Pages

Monday, March 21, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
O posedu i posedovanju na robiji 

Svaka ekonomska kriza pogađa najpre one koji od drugih zavise, istina od koje ne trpe jedino državni činovnici na budžetu, i lopovi na svom računu, što je kod nas često isto. Državne robijaše na istim jaslima i te kako pogađa. Ni napolju lako nije bilo, a po zatvorima se, prirodno, gladovalo.

Sledovanja behu bedna, apotekarska. Sastojala su se od tri obroka dnevno, doručka, ručka i večere, privremeno nazvanih ovim ozbiljnim terminima da bi se znalo o čemu je reč. Nedeljom se večera nije služila, ali je to malo ko primećivao. Za doručak se dobijala crna erzac voda nazvana kafom, a za ručak i večeru ta voda, sada kao geršla, odmenjivana s kupusom.

Meso skoro nikad nije deljeno. Ponekad su ključari uporno tvrdili da ga ima, ali mora da su njihove oči bile jače od naših, jer mi ga u porcijama nismo nalazili. Kadikad smo, doduše, otkrivali tragove dokaza da ga je bilo, ali ne i meso. Dnevni obrok skamenjenog žutog kukuruznog hleba iznosio je 200 grama. statue_of_liberty_monitoring_america_2

Ovde valja biti načisto s jednom zabludom. Umiranja od gladi nije bilo. (Ono je retko i po konclogorima, gde su uslovi bili još gori, a paketi nedopušteni.) Organizam, načet kostolomnim, prljavim, negrejanim smeštajem, neprovetrenim, nezdravim vazduhom, u nekim zatvorima (Ada Ciganlija) zatrovanom vodom, teškim radom i grubim, ponekad brutalnim tretmanom, nagrizan spartanskom dijetom i duševnim traumama, topio se postepeno, kao pri nevidljivom štrajku glađu, a onda bi, najednom, podlegao nekoj infekciji ili komplikaciji.


(U Mitrovici su najveće komplikacije poticale od dr Lanjija.) Ona nije morala biti infaustna, i na slobodi svakako ne bi bila. Ali ovde je i najnevinija dovoljna bila da iscrpljeno telo dokrajči. Paketi od kuće činili su ponekad razliku između života i smrti. S njima je tih godina stajalo dosta kilavo. Pojedini osuđenici, osobito među kriminalcima, nisu imali porodice ili ove za njih nisu marile.

(Ljubavnice su se u tim krugovima redovno bolje iskazivale od zakonitih supruga, možda i stoga što su se i ljudi prema njima bolje iskazivali nego prema rođenim ženama, što, najzad, ni u građanstvu nije retkost.) Većina građanskih familija, pogođenih klasnim ratom nove vlasti, osiromašila je.

A mnogi su seljaci, s još očuvanim imanjima, toliko bili od kuća udaljeni da na posete štedljive porodice nisu smeli računati, niti su ih oni, i sami ekonomični, za budućnost zabrinuti, na materijalne žrtve zbog paketa silili. Ovo ne kažem zato da se žalim ili ogovaram Narodnu vlast – premda, priznajem, u tome nalazim stanoviti užitak – nego kao nužan uvod u zatvorske privredne delatnosti. Jer, ako hrane i duvana ima malo, očevidno je da će se gro unutrašnje robijaške trgovine oko tih artikala odvijati.

Još 1898, u svom izveštaju s obilaska tada još austrougarskog kazamata u Sremskoj Mitrovici, šabački je sudija g. Soldatović opisao milinu posmatrajući kažnjenike pri radu u radionicama: „Lepo je posmatrati kada osuđenici rade. Svaki žuri oko svog posla.” Ako trenutno zaboravimo na milinu samog prizora i žurbu ne uzmemo kao besomučnu trku, ne uzmemo je, u stvari, ozbiljno, opis je istinit.

Još u gos’n Soldatovićevo vreme – doba balkanskog viktorijanstva – radile su brojne mitrovačke radionice: „U zavodu se nalaze drvodeljska, kolarska, strugarska, tkačka, krojačka, užarska, obućarska i kovačka, u kojima se izrađuju sve stvari što trebaju zavodu, a u njima se izrađuju i privatne porudžbine van zavoda, ali tek onda kada se zadovolje zavodske potrebe.

Luksuzne se stvari ne izrađuju, pa ni po porudžbini.” G. Soldatović će takođe govoriti o zavodskoj poljoprivrednoj ekonomiji: „Svih 600 jutara zemlje što ih zavod ima na raspoloženju nisu opasani zidom i nisu uz samu varoš gde su zavodske zgrade.

Najveći deo zemljišta nalazi se udaljen na dva sata od zavoda. Na tom se zemljištu, po pričanju upravnika, jer mi nismo imali vremena da tamo idemo, racionalno obrađuje zemlja, na kojoj se seju sve vrste žita i povrća, što zavod troši. Tamo se neguje stočarstvo, konjarstvo i pčelarstvo.

No comments:

Post a Comment