima, gde su uslovi bili još gori, a paketi nedopušteni.) Organizam, načet kostolomnim, prljavim, negrejanim smeštajem, neprovetrenim, nezdravim vazduhom, u nekim zatvorima (Ada Ciganlija) zatrovanom vodom, teškim radom i grubim, ponekad brutalnim tretmanom, nagrizan spartanskom dijetom i duševnim traumama, topio se postepeno, kao pri nevidljivom štrajku glađu, a onda bi, najednom, podlegao nekoj infekciji ili komplikaciji.
Friday, March 18, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXIII deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXIII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O robijaškom privređivanju i tamničkom blagostanju
Do sada sam nastojao da se hronologija ličnog robijanja poklapa s opštim temama pojedinih poglavlja. Ako se izuzme prva, uvodna glava, posvećena povesti ljudskog tamnovanja, sve su ostale komponovane tako da lični doživljaj robije analitički povežu s tuđim iskustvima, te iz njih, po mogućnosti, indukuju poimanje tamnice i tamničkog života kao posebne civilizacije, afilirane (u toynbeejevskom tumačenju pojma) našoj socijalističkoj podvrsti evropske.
U drugoj je, pod temom „Rani dani ili inicijacija”, opisan boravak u karantinu i moj prvi susret sa zatvoreničkim moralom, koji se poredio s građanskim, na slobodi.
Treća je tema „Tamnička heraldika i Zakoni robijaške zemlje” spojena s upoznavanjem mitrovačkog kućnog reda i zatvorske, zvanične i nezvanične hijerarhije.
Četvrta je, pod naslovom „Tamničko nebo nada mnom i moralni zakon u meni ili Gde je na robiji đavo a gde Gospod bog” diskutovala o mojim iskustvima sa cinkarošima i o opštim moralnim teorijama slobodnog i zatvoreničkog društva.
Peta je („Poreklo porodice, privatnog vlasništva i robijaškog blagostanja”) iz boravaka po raznim kazamatskim prostorima izvela opšte ustrojstvo zatvorske porodice (sobe) i poreklo zatvorskog koncepta svojine, po redosledu mog marksističkog favorita Fridricha Engelsa, jednog od morganatskih očeva naučnog socijalizma.
Ova je glava posvećena još i vezi između mog prvog robijaškog zaposlenja u bolnici i zatvoreničke privrede, zasnovane na prisilnom radu, i glavnog izvorišta naših pacijenata s jedne strane, i te privrede i robijaškog blagostanja s druge, premda veza nije odmah uočljiva.
Šesta glava („Karakterologija, duševni život i psihosomatika sužanjskog života”) paralelno će sprovesti priču o jednoj dramatičnoj zatvorskoj aferi, koja je pretila da me ponovo izvede na sud, i ispitaće izvesne patološke aspekte zatočenja.
Sedma („Zatvorski plemenski običaji, kultovi i mitovi”), preko tmine kažnjeničkog podruma i mog poznanstva s jednim pacovom, upoznaće čitaoce sa zatvorskim duhovnim životom i njegovim mitskim, arhetipskim osnovama.
U osmoj glavi, pod naslovom „Na uslovnoj i bezuslovnoj slobodi”, svoje pomilovanje poredim sa drugim načinima izlaska na slobodu, među kojima je i smrt.
Deveta glava („Zatvor kao civilizacija i civilizacija kao zatvor”) sumira sve moje zaključke u jedan, nastojeći da odgovori na centralno pitanje knjige: može li se zatvor smatrati posebnom civilizacijom ili je on tek logičan kraj jednog projekta čiji početak vidimo na socijalističkoj slobodi, njegova kristalizacija, kako bi rekao Oswald Spengler, jedan od mojih favorita među filosofima istorije.
Raspravili smo pitanje o zatvorskoj porodici i o shvatanju svojine. Ostaje nam da nekoliko reči kažemo o ovdašnjem privređivanju i narodnom, odnosno, robijaškom blagostanju.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O robijaškom privređivanju i tamničkom blagostanju
Do sada sam nastojao da se hronologija ličnog robijanja poklapa s opštim temama pojedinih poglavlja. Ako se izuzme prva, uvodna glava, posvećena povesti ljudskog tamnovanja, sve su ostale komponovane tako da lični doživljaj robije analitički povežu s tuđim iskustvima, te iz njih, po mogućnosti, indukuju poimanje tamnice i tamničkog života kao posebne civilizacije, afilirane (u toynbeejevskom tumačenju pojma) našoj socijalističkoj podvrsti evropske.
U drugoj je, pod temom „Rani dani ili inicijacija”, opisan boravak u karantinu i moj prvi susret sa zatvoreničkim moralom, koji se poredio s građanskim, na slobodi.
Treća je tema „Tamnička heraldika i Zakoni robijaške zemlje” spojena s upoznavanjem mitrovačkog kućnog reda i zatvorske, zvanične i nezvanične hijerarhije.
Četvrta je, pod naslovom „Tamničko nebo nada mnom i moralni zakon u meni ili Gde je na robiji đavo a gde Gospod bog” diskutovala o mojim iskustvima sa cinkarošima i o opštim moralnim teorijama slobodnog i zatvoreničkog društva.
Peta je („Poreklo porodice, privatnog vlasništva i robijaškog blagostanja”) iz boravaka po raznim kazamatskim prostorima izvela opšte ustrojstvo zatvorske porodice (sobe) i poreklo zatvorskog koncepta svojine, po redosledu mog marksističkog favorita Fridricha Engelsa, jednog od morganatskih očeva naučnog socijalizma.
Ova je glava posvećena još i vezi između mog prvog robijaškog zaposlenja u bolnici i zatvoreničke privrede, zasnovane na prisilnom radu, i glavnog izvorišta naših pacijenata s jedne strane, i te privrede i robijaškog blagostanja s druge, premda veza nije odmah uočljiva.
Šesta glava („Karakterologija, duševni život i psihosomatika sužanjskog života”) paralelno će sprovesti priču o jednoj dramatičnoj zatvorskoj aferi, koja je pretila da me ponovo izvede na sud, i ispitaće izvesne patološke aspekte zatočenja.
Sedma („Zatvorski plemenski običaji, kultovi i mitovi”), preko tmine kažnjeničkog podruma i mog poznanstva s jednim pacovom, upoznaće čitaoce sa zatvorskim duhovnim životom i njegovim mitskim, arhetipskim osnovama.
U osmoj glavi, pod naslovom „Na uslovnoj i bezuslovnoj slobodi”, svoje pomilovanje poredim sa drugim načinima izlaska na slobodu, među kojima je i smrt.
Deveta glava („Zatvor kao civilizacija i civilizacija kao zatvor”) sumira sve moje zaključke u jedan, nastojeći da odgovori na centralno pitanje knjige: može li se zatvor smatrati posebnom civilizacijom ili je on tek logičan kraj jednog projekta čiji početak vidimo na socijalističkoj slobodi, njegova kristalizacija, kako bi rekao Oswald Spengler, jedan od mojih favorita među filosofima istorije.
Raspravili smo pitanje o zatvorskoj porodici i o shvatanju svojine. Ostaje nam da nekoliko reči kažemo o ovdašnjem privređivanju i narodnom, odnosno, robijaškom blagostanju.
Thursday, March 17, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXII deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Profesionalni obijači, kriminalna zatvorska elita, nikad ne potkrada sapatnike. Imaće koristi u zatvoru jedino ako njome može zadobiti opštu korist, dobit za zajednicu, i ako su u pitanju slobodni ljudi – ključari, činovnici, pa i bilo ko slobodan, samo da nije iz robijaških porodica. (Ponekad samo iz njihove sobe.)
Takvi slobodni ljudi ne samo da ne uživaju zaštitu već svakom robijašu na čast i za tamnički ugled služi da ih oslobodi imovine, ma kako mala i bezvredna bila. U istrazi, na Obilićevom vencu, ni časak se iz moralnih obzira nisam dvoumio da isledniku ukradem olovku.
