Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXVIII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
„Molim vas lepo, gospodo”, govorio je meni i mom guruu, nezainteresovanom za imovinu, osim tuđu, ponekad, i samo kad mu treba, „ja sam u svom ministarstvu sastavljao propise u zaštitu privatnog poseda, jedine zdrave osnove svake zdrave i prosperitetne ekonomije, osuđen sam ne što sam kriv, nego da mi bezgaćanski skotovi tu imovinu uzmu, a sad, ovde na robiji, koju na pravdi boga ležim, zahtevaju da s nepoznatim osobama, koje mi čestito ni predstavljene nisu, a kad jesu, to stvar još i gorom čini, ovde od mene, dakle, zahtevaju da s takvim ljudima delim paket! Moj paket! Kakvog, molim vas lepo, ima to smisla? Kakav je to socijalizam koji se ovde tera?”
– Robijaški – objasnio mu je guru.
– Kao i onaj napolju – dodao sam.
Drugom prilikom je ispričao kako se u nekoj od soba, kroz koje je prolazio, dok se nisu setili da ga puste, raspitivao s kime to ima čast u paketnu zajednicu stupiti. Dobio je odgovor da su to sve poslovni ljudi. Ispostavilo se da su lopovi, čak ne ni naročito poslovni, čim su se našli na robiji.
– Molim vas, lepo! – rekao je i zaćutao.
Protest sada već pokojnog gospodina Đ. B., među nama rečeno, bio je više načelne prirode nego što je poticao od osećanja opljačkanosti prinudnom zatvorskom solidarnošću, u kojoj je video mrsku sliku budućeg komunizma. („Molim vas lepo!”) Porodično i personalno u toj je već meri bio iznacionalizovan, izeksproprisan i iskonfiskovan, da su mu kućni paketi bili pre u naznakama moguće hrane nego što su je sadržali u iole ozbiljnijem vidu.
Od nekog sobnog kolektiva, ako iko, on bi imao najveće koristi. Ali, načelno i gordo, na sopstvenu štetu, bio je on iznad nje. I koristi po sebe, i štete po kolektivnu robijašku solidarnost u kojoj je video više Marksa nego Hrista. (I zato ovo nije ogovaranje građanske klase nego hommage jednom od njenih poslednjih načelnih zastupnika.)
Naročito je oskudevao u duvanu. Tužno ga je bilo gledati, njega, velikog gospodina, visokog državnog činovnika, bogataša, izdanka drevne građansko-cincarske čaršije Beograda, a pokraj svega i rodoljuba, koji pri predstavljanju nikad nije propuštao reći da on nije onaj B. koji je potpisao kapitulaciju zemlje, nego tek njegov civilni brat, gledati ga kako, neutralno skriven u nekom ćošku, motri na put za klozetsku pušionicu, a zatim diskretno oponaša potrebu za nuždom, kad oceni da je pažljivo izabrani pušač stigao do opuška kojeg bi se, bez traume, mogao odreći, a i on ga, bez traume, od vlasnika izmoliti.
Voleo sam da slušam njegove elaborirane finansijske ekspertize iz liberalne ekonomije i bez žaljenja ih nadoknađivao celim cigaretama. Naročito kada sam doznao da je bio u zarobljeništvu i odande poznavao, ne po dobru, izvesne građanske saputnike današnje vlasti, kao što je bio profesor međunarodnog prava Bartoš, da druga imena zasad ne spominjem.
Razlika je, naravno, vidna u pogledu tehnološkog standarda dve zajednice, i socijalizam, neuspeo na svim preostalim poljima, ovde se mogao pohvaliti vrednim prednostima, te se razlika između nivoa njegove materijalne civilizacije i nivoa robijaške uporediti može jedino s razlikom između savremenog standarda Severnoamerikanaca i stanja u kome žive slobodni divljaci Nove Gvineje. Te su se prednosti usavršavanjem socijalizma u međuvremenu izgubile.
Razlika u nivou, međutim, ne isključuje sličnost u metodu. I realni socijalizam i realna robija stvar su prinude, pri čemu se ne diskutuje njena potreba, niti njena zloupotreba. A niti njeni ciljevi. Bili oni zaludni ili za lude. Razlika je samo u inicijalnim izvorima.
Koren socijalističke prinude je doktrinaran, smešten u prvobitnom projektu (i opet nezavisno iz čega je ovaj potekao) i njegovom dubokom neslaganju i sa prirodom čoveka i sa prirodnom funkcionalnošću ljudske zajednice. Izvori robijaške prinude – one koja iz vlasti ne izvire – nisu ni u kakvom prethodnom planu. Oni su isključivo u stvarnosti tamnice.
Ako izuzmemo silu koja vas na robiju odvodi (uostalom, i u socijalizam ste uvedeni nasilno), tamo vas niko neće terati na komunalni život, niti od vas zahtevati da svoje vlasništvo sa drugim (vama nepredstavljenim osobama) delite.
Nikakav propis o tome ne govori i nijedan paragraf kućnog reda tome nije posvećen. Govori se u njemu, doduše, o tome šta u tamnicu smete, šta ne smete uneti, ali šta ćete raditi s onim što uneti smete vaša je stvar. Ili skoro vaša. Jer, uprava KP doma, iz „slobodnog” socijalizma proizašla, neće na zatvorski socijalizam dobrim okom gledati.
Uprava zna da on osnažuje robijaške međuzavisnosti, a ove, opet, podupiru robijašku solidarnost i učvršćuju slobodnu robijašku civilizaciju. Kako je ta solidarnost u principu protiv uprave orijentisana – a protiv koga bi drugog? – ova će se svim raspoloživim snagama, na svojoj teritoriji, pod krovom zatvora, boriti protiv načela što ih van te teritorije, na slobodi, propagira i brani.
No comments:
Post a Comment