Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Umetničke delatnosti
Pojedini zanati uspevali su da se dovinu do umetnosti. (A bilo je i pravih umetnika.) Sve su umetnosti dobro prolazile, što svedoči da osećaj za lepo postoji i u najprimitivnijim društvima. Izvesni oblici takvih umetnosti, književni recimo, morali su se pomiriti s ulogom koje bi se na slobodi stideli.
Ovde ste se, uostalom, stida morali odreći već kod prvog zajedničkog pranja u kupatilu ili javnog skidanja gaća u klozetu. Oni koji su sebe smatrali opismenjenim pisali su, u vidu zanata, porodična pisma za nepismene, a pismenima ali nevičnim lepom izražavanju (i laganju) prodavali stilske figure po komadu.
(Jedno sam vreme od toga živeo. Videti o tome u epizodi „Deoničarsko društvo za proizvodnju i distribuciju nade”.) U književno zanatstvo spadalo je i pričanje priča, najčešće strašnih ili masnih, gde sam, doduše jedino u prvim, takođe imao zavidnih uspeha.
Muzičari su takođe traženi. Posle državnog rada u zatvorskoj filharmoniji – gde su pratili revolucionarne marševe, pesme Borbe i Izgradnje, i Mokranjca izvođenog u vidu koračnice – mogli su nešto zaraditi svirajući (tiho, na uvo) na privatnim sobnim zabavama, o rođendanima i slavama imućnijih robijaša.
Najbolje su prolazili slikari. Zatvor je poslednje mesto gde biste tražili sujetu, a prvo gde ćete je naći. Zatvorenik je, po pravilu, vrlo tašta osoba. Lišen mnogo čega što mu je pripadalo ili ga napolju činilo, sveden na golu pojavu, o čijoj vrednosti garantuje samo njegova takođe gola reč, nipošto tekući izgled, robijaš svim silama nastoji da je nečim ukrasi.
Osetljiv je i na najmanju veštinu ili sposobnost kojom raspolaže, i najveći broj sukoba u tamnici, pored ugrožavanja nekog neposrednog interesa ili imovine, izazivaju upravo nesporazumi sujete. Pošto budućnosti nema ili je neizvesna, a sadašnjost mu ništa vredno ne pruža, zatvorenik živi od prošlosti. Vlastita ga prošlost opčinjava.
Nikad ne dopušta da se u nju sumnja. (To je treći koren zatvorskih sukoba.) I do izgleda mu je stalo kao kakvoj šiparici. Pošto su mu oduzeli sve što ga je od drugih izdvajalo, i navukli mu vreću koja ga sa svima izjednačava, ali još od životinje razlikuje, on će i na odeći naći nešto da ga od gomile separira. Gospodin K. L. je tako oko vrata nosio oveću maramicu za nos.
Tvrdio je da to čini zbog znoja. Lagao je. Činio je to zbog izgleda. Drugi je u reveru nosio groteskni suvi cvet. Brkovi su, svih oblika, dužina, i boja, rasli gotovo iznad svake muške usne i pobeđivali nivelisanje koje se htelo postići brijanjem glave.
Kapetan A. V. povredio je glavu u ratu i dobio je dozvolu da nosi kratku kosu. Bio je to najsrećniji dan u njegovom životu, iako je bio trideseti pre nego što je umro. Zato je svako ko je to sebi mogao dopustiti hteo da ima neku uspomenu s robije – kao što se nose s letovanja – svoju sliku ili barem portret u olovci. (I ja ih imam nekoliko.)
No comments:
Post a Comment