Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Zanatske i manufakturne (industrijske) delatnosti
Pored trgovine najrazvijenije delatnosti, premda, s obzirom na naš industrijski nivo, malo je između manufakture i zanatstva bilo razlike. Postojanje zanatskih radionica sa potrebnim alatom i znatnog broja osuđenih zanatlija omogućavalo je ovima da se, tokom radnog vremena, bave i samostalnom delatnošću.
Ona je, razume se, strogo bila zabranjena, kažnjiva, ali je prostranost radionice, prenatrpanost mašinama, nemar ili podmićivanje nadzora, sporazum s majstorima i normircima (uz naknadu), obezbeđivao slobodno vreme za sebe, skrovito mesto za privatni rad i neovlašćenu upotrebu alata i materijala. Bilo je slučajeva kad je u toj zaveri učestvovao i nadzornik radionice, uz odgovarajuću odštetu u zanatskoj robi.
Nadzornici ili stražari, namamljeni srazmerno vrednim zanatskim poklonom ili zadovoljenjem zabranjene privatne porudžbine – što se uvek iznova pokušavalo, pa i uspevalo – nisu spočetka svesni bili u šta se upuštaju. Plašili su se uprave, a trebalo je da se boje robijaša. Jer ovi su ih štitili dok su im valjali. Stražar kome je takva usluga učinjena nije više smeo imati oči ni za jedan prekršaj u radionici.
Pred njim ste mogli skovati tenk, ne bi smeo ni da pisne, još bi vam morao pridržavati lampu ili čuvati stražu dok ga isprobavate. Jer za njih su posledice bile i teže nego za nas. S vremena na vreme dobio bi gratis, još ponešto da se održava u entuzijazmu, ali bi i njegove usluge morale da rastu. Na kraju vam je postajao pismonoša. I ništa više nije džabe dobijao.
Ni u šta se više nije računao. Bio je Orwellovo – nelice, koje je mučki zajebavano i na kome su robijaši naplaćivali društvenu odmazdu. U nekoliko navrata stražari su bili pohvatani, suspendovani i s posla izbačeni – ne znam jesu li i suđeni, mislim da jesu – a u nekoliko slučajeva izvor provale nije bio peh, nego zatvorenička osveta zbog samovoljnog prekida sporazuma.
Najčešće su se proizvodili predmeti koji se u zavod nisu smeli unositi, a olakšavali su život: noževi, pržuni za kafu, male pećnice, ramovi za slike, šahovske garniture, domine, kockice za barbut, lažne korice za zabranjene knjige, turpije, lampe. Jednom je napravljen i kristalni radio-aparat, o kome ću kasnije pričati.
Cene su bile visoke, jer su uključivale rizik, i malo je robijaša kadro bilo da se tim putem snabdeva. Usko tržište takođe je cenu povećavalo. Uprkos tome, ovo je podzemno zanatstvo uveliko cvetalo i podizalo tehnološki nivo našeg krapinskog života.
Za njega je vezano i jedno moje žaljenje. Za pet sam godina mogao naučiti neki koristan zanat, pa vas danas ne bih gnjavio svojim knjigama, a i ja bih, zacelo, bolje živeo. Ako baš ne bolje, spokojnije svakako.
No comments:
Post a Comment