Dvoumio sam se iz straha da ću biti uhvaćen. Nipošto zbog stida da ne postanem – lopov. Uostalom, ja sam to već i na slobodi postao, kada sam, sa drugovima, Narodnu omladinu slovenačkog doma „France Rozman”oslobađao (u revolucionarnom prevodu „eksproprisao“) njene imovine. I opet ću postati kada u niškoj zatvorskoj bolnici budem krao lekove.
Zašto se on, onda, kada je urođen i toliko snažan, taj svojinski smisao, na robiji, ako ne gubi, svakako poslušno povlači pred kolektivističkim zahtevima zajednice, koji su onako izbezumljivali g. Đ. B.? Pre svega zbog teških uslova zajedničkog života.
Što i socijalizmu daje izvesne istorijske nade. Jer ako uspe da nam život učini uistinu nemogućim, kao što obećava, tek tada će mu se ukazati prilika da nas stvarno socijalizuje.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Profesionalni obijači, kriminalna zatvorska elita, nikad ne potkrada sapatnike. Imaće koristi u zatvoru jedino ako njome može zadobiti opštu korist, dobit za zajednicu, i ako su u pitanju slobodni ljudi – ključari, činovnici, pa i bilo ko slobodan, samo da nije iz robijaških porodica. (Ponekad samo iz njihove sobe.)
Takvi slobodni ljudi ne samo da ne uživaju zaštitu već svakom robijašu na čast i za tamnički ugled služi da ih oslobodi imovine, ma kako mala i bezvredna bila. U istrazi, na Obilićevom vencu, ni časak se iz moralnih obzira nisam dvoumio da isledniku ukradem olovku.
Dvoumio sam se iz straha da ću biti uhvaćen. Nipošto zbog stida da ne postanem – lopov. Uostalom, ja sam to već i na slobodi postao, kada sam, sa drugovima, Narodnu omladinu slovenačkog doma „France Rozman”oslobađao (u revolucionarnom prevodu „eksproprisao“) njene imovine. I opet ću postati kada u niškoj zatvorskoj bolnici budem krao lekove.
Zašto se on, onda, kada je urođen i toliko snažan, taj svojinski smisao, na robiji, ako ne gubi, svakako poslušno povlači pred kolektivističkim zahtevima zajednice, koji su onako izbezumljivali g. Đ. B.? Pre svega zbog teških uslova zajedničkog života.
Što i socijalizmu daje izvesne istorijske nade. Jer ako uspe da nam život učini uistinu nemogućim, kao što obećava, tek tada će mu se ukazati prilika da nas stvarno socijalizuje.
Tuesday, March 15, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXI deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXI deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Moj guru je, tako, posedovao zbirku kamenčića. Redovno ih je sakupljao i zbirku uvećavao. Tvrdio je da je s njom uhapšen. Nije mu oduzeta zbog očigledne neupotrebljivosti. Činili su je primerci iz zatvora čiji je bio gost. Među mitrovačkim je bilo retkih oblutaka sa savskog dna, ko zna kako u zatvorski krug dospelih.
Boje su im se, u nijansama, nadopunjavale, obrazujući, kada se dobro poređaju, sunčanu dugu. Najpre sam mislio da služe nekom vračanju naučenom tokom boravka na Istoku. Uveravao me je da u njima nema ničeg magijskog.
– Šta će ti onda?
– Lepi su – rekao je.
I bili su.
Kasnije se pokazalo da su i korisni. Došlo je i njihovo „jednom možda” kad ih je video čovek koji je sve svoje vreme – a imao ga je s dvadeset godina kazne dovoljno – trošio na pravljenje lutaka. Kamenčići su bili idealni za ljudske oči. Tako pogodni da izraze njegovu dušu, njegovu tajnu. Guru je deo zbirke prodao i za slušalice potrebne za kristalni sobni radio. Prodao je domaće kamenje. Inostranog se nije hteo lišiti.
Drugi je robijaš godinama skupljao kanap. Prilikom pretresa je demonstrirao ingeniozno majstorstvo u njegovom skrivanju. Užarija je bila branjena, makar se sastojala od tankih, sasvim nevinih vlakana. Tanka vlakna se mogu upresti u deblja, što je istina, ova u još deblja, što je takođe tačno, pa se na kraju priče dobije konopac za spuštanje niz zidove, što je glupost.
Spomenuti zatvorenik se zato i nije spuštao niz zidove. Kada je sakupio dovoljno vlakana i u konopac ih upreo, napravio je od njega omču i obesio se o kuku za lampu na tavanici svoje ćelije. „Jednom možda” je i za njega i za njegovu užariju konačno došlo.
Dostojevski će o tome u Zapisima iz mrtvog doma pisati: „Prodavale su se ponekad takve stvari za koje nikom van tamnice ne bi moglo pasti na pamet ne samo da ih kupuje i prodaje, već da ih uopšte smatra robom. Ali robijaši su strašno siromašni i poduzetni. I najgora krpa imala je ovde svoju vrednost i mogla se iskoristiti.”
Ovo je prilika da se o knjizi još nešto kaže. Pročitao sam masu robijaških uspomena i nijedna me o suštini tamničkog života – mimo, naravno, sovjetskih zatočeničkih klasika, nije tako iscrpno obavestila kao ova. Većina se modernih političkih zatvorenika bave sobom i svojom dosadom, uvek istom sudbinom.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Moj guru je, tako, posedovao zbirku kamenčića. Redovno ih je sakupljao i zbirku uvećavao. Tvrdio je da je s njom uhapšen. Nije mu oduzeta zbog očigledne neupotrebljivosti. Činili su je primerci iz zatvora čiji je bio gost. Među mitrovačkim je bilo retkih oblutaka sa savskog dna, ko zna kako u zatvorski krug dospelih.
Boje su im se, u nijansama, nadopunjavale, obrazujući, kada se dobro poređaju, sunčanu dugu. Najpre sam mislio da služe nekom vračanju naučenom tokom boravka na Istoku. Uveravao me je da u njima nema ničeg magijskog.
– Šta će ti onda?
– Lepi su – rekao je.
I bili su.
Kasnije se pokazalo da su i korisni. Došlo je i njihovo „jednom možda” kad ih je video čovek koji je sve svoje vreme – a imao ga je s dvadeset godina kazne dovoljno – trošio na pravljenje lutaka. Kamenčići su bili idealni za ljudske oči. Tako pogodni da izraze njegovu dušu, njegovu tajnu. Guru je deo zbirke prodao i za slušalice potrebne za kristalni sobni radio. Prodao je domaće kamenje. Inostranog se nije hteo lišiti.
Drugi je robijaš godinama skupljao kanap. Prilikom pretresa je demonstrirao ingeniozno majstorstvo u njegovom skrivanju. Užarija je bila branjena, makar se sastojala od tankih, sasvim nevinih vlakana. Tanka vlakna se mogu upresti u deblja, što je istina, ova u još deblja, što je takođe tačno, pa se na kraju priče dobije konopac za spuštanje niz zidove, što je glupost.
Spomenuti zatvorenik se zato i nije spuštao niz zidove. Kada je sakupio dovoljno vlakana i u konopac ih upreo, napravio je od njega omču i obesio se o kuku za lampu na tavanici svoje ćelije. „Jednom možda” je i za njega i za njegovu užariju konačno došlo.
Dostojevski će o tome u Zapisima iz mrtvog doma pisati: „Prodavale su se ponekad takve stvari za koje nikom van tamnice ne bi moglo pasti na pamet ne samo da ih kupuje i prodaje, već da ih uopšte smatra robom. Ali robijaši su strašno siromašni i poduzetni. I najgora krpa imala je ovde svoju vrednost i mogla se iskoristiti.”
Ovo je prilika da se o knjizi još nešto kaže. Pročitao sam masu robijaških uspomena i nijedna me o suštini tamničkog života – mimo, naravno, sovjetskih zatočeničkih klasika, nije tako iscrpno obavestila kao ova. Većina se modernih političkih zatvorenika bave sobom i svojom dosadom, uvek istom sudbinom.
Monday, March 14, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXX deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXX deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Možda ćete, najzad, imati nešto naročito, nešto za vas vredno, što zasad ne moramo opisati – kasnije ćemo – što drugi nemaju i što je, razume se, zabranjeno, pa ćemo morati da vam pomognemo da to u zatvor unesete, a zatim se konstantno jebati oko toga da to vaše „blago” od pretresa sakrijemo.
