Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXI deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Pomilovanje, pomračenje ili vreme strepnje
No najveća je opasnost dolazila od osoblja. Među bolničarima se osećao nemir. Do sada je dr L. J. uživao respekt i njegov autoritet nikad nije doveden u pitanje. Bio je strog i neumoljiv. Nije dopuštao aljkavost, nebrigu, nepažnju prema pacijentima. I bio je slušan. Sada su se u njegovoj harizmi pojavile pukotine. A i on sam postao je rasejan, nebrižljiv, za posao nezainteresovan.
Sobe nisu održavane kao ranije. Bolesnici su počeli da se žale na zanemarivanje i grubost bolničara. Od poštovanja, pa i straha, odnos prema L. J. spao je na obespokojavajuću intimnost. Neki od bolničara – ne svi, razume se – kretali su se po bolnici s izrazom lica koji je govorio: „Znam vašu tajnu. Počešite, zato, moja leđa, pa ću i ja počešati vaša.” Bivši oficir, autoritaran po prirodi, L. J. je teško podnosio ovakvo stanje i svi smo s užasom čekali kada će ga nekom neodmerenošću prekinuti i tako izazvati odmazdu.
Do tada je L. J. popularan bio i među zatvorenicima. Sve je činio da ih zaštiti, a u radnim poštedama nije škrtario. Sada je, u strahu da još više upravu ne izazove, postao oprezan. Štedeo je na lekovima i poštedama. Ne znajući šta se zbiva, zatvor za ovakvu promenu u držanju nije imao razumevanja.
„Slizao se s upravom, pička mu materina!”, govorili su ljudi i mrzeli ga. Zamrzeli su ga u tih nekoliko nedelja kao da ih je kinjio godinama. Sve stare usluge bile su zaboravljene. Jer i to je zakon robije: tamo gde nema ni prošlosti, ni budućnosti, gde postoji samo sadašnjost, samo se ona i broji, i o njoj se briga vodi. To isključuje svako pamćenje, osim rđavih. I svaki dug, osim osvete. L. J. je osećao animozitet kojim je okružen i on ga je boleo. I on je govorio: „Pička im materina nezahvalna!”
Ni mi ostali nismo od svega toga bili imuni. Osećali smo grižu savesti što s lekarske moramo vraćati ljude, često i prijatelje, nesposobne za rad, što mnogima moramo odreći neophodne lekove.
Učestale su sitne pakosti, zajedljivosti, nesporazumi, raspre, prepirke. I slab povod za svađu postao je dovoljan za tuču.
Roditelji su na posetama primetili moje neraspoloženje, ma koliko se trudio da ga prikrijem. U svetlosti nedavnog pomilovanja, bilo je još neobjašnjivije. Kasnije mi je majka priznala da joj je ono u svemu ličilo na nervozu koju sam ispoljavao neposredno pre hapšenja. Očekivali su da će me pomilovanje preporoditi. Nisu shvatali depresiju u kojoj su me zaticali.
Smatrali su me jednostavno namćorom kome se ne može ugoditi. Prvu presudu hrabro su podneli. Nisam smeo očekivati da će podneti i drugu. Nesposobnost da svoje bojazni pred njima sakrijem još više je pogoršavala moje duševno stanje.
Tada sam prvi put shvatio u kojoj meri strah menja ličnost. I zašto tiranije uspevaju. Njihov krunski trijumf nije u sistematskom širenju straha, nego u razrađenoj metodologiji masovnog korišćenja njegovih sekundarnih psiholoških posledica.
Kada se stvori stalan izvor straha, njegov divovski projektor, iz kojeg na sve strane radijalno zrače impulsi panike, primarne se posledice u samom strahu već iscrpljuju. Sekundarne traju i kada neposredni povod zebnjama iščezne. Kada se otkrije, recimo, neka stvarna organizacija, prođe period hapšenja, a vi ste još na slobodi, pa se okonča i sudski proces, a po vas još ne dolaze, trebalo bi da ste najzad mirni.
Pages
▼
Friday, April 29, 2016
Thursday, April 28, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXX deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXX deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Pomilovanje, pomračenje ili vreme strepnje
– Jesi li zadovoljan?
– Svejedno mi je. – Nije mi bilo, naravno, ali je on bio poslednji čovek s kojim bih pristao da neko zadovoljstvo delim.
– Kako nisi? Ostaće ti još samo dvadeset.
– Četiri, gospodine pomoćniče – ispravio sam ga pakosno.
– Kakvih četiri?
