Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Porodični život srpskih kazamata od 1949. do 1953.
U Nemačkoj je porodica kasnih tridesetih svedena na tvornicu za proizvodnju rasno podobne dece i dodatni pogon u njihovom nacističkom gleichschaltungu. Drukčiju svrhu, osim u modelu, nije imala ni u sovjetskom socijalnom projektu, izvedenom iz beležaka Očeva marksizma na marginama ekonomske povesti čovečanstva.
Ali da bi se dovela do željenog standarda i usavršila u svesnog saučesnika komunističke reforme, morale su se uništiti sve moralne pretpostavke bivše građanske, patrijarhalne porodice, počev od roditeljskog autoriteta, preko uticaja na odgoj dece, do međusobne lojalnosti. Tome je služila škola, a pre svega brojne omladinske organizacije.
U školi su naša deca učila pesmicu:
Tito se voli kao mama, i malo više,
Tito se voli kao tata, i malo više,
Tito se voli kao seka, i malo više,
Tito se voli kao bata, i malo više,
Tito se voli kao baka, i malo više,
Tito se voli kao deka, i malo više,
Tito se voli najviše.
(Prema Demokratiji, listu Demokratske stranke, broj 1, od 9. 3. 1990.)
U Skoju su, na indukovanim pavlovljevskim duhovnim refleksima ovakve poezije, mladi ljudi vaspitavani kao vernici, u bez-re-zer-vnoj odanosti Partiji i njenim harizmatičnim vođama, do cezarističkog kulta idealizovanim od strane Agitpropa, i u kontroli roditelja, njihove privrženosti poretku i spremnosti da mu bez-re-zer-vno služe.
Ankete pokazuju da su deca na pitanje „Koga najviše voliš?” umesto klasičnog odgovora „Tatu i mamu”, odgovarali „Druga Tita”. (Po dobrom uzoru na Komsomol i Hitlerjugend.) I nije redak slučaj da sam na robiji ležao s ljudima koje su, kao neprijateljsku bandu, u zatvor strpali njihovi „svesni” potomci.
Okolnosti, na sreću, nisu dopustile da se koncept dovede do kraja i srpske porodice, pored lokalne institucije za manufakturu poroda progresivne orijentacije, pretvore u školu za žbire. Još manje da se stigne do idealnog nivoa, opisanog u 1984. Georgea Orwella, gde su izdajnička deca i izdani roditelji podjednako na to progresivno stanje svoje međusobne ljubavi gnusno ponosni. Ankete pokazuju da su deca na pitanje
„Koga najviše voliš?” umesto klasičnog odgovora „Tatu i mamu”, odgovarali „Druga Tita”.
Hapšenje ostavlja vašu porodicu van zidova. S njom se, u istražnom, osim preko nemuštih paketa, za dugo vremena gubi svaka veza. Nestaje i potpora koju vam je u neprilikama davala. A s njom, osećaj sigurnosti. Njega do izvesne mere nadoknađuju slučajni suzatvorenici, kako ih menjate, prelazeći iz ćelije u ćeliju.
Nekome se, mada je nepreporučljivo, možete poveriti; od nekog, možda, koristan savet dobiti, mada je i on redak, jer što za drugog važi, ne mora za vas; neko će vam dati cigaretu ako je nemate; ponuditi vas hranom; strpljivo saslušati vaša uveravanja da ste nevini ili vas oprati od krvi posle saslušanja.
Postepeno, neosetno, vremenom, osećanja koja ste gajili prema porodici, i očekivanja što ste ih u odnosu na nju negovali, ustupaju pred tim novim zavisnostima i prenose se na te nepoznate ljude.
Oni postaju vaša porodica.
Poštovana gospođo Pekić,
ReplyDeleteOprostite što vam se obraćam ovde, u komentaru na ovaj tekst, ali nisam našao bolji način. Interesuje me nešto što mi verovatno samo vi možete reći. Šta bi Borislav mislio o tome što mu spomenik na Cvetnom trgu otkriva Aleksandar Vučić?
Srdačno,
Aleksandar Đuričić
Poštovani gospodine Đuričiću,
ReplyDeleteMislim da bi rekao da je šamar koji je ovim gestom dodeljen demokratima zaslužen. DS je na vlasti na Vračaru 22 godine, praktično od smrti Pekića, a u Srbiji su bili na vlasti nekih 12 godina. Bilo je dovoljno vremena da se neko priseti da oda počast. On nije bio osoba ko je to očekivao ali ja jesam.