Time bi se inventar vašeg poseda iscrpao.
Pogledajmo sada vaš kofer posle nekoliko godina. U njemu više nema rublja, jer vam je, sledom novih i naprednijih propisa, oduzeto. Namesto toga, primećujemo izvesnu količinu hartije, umašćene, smrdljive, jer potiče od omota paketa i starih, trošnih novina koje odišu na znoj i laž. To je sada vaše novo donje rublje.
Preko zime tim novinama obavijate telo ispod tanke košulje i uvijate stopala pre nego što od cokula dobijete rane. Ja sam ovu modu usavršio ličnim pronalaskom. Još u Beloj Crkvi sam, po savetu jednog povratnika, isekao ćebe u krpe koje su prošle prijemni pregled, pa sam pred zimu njima postavio robijašku bluzu.
Higijenski pribor je još tu, ali ogledalo je verovatno napuklo, češalj izgubio zupce, koje ste slomili dok ste po zidovima samice ispisivali svoju biografiju i pakosno meditirali o režimu u kome se ona odvija. Tu je i pribor za jelo, ali nekako drukčiji.
Porciju i čuturicu su vam svakako ukrali, tu dvojbe nema, a ako ste ih ponovo nabavili, opet su ukradene, pa se sad, sa sudbinom već pomireni, srećni što vas više ne mogu pokrasti, služite ovećim praznim konzervama. Da pribor izgleda građanski raznovrstan i raznim jelima primeren, imate ih, verovatno, nekoliko.
Stara pisma od kuće, ako ih dobijate, postala su vremenom i čestim nervoznim konsultacijama sasvim nečitka, pa će se uskoro i ona naći ispod vaših tabana. Knjige su takođe postale nerazabirljive kupusare, a drage porodične fotografije – ukoliko niste komunist, pa ste ih uvređeni odricanjem porodice bacili – neprozirne kao i vaša budućnost.
Pošto ih, jer niste komunist, još imate, na njima više ništa ne razaznajete, pa ste ih bacili kao da ste komunist. U najboljem slučaju, strpali ste ih na dno kofera, a preko njegovog poklopca zalepili, rđavim lepkom iz stolarske, nekoliko nepoznatih, voluminoznih, pneumatičnih, po mogućnosti golih žena. Kako je lepak bednu hartiju probio, sve liče na brkate, masne Azijatkinje, privlačne samo za vas.
Onog naročitog, vrednog predmeta, krune vašeg poseda, takođe nema. Njega su vam takođe zdipili, ili ste ga, obmanuti glađu, dok je još prisno niste poznavali, dok niste naučili kako da je jeftinije zavarate, teslimili mimoprolazećem panonskom kulaku za kilo od naroda sakrivene slanine, pa sad i nije važno da znamo šta je to bilo.
No, imate vi i mnogo novih, vrednih stvari.
Primećuje se poduže parče čupavog konopca. Majke mi! Pravog konopca, koji ni u čemu ne ustupa nekom slobodnom. Konopac nije od iste vrste, građe i debljine, nego se pomoću čvorova nastavlja. Vi ste ga nastavili, u klupče smotali.
Ko zna zašto će trebati. Za vešanje, svakako, neće. To ne! Za to je suviše tanak, a vi, uprkos logorskoj težini, prilično teški (telesno, i inače). Osim toga, posle deset godina robije niko se ne ubija. Ubijate se ili na vreme, na početku prve, u nevreme krajem treće, ili nikad. Izuzetaka ima, razume se da ima, i oni se ubijaju u svako doba.
Tu su i nekakve oguljene, zarđale žice, savesno svijene i složene po debljini. Za svaku priliku, ako iskrsne, priliku čiju prirodu ne možete unapred znati. Jednom može to biti nužda za kalauzom, drugi put žičani feler u prokrijumčarenom kristal-radio-aparatu, treći put nedostatak konopca, ako je tuđ potrošen, a mora se nešto uvezati, ili se neko pod hitno mora obesiti.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Možda ćete, najzad, imati nešto naročito, nešto za vas vredno, što zasad ne moramo opisati – kasnije ćemo – što drugi nemaju i što je, razume se, zabranjeno, pa ćemo morati da vam pomognemo da to u zatvor unesete, a zatim se konstantno jebati oko toga da to vaše „blago” od pretresa sakrijemo.
Time bi se inventar vašeg poseda iscrpao.
Pogledajmo sada vaš kofer posle nekoliko godina. U njemu više nema rublja, jer vam je, sledom novih i naprednijih propisa, oduzeto. Namesto toga, primećujemo izvesnu količinu hartije, umašćene, smrdljive, jer potiče od omota paketa i starih, trošnih novina koje odišu na znoj i laž. To je sada vaše novo donje rublje.
Preko zime tim novinama obavijate telo ispod tanke košulje i uvijate stopala pre nego što od cokula dobijete rane. Ja sam ovu modu usavršio ličnim pronalaskom. Još u Beloj Crkvi sam, po savetu jednog povratnika, isekao ćebe u krpe koje su prošle prijemni pregled, pa sam pred zimu njima postavio robijašku bluzu.
Higijenski pribor je još tu, ali ogledalo je verovatno napuklo, češalj izgubio zupce, koje ste slomili dok ste po zidovima samice ispisivali svoju biografiju i pakosno meditirali o režimu u kome se ona odvija. Tu je i pribor za jelo, ali nekako drukčiji.
Porciju i čuturicu su vam svakako ukrali, tu dvojbe nema, a ako ste ih ponovo nabavili, opet su ukradene, pa se sad, sa sudbinom već pomireni, srećni što vas više ne mogu pokrasti, služite ovećim praznim konzervama. Da pribor izgleda građanski raznovrstan i raznim jelima primeren, imate ih, verovatno, nekoliko.
Stara pisma od kuće, ako ih dobijate, postala su vremenom i čestim nervoznim konsultacijama sasvim nečitka, pa će se uskoro i ona naći ispod vaših tabana. Knjige su takođe postale nerazabirljive kupusare, a drage porodične fotografije – ukoliko niste komunist, pa ste ih uvređeni odricanjem porodice bacili – neprozirne kao i vaša budućnost.
Pošto ih, jer niste komunist, još imate, na njima više ništa ne razaznajete, pa ste ih bacili kao da ste komunist. U najboljem slučaju, strpali ste ih na dno kofera, a preko njegovog poklopca zalepili, rđavim lepkom iz stolarske, nekoliko nepoznatih, voluminoznih, pneumatičnih, po mogućnosti golih žena. Kako je lepak bednu hartiju probio, sve liče na brkate, masne Azijatkinje, privlačne samo za vas.
Onog naročitog, vrednog predmeta, krune vašeg poseda, takođe nema. Njega su vam takođe zdipili, ili ste ga, obmanuti glađu, dok je još prisno niste poznavali, dok niste naučili kako da je jeftinije zavarate, teslimili mimoprolazećem panonskom kulaku za kilo od naroda sakrivene slanine, pa sad i nije važno da znamo šta je to bilo.
No, imate vi i mnogo novih, vrednih stvari.
Primećuje se poduže parče čupavog konopca. Majke mi! Pravog konopca, koji ni u čemu ne ustupa nekom slobodnom. Konopac nije od iste vrste, građe i debljine, nego se pomoću čvorova nastavlja. Vi ste ga nastavili, u klupče smotali.
Ko zna zašto će trebati. Za vešanje, svakako, neće. To ne! Za to je suviše tanak, a vi, uprkos logorskoj težini, prilično teški (telesno, i inače). Osim toga, posle deset godina robije niko se ne ubija. Ubijate se ili na vreme, na početku prve, u nevreme krajem treće, ili nikad. Izuzetaka ima, razume se da ima, i oni se ubijaju u svako doba.
Tu su i nekakve oguljene, zarđale žice, savesno svijene i složene po debljini. Za svaku priliku, ako iskrsne, priliku čiju prirodu ne možete unapred znati. Jednom može to biti nužda za kalauzom, drugi put žičani feler u prokrijumčarenom kristal-radio-aparatu, treći put nedostatak konopca, ako je tuđ potrošen, a mora se nešto uvezati, ili se neko pod hitno mora obesiti.