– Osuđen sam na petnaest. Kazna mi je smanjena na osam. Izdržao sam četiri. Ostaje mi još četiri.
– Dvadeset – ponavljao je on.
– Zašto dvadeset?
– Ovih četiri i šesnaest koje ćeš dobiti za ovo što sada radiš.
Vratio sam se u bolnicu s pomešanim raspoloženjem. Ispričao sam, smejući se, lekaru razgovor s pomoćnikom upravnika. Dr L. J. mi se nije pridružio. Gledao je sumorno kroz prozor, po kome se slivala kiša.
– Meni je ostajalo samo dva meseca – rekao je utučeno.
– I sada vam ostaje.
– Đavola. Za jedan sat dolazi medicinska komisija iz Beograda. Ukočio sam se.
– Jeste li nešto preduzeli?
– Jesam – rekao je. – Počeo sam pakovati stvari za samicu.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Pomilovanje, pomračenje ili vreme strepnje
– Jesi li zadovoljan?
– Svejedno mi je. – Nije mi bilo, naravno, ali je on bio poslednji čovek s kojim bih pristao da neko zadovoljstvo delim.
– Kako nisi? Ostaće ti još samo dvadeset.
– Četiri, gospodine pomoćniče – ispravio sam ga pakosno.
– Kakvih četiri?
– Osuđen sam na petnaest. Kazna mi je smanjena na osam. Izdržao sam četiri. Ostaje mi još četiri.
– Dvadeset – ponavljao je on.
– Zašto dvadeset?
– Ovih četiri i šesnaest koje ćeš dobiti za ovo što sada radiš.
Vratio sam se u bolnicu s pomešanim raspoloženjem. Ispričao sam, smejući se, lekaru razgovor s pomoćnikom upravnika. Dr L. J. mi se nije pridružio. Gledao je sumorno kroz prozor, po kome se slivala kiša.
– Meni je ostajalo samo dva meseca – rekao je utučeno.
– I sada vam ostaje.
– Đavola. Za jedan sat dolazi medicinska komisija iz Beograda. Ukočio sam se.
– Jeste li nešto preduzeli?
– Jesam – rekao je. – Počeo sam pakovati stvari za samicu.
Wednesday, April 27, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXIX deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXIX deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Pomilovanje, pomračenje ili vreme strepnje
Nema svrhe nijednu molbu u celini citirati. Sve su iste. Pune neizbežnog ponavljanja, opštih mesta, klišea. U poređenju sa raskošnim molbama što sam ih, u Deoničarskom društvu za proizvodnju i distribuciju nade, ruku pod ruku sa provincijskim prozbopiscem K. D., ja pisao, behu to slabašne tvorevine. I
zostali su i tužni krici samohrane siročadi, koja će se, ako se mojoj molbi ne udovolji i otac im u zatvoru ostane, odati kriminalu, pa možda i antidržavnoj delatnosti, i crepovi (!) opustošenog doma nisu dobovali po njihovim izgladnelim lobanjama. Ali je, tu i tamo, i ovde bilo duhovitih pasaža.
Naročito me je zabavljalo repetiranje kraja sa „Smrt fašizmu – Sloboda narodu”, ako se u obzir uzme da se time za nas – ljude proglašene fašistima – traži smrt, dok se u prethodnom tekstu zahteva pomilovanje.
Navešću samo paradigmatične pasuse:
„Osuđenik je stupanjem u zavod pokazao dobru volju da se popravi”,
kao da smo u Mitrovicu otišli dobrovoljno, u stidu od svojih ideoloških i političkih zabluda,
„jer se, iako svestan svoje teške bolesti, javio na stolarski zanat, što mu je uskraćeno od strane uprave baš obzirom na njegovo zdravstveno stanje”,
kao da je uprava brinula o našem zdravstvenom stanju, a ne jedino o tome da nam uskrati ono što želimo, a prisili nas na ono što nećemo.
„Time će se jednoj trudbeničkoj porodici dati mogućnost da kućnom negom spase najmlađeg člana i vrati ga zajednici.”
Trudbenička je porodica, u međuvremenu, bila nekad kućevlasnička, pa i sada je srazmerno dobro stajala, a njen je najmlađi član, naslednik, zapravo, onog što je od konfiskacije i nacionalizacije preteklo, moj drug, organizacioni sekretar Sdoja, po izlasku iz zatvora sve od sebe dao da tu zajednicu zaobiđe, sve dok je socijalistička.
„Želimo da istaknemo da su podnositeljke ove molbe savesne trudbenice, uključene u izgradnju zemlje.”
