Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXXV deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O posedu i posedovanju na robiji
Od mleka koje se u priličnoj meri dobija prave se razne vrste sireva. U zavodskoj ergeli ima oko 600 grla konja, najviše mađarskog i engleskog soja.”
Ovaj bi opis privredne baze i njene upotrebe mogao važiti i za moje vreme robijanja samo ako se načine izvesne ispravke. Industrijska histerija, praćena megalomanijom mladog komunizma, koja je vladala na slobodi, nije ni zatvore mogla poštedeti. Radionice su proširene, mašinizirane, a agrarna ekonomija mehanizovana. Sve se više radilo za spoljno, sve manje za unutrašnje tržište.
Socijalističkim zatvorima je, dakle, za rukom pošlo što slobodnoj socijalističkoj ekonomili nije. Naši su zatvori prednjačili u privrednoj filosofiji koju tek danas priznaje i primenjuje privreda na slobodi. Ukinuta je i zabrana proizvodnje luksuznih artikala. Čini se da je i favorizovana.
U stolarskoj Mitrovice proizvodili su se luksuzni kabineti za socijalističke ministre, koji su za mitrovačkim umetnički inkrustiranim stolovima potpisivali dekrete o narodnoj štednji, korumptivnosti kapitalizma i inherentnom zlu buržoaskog selektivnog blagostanja. Tamo je, i tom linijom ideje o opštem blagostanju, napravljena čuvena izrezbarena kancelarija Aleksandra Rankovića.
A robijaši su, Crnotravci među njima, vični graditeljstvu, besplatno podizali privatne kuće liderima lokalnog progresa. I u moje vreme je mitrovačka ekonomija proizvodila „sve vrste svega”, pa i sireve, ali od toga smo mi dobijali jedino kupus, geršlu i kukuruzni hleb.
Solženjicin se u Arhipelagu Gulag duboko upustio u privrednu strukturu Enkavedeovske logorske imperije, koju je proučavao s naučnom akribijom. Ja za to nemam ni podataka, ni stručnog znanja. A ni potrebe.
Naši zatvori nikad nisu dospeli do privredne autonomije i moći, ali ni razmera sovjetskih koncentracionih logora. Logor na Golom otoku planski je proizvodio besmislice (kopirajući, valjda, slobodu), i zatočenici su kamenje s mesta na mesto prenosili ne da bi tamo od njega nešto napravili nego da bi ga sutra vraćali na staro. Ovaj Sizifov posao nije imao ekonomski efekat, jer mu to ni cilj nije bio.
Cilj je u potpunosti bio u duševnoj oblasti. Kada vas sile da radite korisnu stvar, ma koliko to mrzeli i intimno se odupirali, kada je završite, morate osetiti barem neko zadovoljstvo. Da je tako svedoče iskazi mnogih robijaša, ponosnih što su iza sebe ostavili i korisne stvari, a ne jedino svoje nekorisno prisustvo, iako su na rad bili prisiljavani.
Poneki čak vele da je prisili ubrzo sledio dobrovoljni pristanak, a pri kraju i zadovoljstvo. Na beskorisnom radu, muka je dvostruka, i ta beskorisnost, besmislenost ravna torturi. S druge strane, privredne delatnosti i ekonomije naših regularnih robijašnica bile su lokalni poduhvati, značajni možda jedino po produktivnosti znatno iznad one na slobodi.
Kvalitet proizvodnje takođe je bio iznad jugoslovenskog proseka. Ali tome se ne smemo čuditi. Slab radnik na slobodi je čak i za najteže ogrešenje o radnu disciplinu dobijao „drugarski ukor”, robijaš je i za najmanje odlazio u podrum. (Ovo nije uputstvo za neko novo radničko zakonodavstvo.) Kazamati su, stoga, za svoju robu uvek mogli tražiti nižu cenu, jer su je uz najnižu proizvodili.
Ne znam na osnovu čega je obračunavana robijaška plata – jer bili smo plaćeni, a ja, koliko sam radio, i preplaćen – ali su se od nje, nema sumnje, odbijali svi troškovi našeg izdržavanja, odnosno koliko je na svakog ponaosob otpadalo.
U te troškove nije računat samo smeštaj (goli pod), hrana (bez zavodskog sira), električna struja (ne ona koja vam se u istrazi pušta kroz jaja, samo sijalična), grejanje (kojeg nije bilo), kulturne potrebe, odnosno muke (ruski filmovi i pozorišne predstave koje sam ja pripremao), već i režijski troškovi zatvorskog obezbeđenja.
U krajnjoj liniji, mi smo iz svog džepa plaćali one koji su nas čuvali i maltretirali. Ostatak koji sam dobio pri izlasku bio je simboličan, no za mene značajan. Kada sam ga podelio sa danima rada, na kome se, uostalom, nisam pretrgao, pa se, kako rekoh, mogu i preplaćenim smatrati, konstatovao sam s ponosom da nisam mnogo gore prošao od bilo koga kineskog kulija.
No comments:
Post a Comment