Friday, March 11, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXIX deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXIX deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Ali, da ne bismo imaginirali, zamislimo da ste vi osuđeni (zašto bih to uvek bio ja?), da ste, čekajući izvršnu presudu, neko vreme proveli u sabirnom centru Bele Crkve, i da ste u Mitrovicu tek sprovedeni. Tokom boravka u Beloj Crkvi, na lakšem limbo-režimu, pod slabijom kontrolom, uspeli ste da svoj privatni posed uvećate do razmere osrednjeg kofera.
Šta bi u njemu moglo biti? Pre svega, malo civilne odeće, koju će vam kod prijema u kazamat oduzeti i zameniti tradicionalnim robijaškim prnjama. To što ćete u zadahu zaostalog znoja minulih tamničkih generacija oćutati poruku robijaških predaka, sve tamo do rimskih galijota, pa i dublje, do prvih robova s reke Eufrat, čak i ako imate istorijski instinkt, neće vas utešiti. (Naročito ako ga imate, jer vas je ta istorija ovamo i dovela.)
Džemperi, donje rublje, čarape, maramice, biće vam ostavljeni ako ste došli 1949, ali posle socijalističkog usavršavanja internih propisa o izdržavanju kazne i to će vam se konfiskovati. Imate, razume se, malo hrane, koju ćete brzo pojesti, jer u karantinu paketi nisu dopušteni, a vi još niste navikli da ekonomišete.
Od higijenskog pribora imate četkicu za zube i kalodont (koji vam, ako ne budete oprezni, a i srećni, uskoro neće trebati), češalj (koji vam već ne treba, ali ga čuvate kao simboličnu dragocenost), ogledalo (koje vas unižava, ali ni njega se ne odričete), sapun za pranje (koji treba vama) i sapun za brijanje (koji treba njima), mašinicu sa žiletima (jer su brijači zabranjeni), makazice za nokte (jer su velike takođe zabranjene) i, eventualno, kolonjsku vodu.
Smeli ste biti prljavi kao svinja, ali ste pod svim okolnostima morali da se brijete. Svaka se dlaka na bradi smatrala četničkom subverzijom.
Šta biste još mogli imati?
Vojničku porciju za jelo, možda i metalni tanjir, viljušku, kašiku (nož se oduzima) i čuturu za vodu. Time bi se završio spisak predmeta bez čijih građanskih kopija ste jednom mislili da nećete preživeti, da ćete presvisnuti.
Verovatno posedujete i nekoliko dirljivih porodičnih fotografija uz moguć, ali ne i obavezan, skupni portret s krsne slave (ukoliko niste komunist, pa slavu ne slavite ili vas se porodica preko novina odrekla), olovku s malo hartije i, ako ste intelektualac, nekoliko s koca i konopca skupljenih knjiga. (Koje će vam u prijemnom oduzeti s obećanjem da će vam po cenzuri biti vraćene, što se, dabome, neće učiniti). Tu je i drvena muštikla s drvenom tabakerom, neizostavni ukras robijaške spreme.
Pošto su trešnjeve muštikle i drvene tabakere na robiji onako bile popularne i kod građana koji su navikli na srebrne, slutim da je to neka vrsta podsvesnog približavanja narodu čija se istorija dobrim delom odvijala u šumi, među drvećem, uključujući nedavnu.
Bilo da je o drveće (bez biranja) vešao krivce i protivnike, bilo da je pod drvećem (sad bukvom) otvarao svoj prvi parlament, bilo da je pod drvećem (u ovom slučaju topolom) dizao ustanke, bilo da je pod drvećem (pod brijestom) vladao, bilo da se, najzad, pod drvećem (vrbom) venčavao i razmnožavao.
Ne mogu dovoljno naglasiti važnost pisane reči na robiji. U istrazi je, osim u zapisnicima, nema. Od vas se traži da se u potpunosti posvetite isledniku, a lektiru za kasnije ostavite. Novine su najstrože zabranjene. Prve sam našao u klozetu Obilićevog venca. Radost mi je pokvarena kada sam iz njih saznao – februar mislim da je bio – o pobedi kineskih komunista.
Sa prvom pravom knjigom sreo sam se na Adi Ciganliji. Bio je to meko ukoričen predratni vozni red, u vlasništvu višeg inspektora JDŽ-a. Pročitao sam ga kao detektivski roman. U Beloj Crkvi već smo mogli primati knjige. Na posetama su jedne vraćane, druge preuzimane. Na svakoj je stajao crveni pečat – CENZURISANO.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Ali, da ne bismo imaginirali, zamislimo da ste vi osuđeni (zašto bih to uvek bio ja?), da ste, čekajući izvršnu presudu, neko vreme proveli u sabirnom centru Bele Crkve, i da ste u Mitrovicu tek sprovedeni. Tokom boravka u Beloj Crkvi, na lakšem limbo-režimu, pod slabijom kontrolom, uspeli ste da svoj privatni posed uvećate do razmere osrednjeg kofera.
Šta bi u njemu moglo biti? Pre svega, malo civilne odeće, koju će vam kod prijema u kazamat oduzeti i zameniti tradicionalnim robijaškim prnjama. To što ćete u zadahu zaostalog znoja minulih tamničkih generacija oćutati poruku robijaških predaka, sve tamo do rimskih galijota, pa i dublje, do prvih robova s reke Eufrat, čak i ako imate istorijski instinkt, neće vas utešiti. (Naročito ako ga imate, jer vas je ta istorija ovamo i dovela.)
Džemperi, donje rublje, čarape, maramice, biće vam ostavljeni ako ste došli 1949, ali posle socijalističkog usavršavanja internih propisa o izdržavanju kazne i to će vam se konfiskovati. Imate, razume se, malo hrane, koju ćete brzo pojesti, jer u karantinu paketi nisu dopušteni, a vi još niste navikli da ekonomišete.
Od higijenskog pribora imate četkicu za zube i kalodont (koji vam, ako ne budete oprezni, a i srećni, uskoro neće trebati), češalj (koji vam već ne treba, ali ga čuvate kao simboličnu dragocenost), ogledalo (koje vas unižava, ali ni njega se ne odričete), sapun za pranje (koji treba vama) i sapun za brijanje (koji treba njima), mašinicu sa žiletima (jer su brijači zabranjeni), makazice za nokte (jer su velike takođe zabranjene) i, eventualno, kolonjsku vodu.
Smeli ste biti prljavi kao svinja, ali ste pod svim okolnostima morali da se brijete. Svaka se dlaka na bradi smatrala četničkom subverzijom.
Šta biste još mogli imati?
Vojničku porciju za jelo, možda i metalni tanjir, viljušku, kašiku (nož se oduzima) i čuturu za vodu. Time bi se završio spisak predmeta bez čijih građanskih kopija ste jednom mislili da nećete preživeti, da ćete presvisnuti.
Verovatno posedujete i nekoliko dirljivih porodičnih fotografija uz moguć, ali ne i obavezan, skupni portret s krsne slave (ukoliko niste komunist, pa slavu ne slavite ili vas se porodica preko novina odrekla), olovku s malo hartije i, ako ste intelektualac, nekoliko s koca i konopca skupljenih knjiga. (Koje će vam u prijemnom oduzeti s obećanjem da će vam po cenzuri biti vraćene, što se, dabome, neće učiniti). Tu je i drvena muštikla s drvenom tabakerom, neizostavni ukras robijaške spreme.
Pošto su trešnjeve muštikle i drvene tabakere na robiji onako bile popularne i kod građana koji su navikli na srebrne, slutim da je to neka vrsta podsvesnog približavanja narodu čija se istorija dobrim delom odvijala u šumi, među drvećem, uključujući nedavnu.
Bilo da je o drveće (bez biranja) vešao krivce i protivnike, bilo da je pod drvećem (sad bukvom) otvarao svoj prvi parlament, bilo da je pod drvećem (u ovom slučaju topolom) dizao ustanke, bilo da je pod drvećem (pod brijestom) vladao, bilo da se, najzad, pod drvećem (vrbom) venčavao i razmnožavao.
