Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Moj guru je, tako, posedovao zbirku kamenčića. Redovno ih je sakupljao i zbirku uvećavao. Tvrdio je da je s njom uhapšen. Nije mu oduzeta zbog očigledne neupotrebljivosti. Činili su je primerci iz zatvora čiji je bio gost. Među mitrovačkim je bilo retkih oblutaka sa savskog dna, ko zna kako u zatvorski krug dospelih.
Boje su im se, u nijansama, nadopunjavale, obrazujući, kada se dobro poređaju, sunčanu dugu. Najpre sam mislio da služe nekom vračanju naučenom tokom boravka na Istoku. Uveravao me je da u njima nema ničeg magijskog.
– Šta će ti onda?
– Lepi su – rekao je.
I bili su.
Kasnije se pokazalo da su i korisni. Došlo je i njihovo „jednom možda” kad ih je video čovek koji je sve svoje vreme – a imao ga je s dvadeset godina kazne dovoljno – trošio na pravljenje lutaka. Kamenčići su bili idealni za ljudske oči. Tako pogodni da izraze njegovu dušu, njegovu tajnu. Guru je deo zbirke prodao i za slušalice potrebne za kristalni sobni radio. Prodao je domaće kamenje. Inostranog se nije hteo lišiti.
Drugi je robijaš godinama skupljao kanap. Prilikom pretresa je demonstrirao ingeniozno majstorstvo u njegovom skrivanju. Užarija je bila branjena, makar se sastojala od tankih, sasvim nevinih vlakana. Tanka vlakna se mogu upresti u deblja, što je istina, ova u još deblja, što je takođe tačno, pa se na kraju priče dobije konopac za spuštanje niz zidove, što je glupost.
Spomenuti zatvorenik se zato i nije spuštao niz zidove. Kada je sakupio dovoljno vlakana i u konopac ih upreo, napravio je od njega omču i obesio se o kuku za lampu na tavanici svoje ćelije. „Jednom možda” je i za njega i za njegovu užariju konačno došlo.
Dostojevski će o tome u Zapisima iz mrtvog doma pisati: „Prodavale su se ponekad takve stvari za koje nikom van tamnice ne bi moglo pasti na pamet ne samo da ih kupuje i prodaje, već da ih uopšte smatra robom. Ali robijaši su strašno siromašni i poduzetni. I najgora krpa imala je ovde svoju vrednost i mogla se iskoristiti.”
Ovo je prilika da se o knjizi još nešto kaže. Pročitao sam masu robijaških uspomena i nijedna me o suštini tamničkog života – mimo, naravno, sovjetskih zatočeničkih klasika, nije tako iscrpno obavestila kao ova. Većina se modernih političkih zatvorenika bave sobom i svojom dosadom, uvek istom sudbinom.
(Budući da je ona uvek ista, ista je i priča.) Za druge, koji čine osnovu robije, malo imaju interesa. Dostojevski je sav njima bio okrenut. Zato su njegovi tamnički dani i najinformativniji i najubedljiviji.
U tom se odgovoru – „možda će jednom trebati” – krije suština robijaškog odnosa prema materijalnoj kulturi i posedovanju njenih artefakata. Smisao za privatno vlasništvo, uostalom, nikad nije zavisio od vrednosti predmeta koji se poseduje, koliko od odnosa prema posedovanju kao takvom. Vlasnik naftonosnih polja imaće prema svom parčetu konopca, iako svestan realne bezvrednosti predmeta, isti svojinski odnos kao i prema svakom od svojih bogatih tornjeva.
Osećaj za privatno, za svojinu, za posed, za „moje” i „tvoje”, na robiji je, dakle, isto toliko snažan koliko i na slobodi i isto toliko protivan svakoj socijalizaciji, čak i kod najordinarnijih lopova, za koje se ne bi kazalo da distinkciju između „mojeg” i „tvojeg” prisno poznaju, još manje priznaju i poštuju.
Najteže svađe, najteže pre svega među lopovima, vode se oko imovine. Krađa se kažnjava kao cinkarenje. Samo, dok je druga odmazda uvek kolektivna, uvek je kolektiv egzekutira, prva je mahom individualna, privatna, i vrši je lično oštećeni. Ako je od lopova jači, naravno. Ako nije, jačeg unajmljuje. Ako pak ni za to nema sredstava, stvar zaboravlja. Ali se zbog toga u upravu ne ide.
Kada se u upravu ide? Po robijaškom zakonu, osim na poziv (zbog raporta ili nekog saopštenja) – nikad. Ako se piše žalba ili molba, ona se i preko dežurnog nadzornika ili komandira paviljona može predati. Lični dodir s upravom nije nužan. Ako se ima uložiti protest, i on može ići tim putem, jer mu je svejedno, ionako neće biti uvažen.
Razlog za odlazak u upravu po ličnoj inicijativi ne egzistira. Svako, međutim, ko iskušenju podlegne, suočava se s opravdanim sumnjama robijaša da im prave razloge nije poverio, pa i posledice mora snositi.
No comments:
Post a Comment