Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Ali, da ne bismo imaginirali, zamislimo da ste vi osuđeni (zašto bih to uvek bio ja?), da ste, čekajući izvršnu presudu, neko vreme proveli u sabirnom centru Bele Crkve, i da ste u Mitrovicu tek sprovedeni. Tokom boravka u Beloj Crkvi, na lakšem limbo-režimu, pod slabijom kontrolom, uspeli ste da svoj privatni posed uvećate do razmere osrednjeg kofera.
Šta bi u njemu moglo biti? Pre svega, malo civilne odeće, koju će vam kod prijema u kazamat oduzeti i zameniti tradicionalnim robijaškim prnjama. To što ćete u zadahu zaostalog znoja minulih tamničkih generacija oćutati poruku robijaških predaka, sve tamo do rimskih galijota, pa i dublje, do prvih robova s reke Eufrat, čak i ako imate istorijski instinkt, neće vas utešiti. (Naročito ako ga imate, jer vas je ta istorija ovamo i dovela.)
Džemperi, donje rublje, čarape, maramice, biće vam ostavljeni ako ste došli 1949, ali posle socijalističkog usavršavanja internih propisa o izdržavanju kazne i to će vam se konfiskovati. Imate, razume se, malo hrane, koju ćete brzo pojesti, jer u karantinu paketi nisu dopušteni, a vi još niste navikli da ekonomišete.
Od higijenskog pribora imate četkicu za zube i kalodont (koji vam, ako ne budete oprezni, a i srećni, uskoro neće trebati), češalj (koji vam već ne treba, ali ga čuvate kao simboličnu dragocenost), ogledalo (koje vas unižava, ali ni njega se ne odričete), sapun za pranje (koji treba vama) i sapun za brijanje (koji treba njima), mašinicu sa žiletima (jer su brijači zabranjeni), makazice za nokte (jer su velike takođe zabranjene) i, eventualno, kolonjsku vodu.
Smeli ste biti prljavi kao svinja, ali ste pod svim okolnostima morali da se brijete. Svaka se dlaka na bradi smatrala četničkom subverzijom.
Šta biste još mogli imati?
Vojničku porciju za jelo, možda i metalni tanjir, viljušku, kašiku (nož se oduzima) i čuturu za vodu. Time bi se završio spisak predmeta bez čijih građanskih kopija ste jednom mislili da nećete preživeti, da ćete presvisnuti.
Verovatno posedujete i nekoliko dirljivih porodičnih fotografija uz moguć, ali ne i obavezan, skupni portret s krsne slave (ukoliko niste komunist, pa slavu ne slavite ili vas se porodica preko novina odrekla), olovku s malo hartije i, ako ste intelektualac, nekoliko s koca i konopca skupljenih knjiga. (Koje će vam u prijemnom oduzeti s obećanjem da će vam po cenzuri biti vraćene, što se, dabome, neće učiniti). Tu je i drvena muštikla s drvenom tabakerom, neizostavni ukras robijaške spreme.
Pošto su trešnjeve muštikle i drvene tabakere na robiji onako bile popularne i kod građana koji su navikli na srebrne, slutim da je to neka vrsta podsvesnog približavanja narodu čija se istorija dobrim delom odvijala u šumi, među drvećem, uključujući nedavnu.
Bilo da je o drveće (bez biranja) vešao krivce i protivnike, bilo da je pod drvećem (sad bukvom) otvarao svoj prvi parlament, bilo da je pod drvećem (u ovom slučaju topolom) dizao ustanke, bilo da je pod drvećem (pod brijestom) vladao, bilo da se, najzad, pod drvećem (vrbom) venčavao i razmnožavao.
Ne mogu dovoljno naglasiti važnost pisane reči na robiji. U istrazi je, osim u zapisnicima, nema. Od vas se traži da se u potpunosti posvetite isledniku, a lektiru za kasnije ostavite. Novine su najstrože zabranjene. Prve sam našao u klozetu Obilićevog venca. Radost mi je pokvarena kada sam iz njih saznao – februar mislim da je bio – o pobedi kineskih komunista.
Sa prvom pravom knjigom sreo sam se na Adi Ciganliji. Bio je to meko ukoričen predratni vozni red, u vlasništvu višeg inspektora JDŽ-a. Pročitao sam ga kao detektivski roman. U Beloj Crkvi već smo mogli primati knjige. Na posetama su jedne vraćane, druge preuzimane. Na svakoj je stajao crveni pečat – CENZURISANO.
Stvarne cenzure, međutim, nije bilo, niti je moglo biti, osim za dela izričito spomenuta u službenom Index Librorum prohibitorum Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova.
Dok sam bio u Mitrovici, na Indexu još nije bio Churchill – tek je održao govor u Fultonu, „gvozdena zavesa” samo što je podignuta oko boljševičke Evrope, da je upravo taj „ratnohuškački” govor prvi pocepa i najzad dovede do današnjeg konačnog srozavanja – i ja sam, posle kraćeg kolebanja i prigovora mome političkom ukusu, dobio njegove ratne oracije, dok još ne behu „ratnohuškačke” nego „naprednohuškačke”, knjižicu „pozajmljenu” iz Engleske čitaonice.
Spasavajući me dok sam mirovao, knjige su mi presedale svaki veći pokret. I da nije bilo Đ. M., sokola i lakoatletičara, s kojim sam u svoje vreme lenjinski eksproprisao imovinu slovenačkog kulturnog društva „France Rozman” u Krunskoj, sve bih ih, pri transportu za Mitrovicu, na putu od belocrkvanskog sabirnog logora do železničke stanice, u prvi jarak bacio.
Glad za knjigama vladala je među nama i na slobodi. Spontano, ali uz izdašnu podršku crvenog terora, začete demokratske ideje zahtevale su tekstualnu potvrdu u mišljenju kompetentnih pokojnika tipa Platona – s obzirom na Državu, njega malo manje – Aristotela, Hobbesa, Lockea, S. T. Millea, Edmunda Burkea, neizbežnih Jean-Jacquesa Rousseaua, Alexisa de Tocquevillea i Tomaša Masarika, a potom i ostalih teoretičara liberalne i konzervativne demokratije.
Izvori behu ograničeni. Domaće biblioteke – kao onu mog oca – pregazio je Točak istorije, a što je preostalo rasprodato je da bi se kladilo na trkama ili finansijski pomagalo ilegalno uspostavljanje slobode. Ostale su čitaonice imperijalističkih sila u Beogradu. Tu smo knjige najpre čitali, a zatim, ako nam se svide, krali, ili bismo ih najpre ukrali, a potom pročitali.
Sve to, duboko sam uveren, sa znanjem osoblja, prećutnim odobrenjem pretpostavljenih u Councilima i simpatijama naših inostranih jednomišljenika. Tako sam došao do svog primerka Tocquevilleove Demokratije u Americi, u dva toma. No, uprkos u obrazovne svrhe skrojenom sakou sa bezdanim lopovskim džepovima, ni sada mi nije jasno kako sam iz čitaonice British Councila uspeo maznuti – ili kako se onda u argou govorilo „odvojiti” – svih sedam Gibbona iz godine 1900! (Edward Gibbon, The History of the Decline and Fall of the Roman Empire, sa komentarima J. B. Burua, u izdanju londonskog Methuena & Co.)
No comments:
Post a Comment