Ne mogu dovoljno naglasiti važnost pisane reči na robiji. U istrazi je, osim u zapisnicima, nema. Od vas se traži da se u potpunosti posvetite isledniku, a lektiru za kasnije ostavite. Novine su najstrože zabranjene. Prve sam našao u klozetu Obilićevog venca. Radost mi je pokvarena kada sam iz njih saznao – februar mislim da je bio – o pobedi kineskih komunista.
Sa prvom pravom knjigom sreo sam se na Adi Ciganliji. Bio je to meko ukoričen predratni vozni red, u vlasništvu višeg inspektora JDŽ-a. Pročitao sam ga kao detektivski roman. U Beloj Crkvi već smo mogli primati knjige. Na posetama su jedne vraćane, druge preuzimane. Na svakoj je stajao crveni pečat – CENZURISANO.
Thursday, March 10, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXVIII deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXVIII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
„Molim vas lepo, gospodo”, govorio je meni i mom guruu, nezainteresovanom za imovinu, osim tuđu, ponekad, i samo kad mu treba, „ja sam u svom ministarstvu sastavljao propise u zaštitu privatnog poseda, jedine zdrave osnove svake zdrave i prosperitetne ekonomije, osuđen sam ne što sam kriv, nego da mi bezgaćanski skotovi tu imovinu uzmu, a sad, ovde na robiji, koju na pravdi boga ležim, zahtevaju da s nepoznatim osobama, koje mi čestito ni predstavljene nisu, a kad jesu, to stvar još i gorom čini, ovde od mene, dakle, zahtevaju da s takvim ljudima delim paket! Moj paket! Kakvog, molim vas lepo, ima to smisla? Kakav je to socijalizam koji se ovde tera?”
– Robijaški – objasnio mu je guru.
– Kao i onaj napolju – dodao sam.
Drugom prilikom je ispričao kako se u nekoj od soba, kroz koje je prolazio, dok se nisu setili da ga puste, raspitivao s kime to ima čast u paketnu zajednicu stupiti. Dobio je odgovor da su to sve poslovni ljudi. Ispostavilo se da su lopovi, čak ne ni naročito poslovni, čim su se našli na robiji.
– Molim vas, lepo! – rekao je i zaćutao.
Protest sada već pokojnog gospodina Đ. B., među nama rečeno, bio je više načelne prirode nego što je poticao od osećanja opljačkanosti prinudnom zatvorskom solidarnošću, u kojoj je video mrsku sliku budućeg komunizma. („Molim vas lepo!”) Porodično i personalno u toj je već meri bio iznacionalizovan, izeksproprisan i iskonfiskovan, da su mu kućni paketi bili pre u naznakama moguće hrane nego što su je sadržali u iole ozbiljnijem vidu.
Od nekog sobnog kolektiva, ako iko, on bi imao najveće koristi. Ali, načelno i gordo, na sopstvenu štetu, bio je on iznad nje. I koristi po sebe, i štete po kolektivnu robijašku solidarnost u kojoj je video više Marksa nego Hrista. (I zato ovo nije ogovaranje građanske klase nego hommage jednom od njenih poslednjih načelnih zastupnika.)
Naročito je oskudevao u duvanu. Tužno ga je bilo gledati, njega, velikog gospodina, visokog državnog činovnika, bogataša, izdanka drevne građansko-cincarske čaršije Beograda, a pokraj svega i rodoljuba, koji pri predstavljanju nikad nije propuštao reći da on nije onaj B. koji je potpisao kapitulaciju zemlje, nego tek njegov civilni brat, gledati ga kako, neutralno skriven u nekom ćošku, motri na put za klozetsku pušionicu, a zatim diskretno oponaša potrebu za nuždom, kad oceni da je pažljivo izabrani pušač stigao do opuška kojeg bi se, bez traume, mogao odreći, a i on ga, bez traume, od vlasnika izmoliti.
Voleo sam da slušam njegove elaborirane finansijske ekspertize iz liberalne ekonomije i bez žaljenja ih nadoknađivao celim cigaretama. Naročito kada sam doznao da je bio u zarobljeništvu i odande poznavao, ne po dobru, izvesne građanske saputnike današnje vlasti, kao što je bio profesor međunarodnog prava Bartoš, da druga imena zasad ne spominjem.
Razlika je, naravno, vidna u pogledu tehnološkog standarda dve zajednice, i socijalizam, neuspeo na svim preostalim poljima, ovde se mogao pohvaliti vrednim prednostima, te se razlika između nivoa njegove materijalne civilizacije i nivoa robijaške uporediti može jedino s razlikom između savremenog standarda Severnoamerikanaca i stanja u kome žive slobodni divljaci Nove Gvineje. Te su se prednosti usavršavanjem socijalizma u međuvremenu izgubile.
Razlika u nivou, međutim, ne isključuje sličnost u metodu. I realni socijalizam i realna robija stvar su prinude, pri čemu se ne diskutuje njena potreba, niti njena zloupotreba. A niti njeni ciljevi. Bili oni zaludni ili za lude. Razlika je samo u inicijalnim izvorima.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
„Molim vas lepo, gospodo”, govorio je meni i mom guruu, nezainteresovanom za imovinu, osim tuđu, ponekad, i samo kad mu treba, „ja sam u svom ministarstvu sastavljao propise u zaštitu privatnog poseda, jedine zdrave osnove svake zdrave i prosperitetne ekonomije, osuđen sam ne što sam kriv, nego da mi bezgaćanski skotovi tu imovinu uzmu, a sad, ovde na robiji, koju na pravdi boga ležim, zahtevaju da s nepoznatim osobama, koje mi čestito ni predstavljene nisu, a kad jesu, to stvar još i gorom čini, ovde od mene, dakle, zahtevaju da s takvim ljudima delim paket! Moj paket! Kakvog, molim vas lepo, ima to smisla? Kakav je to socijalizam koji se ovde tera?”
– Robijaški – objasnio mu je guru.
– Kao i onaj napolju – dodao sam.
Drugom prilikom je ispričao kako se u nekoj od soba, kroz koje je prolazio, dok se nisu setili da ga puste, raspitivao s kime to ima čast u paketnu zajednicu stupiti. Dobio je odgovor da su to sve poslovni ljudi. Ispostavilo se da su lopovi, čak ne ni naročito poslovni, čim su se našli na robiji.
– Molim vas, lepo! – rekao je i zaćutao.
Protest sada već pokojnog gospodina Đ. B., među nama rečeno, bio je više načelne prirode nego što je poticao od osećanja opljačkanosti prinudnom zatvorskom solidarnošću, u kojoj je video mrsku sliku budućeg komunizma. („Molim vas lepo!”) Porodično i personalno u toj je već meri bio iznacionalizovan, izeksproprisan i iskonfiskovan, da su mu kućni paketi bili pre u naznakama moguće hrane nego što su je sadržali u iole ozbiljnijem vidu.
Od nekog sobnog kolektiva, ako iko, on bi imao najveće koristi. Ali, načelno i gordo, na sopstvenu štetu, bio je on iznad nje. I koristi po sebe, i štete po kolektivnu robijašku solidarnost u kojoj je video više Marksa nego Hrista. (I zato ovo nije ogovaranje građanske klase nego hommage jednom od njenih poslednjih načelnih zastupnika.)
Naročito je oskudevao u duvanu. Tužno ga je bilo gledati, njega, velikog gospodina, visokog državnog činovnika, bogataša, izdanka drevne građansko-cincarske čaršije Beograda, a pokraj svega i rodoljuba, koji pri predstavljanju nikad nije propuštao reći da on nije onaj B. koji je potpisao kapitulaciju zemlje, nego tek njegov civilni brat, gledati ga kako, neutralno skriven u nekom ćošku, motri na put za klozetsku pušionicu, a zatim diskretno oponaša potrebu za nuždom, kad oceni da je pažljivo izabrani pušač stigao do opuška kojeg bi se, bez traume, mogao odreći, a i on ga, bez traume, od vlasnika izmoliti.
Voleo sam da slušam njegove elaborirane finansijske ekspertize iz liberalne ekonomije i bez žaljenja ih nadoknađivao celim cigaretama. Naročito kada sam doznao da je bio u zarobljeništvu i odande poznavao, ne po dobru, izvesne građanske saputnike današnje vlasti, kao što je bio profesor međunarodnog prava Bartoš, da druga imena zasad ne spominjem.