Srdačno,
Ljiljana Pekić
Poštovana gospođo Pekić,
ReplyDeleteHvala Vam na odgovoru. Šamar jeste zaslužen, to se slažem, ali ne mislim da je političko šamaranje način da se nekome oda počast. Kogod da je bio prethodnik ove vlasti, pa neka je i sam đavo, Vi danas učestvujete u promociji jedne vlasti koja je srozala kulturu na najniži nivo. Ja bih pre uradio oni što i Filip David, ali vaša Fondacija, vaš spomenik, vaša vlast. Ja se ograđujem. Da sam 2011 dobio stipendiju vašeg fonda, budite uvereni da bih je danas vratio.
Srdačno,
Aleksandar Đuričić
Poštovani gospodine Đuričiću,
ReplyDeleteOvaj spomenik će biti tu kroz sto godina kada ni Vi ni ja nećemo biti tu. Ja danas učestvujem u odavanju počasti Borislavu Pekiću to je početak i kraj priče. To što ga se demokrati nisu setili 24 godine je na njihovoj savesti a ne na mojoj. Ja sa svojih 84 godina sam posvetila svoj život Pekiću i posle njegove smrti njegovom radu, i Vi nemate pravo da me sudite.
Moj uzor je Pekić koji u najgore vreme komunizma nije vratio ni jednu nagradu, Vaš može slobodno da bude Filip David i njegovo ograđivanje, čije bi bolje mesto bilo u nekoj njegovoj pisanoj reči.
Srdačno,
Ljiljana Pekić
Poštovana gospođo Pekić,
ReplyDeleteTo šta su demokrate i kakve su, jasno sam rekao kad sam prestao da glasam za njih, a to kakvi su oni - ni na koji način ne poboljšava sliku današnje vlasti. Iako ovi danas nisu DS, na potpuno drugačiji su grozni.
Ja Vama nemam šta zamerim, niti pristojnost dovoljava. Ali to i dalje ne znači da je ovakav Cvetni trg pravo mesto za spomenik, ili da ga je otkrio čovek koji je išta razumeo od sjajnih poruka koje je Pekić kroz svoja dela poručivao.
Споменику Борислава Пекића је управо место ту где је постављен, на Цветом тргу, на углу улице једног песника и улице једног краља. Додао бих да је споменик сам по себи једно изврсно уметничко дело које представља писца на одговарајући начин.
ReplyDeleteНарочито бих се захвалио господину Вучићу ако овај гест буде почетак једног новог тренда, када ће се лепи и одговарајући споменици отварати уметницима и научницима, спортистима и градитељима, уместо политичарима и генералима. Лик Борислава Пекића је најбољи почетак за то.
Госпођо Пекић,
Не брините се за ове дневне политикантске обрачуне, они долазе и пролазе а споменици људима који су своју љубав преточили у писану реч остају.
Надам се да Вам је срдце пуно и хвала Вам на раду којим сте протеклих година одржавали дело Вашег мужа на овом блогу.
Свако добро,
Срђа
Postovani citaoci,
ReplyDeletejednom sam bila na knjizevnoj veceri ,gde su pisca pitali sta misli o izdavackoj kuci, koja je izdala nekog drugog pisca,ne znam zasto sam se toga setila citajuci gornje komentare,mozda zato sto su takodje promasena tema?Pada mi na pamet i jevrejski vic tetka Sofije kada jevrejin pita konobara u restoranu kakva mu je to krpa u tanjiru,a ovaj odgovori da li je za te novce ocekivao i cipku da mu stavi...
G.Pekic,fantasticno je to sto ste uradili,ne samo da dugujemo Pekicu,vec i nasim potomcima koji ga citaju i koji ce ga tek citati,nadam se sa razumevanjem.Pekic nam je ostavio pravo blago inspirisan Vama,a kada je to obostrano, onda je to pun krug koji ispunjava srecom,sto je naravno i svrha uopste.
Sve najbolje,
Svetlana
Da je DS samo propustila jednu stvar da uradi, propustili su istorijsku priliku da Srbija postane normalna zemlja. Jednostavno nisu znali, nisu hteli, i sve se pretvorilo u jedno divlje otimanje. Oni su napravili ovaj sistem ovde, i da je Borislav Pekic znao sta ce biti posle dvehiljadite godine, verovatno ne bi ni pomislio na bavljenje, politikom.
ReplyDelete