Kako uključene, ne kaže se. Ja ću vam reći. S obzirom na to da nijedna od naših majki nije bila zaposlena, niti u kome drugom spomena vrednom smislu gurala „Točak historije naprijed”, njihov se jedini trudbenički doprinos „izgradnji zemlje” sastojao u prehranjivanju bogatim paketima dvadeset dvojice njenih „osvedočenih neprijatelja” koji su smerali da je poruše.
Meni se, međutim, najviše dopada pasus iz pisma gospodinu Milovanu Đilasu, dok je ovaj još bio drug i ministar u vladi FNRJ:
„Mi Vas uveravamo da ćete i Vi jednog dana osećati naročito zadovoljstvo što ste to uradili”, (na slobodu nas pustio, primedba B. P.) „jer ćete ih sresti u životu kao dobre, korisne i časne građane i nećete se moći oteti toj ugodnosti kad pomislite da ste Vi sa svoje strane imali mnogo zasluga što su ti ljudi postali korisni građani svoje domovine, a možda neki od njih, Vama baš blagodareći, i među živima.”
Snažno, zar ne? Čak i poetično! Moji drugovi Đilasa nisu sreli, niti bi to smatrali ikakvim zadovoljstvom, pogotovo ne čašću. Ja jesam. I to sa zadovoljstvom. Posećivao sam ga kad god sam iz Londona u Beograd dolazio. Nikad ga, međutim, nisam pitao da li je ovu molbu čitao – ako je do njega dospela, u šta jako sumnjam – u svetlu u kome je sročena, mada, i da jeste, svakako se pilatski ničeg ne bi sećao.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Pomilovanje, pomračenje ili vreme strepnje
Nema svrhe nijednu molbu u celini citirati. Sve su iste. Pune neizbežnog ponavljanja, opštih mesta, klišea. U poređenju sa raskošnim molbama što sam ih, u Deoničarskom društvu za proizvodnju i distribuciju nade, ruku pod ruku sa provincijskim prozbopiscem K. D., ja pisao, behu to slabašne tvorevine. I
zostali su i tužni krici samohrane siročadi, koja će se, ako se mojoj molbi ne udovolji i otac im u zatvoru ostane, odati kriminalu, pa možda i antidržavnoj delatnosti, i crepovi (!) opustošenog doma nisu dobovali po njihovim izgladnelim lobanjama. Ali je, tu i tamo, i ovde bilo duhovitih pasaža.
Naročito me je zabavljalo repetiranje kraja sa „Smrt fašizmu – Sloboda narodu”, ako se u obzir uzme da se time za nas – ljude proglašene fašistima – traži smrt, dok se u prethodnom tekstu zahteva pomilovanje.
Navešću samo paradigmatične pasuse:
„Osuđenik je stupanjem u zavod pokazao dobru volju da se popravi”,
kao da smo u Mitrovicu otišli dobrovoljno, u stidu od svojih ideoloških i političkih zabluda,
„jer se, iako svestan svoje teške bolesti, javio na stolarski zanat, što mu je uskraćeno od strane uprave baš obzirom na njegovo zdravstveno stanje”,
kao da je uprava brinula o našem zdravstvenom stanju, a ne jedino o tome da nam uskrati ono što želimo, a prisili nas na ono što nećemo.
„Time će se jednoj trudbeničkoj porodici dati mogućnost da kućnom negom spase najmlađeg člana i vrati ga zajednici.”
Trudbenička je porodica, u međuvremenu, bila nekad kućevlasnička, pa i sada je srazmerno dobro stajala, a njen je najmlađi član, naslednik, zapravo, onog što je od konfiskacije i nacionalizacije preteklo, moj drug, organizacioni sekretar Sdoja, po izlasku iz zatvora sve od sebe dao da tu zajednicu zaobiđe, sve dok je socijalistička.
„Želimo da istaknemo da su podnositeljke ove molbe savesne trudbenice, uključene u izgradnju zemlje.”
Kako uključene, ne kaže se. Ja ću vam reći. S obzirom na to da nijedna od naših majki nije bila zaposlena, niti u kome drugom spomena vrednom smislu gurala „Točak historije naprijed”, njihov se jedini trudbenički doprinos „izgradnji zemlje” sastojao u prehranjivanju bogatim paketima dvadeset dvojice njenih „osvedočenih neprijatelja” koji su smerali da je poruše.
