Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Porodični život srpskih kazamata od 1949. do 1953.
U Zapisima iz mrtvog doma Dostojevski piše: „Već na prvi pogled mogla se opaziti jedna upadljiva zajednička crta ove neobične porodice.” Kurziv sam upotrebio da vam odmah skrenem pažnju kako Dostojevski nema u vidu porodicu na kakvu vi mislite, na kakvu ste navikli. On govori o robijašima, o vašoj zatvorskoj familiji.
Na robiji je porodica vaša soba. Sobnim drugovima pripada vaša prva lojalnost, ostalim robijašima što od nje preostane. To nikakve veze nema s većim simpatijama što ih prema žiteljima svoje sobe gajite, jer i u njihovom odsustvu, a to se često dešava, zbog opšteg dobra, eventualne antipatije morate strogo kontrolisati.
Posredi je očevidan račun koji zatvoreničkoj familiji daje postojanost i čvrstinu. Upućeni ste jedni na druge, zavisite međusobno više nego što je slučaj sa pripadnicima slobodne porodice. Ako ste bolesni, samo vam oni mogu pomoći. Ako ste gladni, samo vas oni nahraniti. Ako ste neraspoloženi, jedino vas oni razveseliti. Ako vam je dosadno, samo oni zabaviti.
Činjenica da sa njima, ako ne radite, provodite dvadeset četiri časa, svakoga dana, i svaki dan u mesecu, a možda i svaki mesec u godini, što se ne događa ni u najprisnijoj porodici, čini vas svesnim ove zavisnosti u svakoj minuti tih časova, svakom danu tih meseci i svakom mesecu tih godina. Tu nema pauza koje odmaraju. Nema rastanaka koji vezu slabe.
Nema odnosa koji, premda ličan, odmah nije i opšti. Nema postupka koji se drugih ne tiče i tuđeg postupka koji vas ne tangira. Privatnost, individualnost, posebnost, zagarantovana obostranim interesima i u najkompaktnijoj sicilijanskoj familiji, ovde je isključena. Sve je porodična javnost.
Sve pripada sobi. Sve se sobe tiče. Sve od sobe zavisi.
Vaša je individualna sloboda ovde manja nego u najkonzervativnijoj slobodnoj porodici. Ništa ne možete preduzeti bez dogovora sa sobom, bez pristanka sobe. Nijednu svoju stvar ne možete otuđiti bez njene volje, jer i privatno vlasništvo ovde ima drukčiji smisao nego tamo gde je korisnih predmeta u izobilju i do njih se lako dolazi. Nijedna sposobnost, niti veština, nije samo vaša i na vašem slobodnom raspolaganju. I ona pripada sobi.
Sobi pripada i vaše vreme, i to je možda najgora posledica ovog stanja stvari.
Zatvorsko se društvo deli po nekoliko osnova. Prva je, razume se, priroda vaše krivice, u jeziku francuskih jakobinaca zavrtanj, ili onoga što vam se kao krivica pripisuje, pri čemu jeste li krivi ili nevini nema nikakve važnosti. Po kategorizaciji izvršenoj u glavi
„Povest srpskog zatvorskog društva u doba revolucije”, zatekao sam 1949. u Sremskoj Mitrovici: kolaborante, neprijatelje iz građanskog rata, ljude osuđene po raznim političkim antidržavnim osnovama (najčešće neprijateljske propagande), antikomunističke organizacije, „imperijalističke špijune”, kukuruzare, sabotere posleratne obnove i izgradnje, špekulante, defraudante, tradicionalne građanske krivce (ubistva, silovanja, pohare, krađe, prevare itd.) i profesionalne kriminalce.
Ovoj podeli valja dodati i subpodelu po visinama kazni. Prema današnjim, one su, u proseku, naročito za političke krivce, bile vrlo visoke, da ne kažem drakonske. Druga osnova deobe je po zatvoreničkom statusu, kojim smo se bavili u temi „Tamnička heraldika i Zakoni robijaške zemlje”.
Treća, za nas sada najinteresantnija, jeste separacija zatvorenika po paviljonima, a unutar njih, po sobama – zatvoreničkim familijama. Po ciljevima, ako ne i po unutrašnjem ustrojstvu, podsećaju one, te skupne sobe, na mafijaške familije.
Po definiciji, mafijaška „familija” je skup ljudi povezanih krvlju, interesima i spremnošću da se za njih bore svim, pa i nelegalnim sredstvima. A to je i svaka totalitaristička partija, s tim što je krv često i tuđa. To je i soba, „zatvorska porodica”.
Koje su karakteristike zatvoreničke porodice u odnosu na slobodnu?
Zapažamo najpre izvesne sličnosti. Unutarnja kohezija građanske porodice, posle rasturanja patrijarhalnih zadruga, opada s povećanjem broja članova. Ukoliko je porodica brojnija, njeno je agregatno stanje tečnije. Veze labavije, međuodgovornost slabija, a lojalnost u procesu iščezavanja, započetom na krvno udaljenim kuzenskim marginama. Istu sliku pruža i zatvorenička soba.
Njena veličina određuje stepen porodične kohezije njenih pripadnika, a s njom i odbrambene snage. U velikim skupnim sobama I zgrade, u bolesničkoj Jedinici, na primer, porodica se približava rastresitim međuzavisnostima unutar jednog slobodnog roda, gensa; tek se u manjim sobama, do dvadesetak osuđenika, formira prava porodica.
No comments:
Post a Comment