Razlika je, naravno, vidna u pogledu tehnološkog standarda dve zajednice, i socijalizam, neuspeo na svim preostalim poljima, ovde se mogao pohvaliti vrednim prednostima, te se razlika između nivoa njegove materijalne civilizacije i nivoa robijaške uporediti može jedino s razlikom između savremenog standarda Severnoamerikanaca i stanja u kome žive slobodni divljaci Nove Gvineje. Te su se prednosti usavršavanjem socijalizma u međuvremenu izgubile.
Razlika u nivou, međutim, ne isključuje sličnost u metodu. I realni socijalizam i realna robija stvar su prinude, pri čemu se ne diskutuje njena potreba, niti njena zloupotreba. A niti njeni ciljevi. Bili oni zaludni ili za lude. Razlika je samo u inicijalnim izvorima.
Wednesday, March 09, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXVII deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXVII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Ranih pedesetih, većina je mitrovačkih robijaša imala građanski eksploatatorska i seljački kulačka – kako se partijski proponiralo – konzervativna shvatanja o posedu. U empiriji privrede, u menjačkim kontoarima, za industrijskom trakom, na nakovnju i pred drebankom, pod suncem i kišom, još od Rimljanina Varona, zdrava načela, dok ih Staljin u brošuri Seljačko pitanje nije teorijski obesnažio, a potom prešao na hapšenje i streljanje svega što je teoriju preživelo.
(Ne Varonovu, Staljinovu.) U zatvor je ušla s jasnim, od dedova nasleđenim pojmovima o svetoj neprikosnovenosti privatnog vlasništva, iako im je profano nasleđe u međuvremenu oteto. Mnoge posleratne „krivice” neposredno su za posed vezane i njime uzrokovane.
Cilj im je bio da dijalektičkim skokom pohitaju ispred formalnih i formalističkih sporih, „zakonskih” instrumenata, korisnih – ali, videće se, ne i neophodnih – za materijalno razvlašćenje buržoazije i kulaštva, socijalizaciju sredstava za proizvodnju i formiranje društvene svojine, za koju smo naivno držali da je alajbegova, sve dok nismo otkrili da je u posedu komunističkih begova, a neka i kod njih.
Sve su presude, sporednom kaznom konfiskacije imovine, u svojinu zadirale, iako je logično i pravedno da pogađaju samo onu koja se tim, i samo tim krivičnim delom – bez obzira na eventualna druga – na ilegalan način stekla.
Moja porodična imovina, van domašaja budnog Krivičnog zakonika, bila je već dobro na odgovarajući način, a i ranijim antiburžoaskim merama, svedena na bilansnu nulu. Moj se lični posed, i realno i testamentarno, time takođe našao u toj bankroterskoj oblasti.
Nastradali su roditelji koji su, u histeriji neizvesnosti, ne čitajući Lenjina, požurili da potomke zvanično, uknjižbom, osiguraju, i na njih prenesu ono što im je preostalo posle „temeljne izmene društvenih uslova”. Ta je imovina, razume se, konfiskovana. Tako su otišle izvesne kuće, stanovi, nameštaj, slike. Ostala je samo – gola ideja, za koju se Partija više nije zanimala, prepuštajući je Udbi. Šta je s tom imovinom bilo, ne zna se.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Ranih pedesetih, većina je mitrovačkih robijaša imala građanski eksploatatorska i seljački kulačka – kako se partijski proponiralo – konzervativna shvatanja o posedu. U empiriji privrede, u menjačkim kontoarima, za industrijskom trakom, na nakovnju i pred drebankom, pod suncem i kišom, još od Rimljanina Varona, zdrava načela, dok ih Staljin u brošuri Seljačko pitanje nije teorijski obesnažio, a potom prešao na hapšenje i streljanje svega što je teoriju preživelo.
(Ne Varonovu, Staljinovu.) U zatvor je ušla s jasnim, od dedova nasleđenim pojmovima o svetoj neprikosnovenosti privatnog vlasništva, iako im je profano nasleđe u međuvremenu oteto. Mnoge posleratne „krivice” neposredno su za posed vezane i njime uzrokovane.
Cilj im je bio da dijalektičkim skokom pohitaju ispred formalnih i formalističkih sporih, „zakonskih” instrumenata, korisnih – ali, videće se, ne i neophodnih – za materijalno razvlašćenje buržoazije i kulaštva, socijalizaciju sredstava za proizvodnju i formiranje društvene svojine, za koju smo naivno držali da je alajbegova, sve dok nismo otkrili da je u posedu komunističkih begova, a neka i kod njih.
Sve su presude, sporednom kaznom konfiskacije imovine, u svojinu zadirale, iako je logično i pravedno da pogađaju samo onu koja se tim, i samo tim krivičnim delom – bez obzira na eventualna druga – na ilegalan način stekla.
Moja porodična imovina, van domašaja budnog Krivičnog zakonika, bila je već dobro na odgovarajući način, a i ranijim antiburžoaskim merama, svedena na bilansnu nulu. Moj se lični posed, i realno i testamentarno, time takođe našao u toj bankroterskoj oblasti.
Nastradali su roditelji koji su, u histeriji neizvesnosti, ne čitajući Lenjina, požurili da potomke zvanično, uknjižbom, osiguraju, i na njih prenesu ono što im je preostalo posle „temeljne izmene društvenih uslova”. Ta je imovina, razume se, konfiskovana. Tako su otišle izvesne kuće, stanovi, nameštaj, slike. Ostala je samo – gola ideja, za koju se Partija više nije zanimala, prepuštajući je Udbi. Šta je s tom imovinom bilo, ne zna se.
Tuesday, March 08, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXVI deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXVI deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Porodični život srpskih kazamata od 1949. do 1953.
Znam da sve ovo zvuči strašno, ali ni zatvor nije ukrasno mesto naše civilizacije. Znam i da će nekome, možda mladom robijašu – starom, siguran sam neće – ovo izgledati i uvredljivo, uvredljivo nečovečno, ali i čovek je na robiji prilično teško biti.
A da se bude, istina više pomaže od laži. Uostalom, tema ove glave nije građanski porodični salon, gde bismo možda sve to isto prepoznali, samo pod drugim imenima, sa drugim nijansama.
Tema ove glave je soba kao zatvorska porodica i sudbina privatnog poseda u njoj, pomno zagarantovanog političkim programom Sdoja, a jednako pomno u to vreme razaranog napolju, izvan naših tamničkih zidova, među tamničkim zidovima susedne socijalističke civilizacije.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Porodični život srpskih kazamata od 1949. do 1953.
Znam da sve ovo zvuči strašno, ali ni zatvor nije ukrasno mesto naše civilizacije. Znam i da će nekome, možda mladom robijašu – starom, siguran sam neće – ovo izgledati i uvredljivo, uvredljivo nečovečno, ali i čovek je na robiji prilično teško biti.
A da se bude, istina više pomaže od laži. Uostalom, tema ove glave nije građanski porodični salon, gde bismo možda sve to isto prepoznali, samo pod drugim imenima, sa drugim nijansama.
Tema ove glave je soba kao zatvorska porodica i sudbina privatnog poseda u njoj, pomno zagarantovanog političkim programom Sdoja, a jednako pomno u to vreme razaranog napolju, izvan naših tamničkih zidova, među tamničkim zidovima susedne socijalističke civilizacije.
Monday, March 07, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXV deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXV deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Porodični život srpskih kazamata od 1949. do 1953.
Druga je sličnost u organizaciji života. I slobodna porodica pretpostavlja izvesnu podelu rada, distribuciju dužnosti, zavisnu od dnevnih potreba i sposobnosti njenih članova da im udovolje. Dežurni sobe smenjuju se u iznošenju i ribanju kibli, ako ove postoje, donošenju kazana s hranom, čišćenju prostorije i ostalim radnjama što ih iziskuje zajednički život više ljudi.
Treća bi sličnost bila u zaštiti tzv. „porodičnih tajni”, bilo da predstavljaju neku vrednost, bilo da se tiču ugleda. Ni slobodna ni tamnička porodica svoj prljav veš ne pere u javnosti. Sve se odvija između četiri zida, u uskom familijarnom krugu.