Meni se, međutim, najviše dopada pasus iz pisma gospodinu Milovanu Đilasu, dok je ovaj još bio drug i ministar u vladi FNRJ:
„Mi Vas uveravamo da ćete i Vi jednog dana osećati naročito zadovoljstvo što ste to uradili”, (na slobodu nas pustio, primedba B. P.) „jer ćete ih sresti u životu kao dobre, korisne i časne građane i nećete se moći oteti toj ugodnosti kad pomislite da ste Vi sa svoje strane imali mnogo zasluga što su ti ljudi postali korisni građani svoje domovine, a možda neki od njih, Vama baš blagodareći, i među živima.”
Snažno, zar ne? Čak i poetično! Moji drugovi Đilasa nisu sreli, niti bi to smatrali ikakvim zadovoljstvom, pogotovo ne čašću. Ja jesam. I to sa zadovoljstvom. Posećivao sam ga kad god sam iz Londona u Beograd dolazio. Nikad ga, međutim, nisam pitao da li je ovu molbu čitao – ako je do njega dospela, u šta jako sumnjam – u svetlu u kome je sročena, mada, i da jeste, svakako se pilatski ničeg ne bi sećao.
Tuesday, April 26, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXVIII deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXVIII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Pomilovanje, pomračenje ili vreme strepnje
No, vratimo se iz istorije meni. U mom je odlučnom stavu, priznajem, bilo i malo hipokrizije. Znao sam da moji roditelji pišu molbe, a ništa nisam preduzimao da ih u tome sprečim, što bih morao, da mi je odlučnost bila iskrena. Nisam ih sprečavao, izgovarajući se providnim objašnjenjem da su molbe lekovite za njihovo duševno stanje.
Kao da se pišu zbog njih, ne zbog mene. I kao da je mom ocu, ponosnom čoveku, i Crnogorcu, hronično ponižavanje pred ravnodušnim faktorima jedne neprijateljske vlasti bilo lako. Verovatno sam onda tako i mislio, osećajući se potpuno neutralan i nevin u celoj stvari. Prilikom poseta, doduše, obaveštavan o njihovim naporima i nadama, u kojima je otac prednjačio u poređenju sa sumnjičavom majkom, izražavao sam opreznu – da ih ne povredim! – sumnju u oportunitet tog moljakanja.
Dovoljno jaku da me u vlastitim očima kao saučesnika rehabilituje, ali preslabu da ih u pisanju zaustavi. Ona se više odnosila na mogućnost uspeha nego na smisao samog postupka. Videći da sam za pomilovanje nezainteresovan, roditelji su naivno pomislili da me ni njihovi napori u tom smeru ne zanimaju, pa su postepeno prestali da me o njima izveštavaju. Bilo mi je krivo, ali mi ponos nije dopuštao da se raspitujem. Tako sam se, po običaju, još jednom prekombinovao.
U jednoj sam stvari, međutim, bio iskren. Svoj izlazak nikad nisam zamišljao pre izlaska mojih drugova. Tome u mojim pismima kući ima dokaza. Što sam pušten malo pre predsednika organizacije S. J. i Đ. M., osuđenog na osamnaest godina, za to ne snosim krivicu. Pa ipak, nikad nisam prišao Aleksandru Rankoviću, koga sam viđao u „Metropolu”, i zahvalio mu. Nije mi se dalo. Sada se kajem. Jer, tim gestom, ja mu ne bih podario opštu indulgenciju za sve zlo što ga je počinio, koja i nije u mojim rukama. Ja bih samo svoj dug odužio.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Pomilovanje, pomračenje ili vreme strepnje
No, vratimo se iz istorije meni. U mom je odlučnom stavu, priznajem, bilo i malo hipokrizije. Znao sam da moji roditelji pišu molbe, a ništa nisam preduzimao da ih u tome sprečim, što bih morao, da mi je odlučnost bila iskrena. Nisam ih sprečavao, izgovarajući se providnim objašnjenjem da su molbe lekovite za njihovo duševno stanje.
Kao da se pišu zbog njih, ne zbog mene. I kao da je mom ocu, ponosnom čoveku, i Crnogorcu, hronično ponižavanje pred ravnodušnim faktorima jedne neprijateljske vlasti bilo lako. Verovatno sam onda tako i mislio, osećajući se potpuno neutralan i nevin u celoj stvari. Prilikom poseta, doduše, obaveštavan o njihovim naporima i nadama, u kojima je otac prednjačio u poređenju sa sumnjičavom majkom, izražavao sam opreznu – da ih ne povredim! – sumnju u oportunitet tog moljakanja.
Dovoljno jaku da me u vlastitim očima kao saučesnika rehabilituje, ali preslabu da ih u pisanju zaustavi. