Pages

Monday, March 07, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Porodični život srpskih kazamata od 1949. do 1953. 

Druga je sličnost u organizaciji života. I slobodna porodica pretpostavlja izvesnu podelu rada, distribuciju dužnosti, zavisnu od dnevnih potreba i sposobnosti njenih članova da im udovolje. Dežurni sobe smenjuju se u iznošenju i ribanju kibli, ako ove postoje, donošenju kazana s hranom, čišćenju prostorije i ostalim radnjama što ih iziskuje zajednički život više ljudi.

Treća bi sličnost bila u zaštiti tzv. „porodičnih tajni”, bilo da predstavljaju neku vrednost, bilo da se tiču ugleda. Ni slobodna ni tamnička porodica svoj prljav veš ne pere u javnosti. Sve se odvija između četiri zida, u uskom familijarnom krugu.

Četvrta se tiče nastupa prema drugim zatvorenicima, ostalim sobama kaznione. Tu ste dužni pod svim okolnostima da branite svoje porodične boje i interese. Izdaja tih interesa povlači mnogo goru odmazdu od one koja vas za istu krivicu čeka u slobodnoj porodici, sklonijoj popustljivosti i praštanju. Porodica na slobodi se, između ostalog, zasniva na međusobnoj ljubavi. Na robiji je ona samo zajednica interesa. U sobnoj hijerarhiji, međutim, već nastaju prve razlike.

U slobodnoj porodici hijerarhija se uspostavlja nasledno, po prvenstvu rađanja, i položaj oca zna se, kao i položaj sina – unapred. Do izvesne se mere taj način i na robiji održao. Samo, ovde nisu bitne godine starosti, već dužina preležane robije. Staroste, sobne starešine, biraju se uglavnom među robijašima starijim po stažu.

To objašnjava što su skoro sve sobne starešine u Mitrovici bili iz redova četnika. Zajedno sa tzv. kolaboraterima, oni su prvi došli u posleratne naše zavode. Oni behu čokoladni preliv na partizanskom pobedničkom kolaču. Time im se, razume se, ne odaje nikakva počast, već se koristi njihovo veće iskustvo u stalnom spoljnom ratu s upravom kaznione i u podzemnom „građanskom” ratu s drugim sobama-porodicama.

Ukoliko je taj staž približan, ili stariji robijaš, uprkos dugogodišnjem tamnovanju, ili baš zbog njegove dužine, usled bolesti, senilnosti ili nepouzdanosti, ne garantuje potrebne odlike, starešina se bira između mlađih a sposobnijih. Izbor, međutim, nije građanski. To već ukazuje da je posredi naročita civilizacija, čiji moralni standardi nisu naši, a kriterijumi podobnosti su dijametralno različiti.

Sve vrline što bi doajena porodice na slobodi valjalo da krase, ovde mogu samo štetiti. Istinoljubivost je na robiji pogubna. Poštenje, izvan zatvorenog kruga sobe, neuputno. Dostojanstvenost, osim lažne, opasna. Idealizam, sem što je besmislen, ubitačan. The Lone Eagle
Stoga su, barem prema mome iskustvu, najuspešnije sobne starešine profesionalni kriminalci, a najgore zagriženi politički krivci, pogotovu ako su, povrh svega, drogirani nekom krupnom misionarskom idejom, pa ma ona bila i apsolutna sloboda. S njima ste svakako nagrabusili. Oni će svoju napolju izgubljenu bitku za apsolutnu slobodu produžiti i ovde u zatvoru, ne videći nijedan zatvorski zid ispred sebe.


Neprestano, kada treba i ne treba – jer ima kada treba, kada se mora – uvaljivaće vas u sukobe s upravom i njenim kućnim redom. Sa njima ćete uvek biti u nekom štrajku, iza nekog prokletog protesta, zahteva, primedbe – u čemu umeju biti neverovatne sitničarske i bornirane picajzle. U svakom slučaju, bićete u disciplinskim govnima.

Vrlo često misliće više na svoj „politički ugled borca za zatvorenička ljudska prava” nego na pravo na život onog zbog koga se borba povela. A pri tom, ako ste pronicljivi, hvataćete najgore primerke da, dok vi gladujete, ispod ćebeta žderu.

Robijašnica je zajednica interesa u odnosu na njenu upravu. S tom se upravom, po prirodi stvari, vodi permanentni rat. I u tome smislu, osim dostavljača i kukavica, svi su robijaši solidarni i predstavljaju jedan front. No unutar ove prinudne odbrambene solidarnosti razvijaju se, sticajem teških životnih okolnosti, posebne veze – porodične, sobne solidarnosti.

Ograničenost materijalnog standarda, siromaštvo životnih uslova, skromnost mogućnosti za opstanak, stvara od tamnice poprište nevidljive ali stalne bitke za neku prednost u posedovanju ili korišćenju ono malo prilika što se s vremena na vreme pružaju. U izvesnom smislu tamnica je na granici između prašume i civilizacijom raskrčenog polja. A njene sobe – čopori u borbi za opstanak.

No comments:

Post a Comment