Četvrta se tiče nastupa prema drugim zatvorenicima, ostalim sobama kaznione. Tu ste dužni pod svim okolnostima da branite svoje porodične boje i interese. Izdaja tih interesa povlači mnogo goru odmazdu od one koja vas za istu krivicu čeka u slobodnoj porodici, sklonijoj popustljivosti i praštanju. Porodica na slobodi se, između ostalog, zasniva na međusobnoj ljubavi. Na robiji je ona samo zajednica interesa. U sobnoj hijerarhiji, međutim, već nastaju prve razlike.
U slobodnoj porodici hijerarhija se uspostavlja nasledno, po prvenstvu rađanja, i položaj oca zna se, kao i položaj sina – unapred. Do izvesne se mere taj način i na robiji održao. Samo, ovde nisu bitne godine starosti, već dužina preležane robije. Staroste, sobne starešine, biraju se uglavnom među robijašima starijim po stažu.
To objašnjava što su skoro sve sobne starešine u Mitrovici bili iz redova četnika. Zajedno sa tzv. kolaboraterima, oni su prvi došli u posleratne naše zavode. Oni behu čokoladni preliv na partizanskom pobedničkom kolaču. Time im se, razume se, ne odaje nikakva počast, već se koristi njihovo veće iskustvo u stalnom spoljnom ratu s upravom kaznione i u podzemnom „građanskom” ratu s drugim sobama-porodicama.
Ukoliko je taj staž približan, ili stariji robijaš, uprkos dugogodišnjem tamnovanju, ili baš zbog njegove dužine, usled bolesti, senilnosti ili nepouzdanosti, ne garantuje potrebne odlike, starešina se bira između mlađih a sposobnijih. Izbor, međutim, nije građanski. To već ukazuje da je posredi naročita civilizacija, čiji moralni standardi nisu naši, a kriterijumi podobnosti su dijametralno različiti.
Sve vrline što bi doajena porodice na slobodi valjalo da krase, ovde mogu samo štetiti. Istinoljubivost je na robiji pogubna. Poštenje, izvan zatvorenog kruga sobe, neuputno. Dostojanstvenost, osim lažne, opasna. Idealizam, sem što je besmislen, ubitačan.
Stoga su, barem prema mome iskustvu, najuspešnije sobne starešine profesionalni kriminalci, a najgore zagriženi politički krivci, pogotovu ako su, povrh svega, drogirani nekom krupnom misionarskom idejom, pa ma ona bila i apsolutna sloboda. S njima ste svakako nagrabusili. Oni će svoju napolju izgubljenu bitku za apsolutnu slobodu produžiti i ovde u zatvoru, ne videći nijedan zatvorski zid ispred sebe.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Porodični život srpskih kazamata od 1949. do 1953.
Druga je sličnost u organizaciji života. I slobodna porodica pretpostavlja izvesnu podelu rada, distribuciju dužnosti, zavisnu od dnevnih potreba i sposobnosti njenih članova da im udovolje. Dežurni sobe smenjuju se u iznošenju i ribanju kibli, ako ove postoje, donošenju kazana s hranom, čišćenju prostorije i ostalim radnjama što ih iziskuje zajednički život više ljudi.
Treća bi sličnost bila u zaštiti tzv. „porodičnih tajni”, bilo da predstavljaju neku vrednost, bilo da se tiču ugleda. Ni slobodna ni tamnička porodica svoj prljav veš ne pere u javnosti. Sve se odvija između četiri zida, u uskom familijarnom krugu.
Četvrta se tiče nastupa prema drugim zatvorenicima, ostalim sobama kaznione. Tu ste dužni pod svim okolnostima da branite svoje porodične boje i interese. Izdaja tih interesa povlači mnogo goru odmazdu od one koja vas za istu krivicu čeka u slobodnoj porodici, sklonijoj popustljivosti i praštanju. Porodica na slobodi se, između ostalog, zasniva na međusobnoj ljubavi. Na robiji je ona samo zajednica interesa. U sobnoj hijerarhiji, međutim, već nastaju prve razlike.
U slobodnoj porodici hijerarhija se uspostavlja nasledno, po prvenstvu rađanja, i položaj oca zna se, kao i položaj sina – unapred. Do izvesne se mere taj način i na robiji održao. Samo, ovde nisu bitne godine starosti, već dužina preležane robije. Staroste, sobne starešine, biraju se uglavnom među robijašima starijim po stažu.
To objašnjava što su skoro sve sobne starešine u Mitrovici bili iz redova četnika. Zajedno sa tzv. kolaboraterima, oni su prvi došli u posleratne naše zavode. Oni behu čokoladni preliv na partizanskom pobedničkom kolaču. Time im se, razume se, ne odaje nikakva počast, već se koristi njihovo veće iskustvo u stalnom spoljnom ratu s upravom kaznione i u podzemnom „građanskom” ratu s drugim sobama-porodicama.
Ukoliko je taj staž približan, ili stariji robijaš, uprkos dugogodišnjem tamnovanju, ili baš zbog njegove dužine, usled bolesti, senilnosti ili nepouzdanosti, ne garantuje potrebne odlike, starešina se bira između mlađih a sposobnijih. Izbor, međutim, nije građanski. To već ukazuje da je posredi naročita civilizacija, čiji moralni standardi nisu naši, a kriterijumi podobnosti su dijametralno različiti.
Sve vrline što bi doajena porodice na slobodi valjalo da krase, ovde mogu samo štetiti. Istinoljubivost je na robiji pogubna. Poštenje, izvan zatvorenog kruga sobe, neuputno. Dostojanstvenost, osim lažne, opasna. Idealizam, sem što je besmislen, ubitačan.
Stoga su, barem prema mome iskustvu, najuspešnije sobne starešine profesionalni kriminalci, a najgore zagriženi politički krivci, pogotovu ako su, povrh svega, drogirani nekom krupnom misionarskom idejom, pa ma ona bila i apsolutna sloboda. S njima ste svakako nagrabusili. Oni će svoju napolju izgubljenu bitku za apsolutnu slobodu produžiti i ovde u zatvoru, ne videći nijedan zatvorski zid ispred sebe.
Friday, March 04, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXIV deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXIV deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Porodični život srpskih kazamata od 1949. do 1953.
U Zapisima iz mrtvog doma Dostojevski piše: „Već na prvi pogled mogla se opaziti jedna upadljiva zajednička crta ove neobične porodice.” Kurziv sam upotrebio da vam odmah skrenem pažnju kako Dostojevski nema u vidu porodicu na kakvu vi mislite, na kakvu ste navikli. On govori o robijašima, o vašoj zatvorskoj familiji.
Na robiji je porodica vaša soba. Sobnim drugovima pripada vaša prva lojalnost, ostalim robijašima što od nje preostane. To nikakve veze nema s većim simpatijama što ih prema žiteljima svoje sobe gajite, jer i u njihovom odsustvu, a to se često dešava, zbog opšteg dobra, eventualne antipatije morate strogo kontrolisati.
Posredi je očevidan račun koji zatvoreničkoj familiji daje postojanost i čvrstinu. Upućeni ste jedni na druge, zavisite međusobno više nego što je slučaj sa pripadnicima slobodne porodice. Ako ste bolesni, samo vam oni mogu pomoći. Ako ste gladni, samo vas oni nahraniti. Ako ste neraspoloženi, jedino vas oni razveseliti. Ako vam je dosadno, samo oni zabaviti.
Činjenica da sa njima, ako ne radite, provodite dvadeset četiri časa, svakoga dana, i svaki dan u mesecu, a možda i svaki mesec u godini, što se ne događa ni u najprisnijoj porodici, čini vas svesnim ove zavisnosti u svakoj minuti tih časova, svakom danu tih meseci i svakom mesecu tih godina. Tu nema pauza koje odmaraju. Nema rastanaka koji vezu slabe.
Nema odnosa koji, premda ličan, odmah nije i opšti. Nema postupka koji se drugih ne tiče i tuđeg postupka koji vas ne tangira. Privatnost, individualnost, posebnost, zagarantovana obostranim interesima i u najkompaktnijoj sicilijanskoj familiji, ovde je isključena. Sve je porodična javnost.
Sve pripada sobi. Sve se sobe tiče. Sve od sobe zavisi.
Vaša je individualna sloboda ovde manja nego u najkonzervativnijoj slobodnoj porodici. Ništa ne možete preduzeti bez dogovora sa sobom, bez pristanka sobe. Nijednu svoju stvar ne možete otuđiti bez njene volje, jer i privatno vlasništvo ovde ima drukčiji smisao nego tamo gde je korisnih predmeta u izobilju i do njih se lako dolazi. Nijedna sposobnost, niti veština, nije samo vaša i na vašem slobodnom raspolaganju. I ona pripada sobi.
Sobi pripada i vaše vreme, i to je možda najgora posledica ovog stanja stvari.
Zatvorsko se društvo deli po nekoliko osnova. Prva je, razume se, priroda vaše krivice, u jeziku francuskih jakobinaca zavrtanj, ili onoga što vam se kao krivica pripisuje, pri čemu jeste li krivi ili nevini nema nikakve važnosti. Po kategorizaciji izvršenoj u glavi
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Porodični život srpskih kazamata od 1949. do 1953.
U Zapisima iz mrtvog doma Dostojevski piše: „Već na prvi pogled mogla se opaziti jedna upadljiva zajednička crta ove neobične porodice.” Kurziv sam upotrebio da vam odmah skrenem pažnju kako Dostojevski nema u vidu porodicu na kakvu vi mislite, na kakvu ste navikli. On govori o robijašima, o vašoj zatvorskoj familiji.
Na robiji je porodica vaša soba. Sobnim drugovima pripada vaša prva lojalnost, ostalim robijašima što od nje preostane. To nikakve veze nema s većim simpatijama što ih prema žiteljima svoje sobe gajite, jer i u njihovom odsustvu, a to se često dešava, zbog opšteg dobra, eventualne antipatije morate strogo kontrolisati.
Posredi je očevidan račun koji zatvoreničkoj familiji daje postojanost i čvrstinu. Upućeni ste jedni na druge, zavisite međusobno više nego što je slučaj sa pripadnicima slobodne porodice. Ako ste bolesni, samo vam oni mogu pomoći. Ako ste gladni, samo vas oni nahraniti. Ako ste neraspoloženi, jedino vas oni razveseliti. Ako vam je dosadno, samo oni zabaviti.
Činjenica da sa njima, ako ne radite, provodite dvadeset četiri časa, svakoga dana, i svaki dan u mesecu, a možda i svaki mesec u godini, što se ne događa ni u najprisnijoj porodici, čini vas svesnim ove zavisnosti u svakoj minuti tih časova, svakom danu tih meseci i svakom mesecu tih godina. Tu nema pauza koje odmaraju. Nema rastanaka koji vezu slabe.
Nema odnosa koji, premda ličan, odmah nije i opšti. Nema postupka koji se drugih ne tiče i tuđeg postupka koji vas ne tangira. Privatnost, individualnost, posebnost, zagarantovana obostranim interesima i u najkompaktnijoj sicilijanskoj familiji, ovde je isključena. Sve je porodična javnost.
Sve pripada sobi. Sve se sobe tiče. Sve od sobe zavisi.
Vaša je individualna sloboda ovde manja nego u najkonzervativnijoj slobodnoj porodici. Ništa ne možete preduzeti bez dogovora sa sobom, bez pristanka sobe. Nijednu svoju stvar ne možete otuđiti bez njene volje, jer i privatno vlasništvo ovde ima drukčiji smisao nego tamo gde je korisnih predmeta u izobilju i do njih se lako dolazi. Nijedna sposobnost, niti veština, nije samo vaša i na vašem slobodnom raspolaganju. I ona pripada sobi.
Sobi pripada i vaše vreme, i to je možda najgora posledica ovog stanja stvari.
Zatvorsko se društvo deli po nekoliko osnova. Prva je, razume se, priroda vaše krivice, u jeziku francuskih jakobinaca zavrtanj, ili onoga što vam se kao krivica pripisuje, pri čemu jeste li krivi ili nevini nema nikakve važnosti. Po kategorizaciji izvršenoj u glavi
Tuesday, March 01, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXIII deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXIII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Porodični život srpskih kazamata od 1949. do 1953.
U Nemačkoj je porodica kasnih tridesetih svedena na tvornicu za proizvodnju rasno podobne dece i dodatni pogon u njihovom nacističkom gleichschaltungu. Drukčiju svrhu, osim u modelu, nije imala ni u sovjetskom socijalnom projektu, izvedenom iz beležaka Očeva marksizma na marginama ekonomske povesti čovečanstva.
Ali da bi se dovela do željenog standarda i usavršila u svesnog saučesnika komunističke reforme, morale su se uništiti sve moralne pretpostavke bivše građanske, patrijarhalne porodice, počev od roditeljskog autoriteta, preko uticaja na odgoj dece, do međusobne lojalnosti. Tome je služila škola, a pre svega brojne omladinske organizacije.
U školi su naša deca učila pesmicu:
Tito se voli kao mama, i malo više,
Tito se voli kao tata, i malo više,
Tito se voli kao seka, i malo više,
Tito se voli kao bata, i malo više,
Tito se voli kao baka, i malo više,
Tito se voli kao deka, i malo više,
Tito se voli najviše.
(Prema Demokratiji, listu Demokratske stranke, broj 1, od 9. 3. 1990.)
U Skoju su, na indukovanim pavlovljevskim duhovnim refleksima ovakve poezije, mladi ljudi vaspitavani kao vernici, u bez-re-zer-vnoj odanosti Partiji i njenim harizmatičnim vođama, do cezarističkog kulta idealizovanim od strane Agitpropa, i u kontroli roditelja, njihove privrženosti poretku i spremnosti da mu bez-re-zer-vno služe.
Ankete pokazuju da su deca na pitanje „Koga najviše voliš?” umesto klasičnog odgovora „Tatu i mamu”, odgovarali „Druga Tita”. (Po dobrom uzoru na Komsomol i Hitlerjugend.) I nije redak slučaj da sam na robiji ležao s ljudima koje su, kao neprijateljsku bandu, u zatvor strpali njihovi „svesni” potomci.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Porodični život srpskih kazamata od 1949. do 1953.
U Nemačkoj je porodica kasnih tridesetih svedena na tvornicu za proizvodnju rasno podobne dece i dodatni pogon u njihovom nacističkom gleichschaltungu. Drukčiju svrhu, osim u modelu, nije imala ni u sovjetskom socijalnom projektu, izvedenom iz beležaka Očeva marksizma na marginama ekonomske povesti čovečanstva.
Ali da bi se dovela do željenog standarda i usavršila u svesnog saučesnika komunističke reforme, morale su se uništiti sve moralne pretpostavke bivše građanske, patrijarhalne porodice, počev od roditeljskog autoriteta, preko uticaja na odgoj dece, do međusobne lojalnosti. Tome je služila škola, a pre svega brojne omladinske organizacije.
U školi su naša deca učila pesmicu:
Tito se voli kao mama, i malo više,
Tito se voli kao tata, i malo više,
Tito se voli kao seka, i malo više,
Tito se voli kao bata, i malo više,
Tito se voli kao baka, i malo više,
Tito se voli kao deka, i malo više,
Tito se voli najviše.
(Prema Demokratiji, listu Demokratske stranke, broj 1, od 9. 3. 1990.)
U Skoju su, na indukovanim pavlovljevskim duhovnim refleksima ovakve poezije, mladi ljudi vaspitavani kao vernici, u bez-re-zer-vnoj odanosti Partiji i njenim harizmatičnim vođama, do cezarističkog kulta idealizovanim od strane Agitpropa, i u kontroli roditelja, njihove privrženosti poretku i spremnosti da mu bez-re-zer-vno služe.
Ankete pokazuju da su deca na pitanje „Koga najviše voliš?” umesto klasičnog odgovora „Tatu i mamu”, odgovarali „Druga Tita”. (Po dobrom uzoru na Komsomol i Hitlerjugend.) I nije redak slučaj da sam na robiji ležao s ljudima koje su, kao neprijateljsku bandu, u zatvor strpali njihovi „svesni” potomci.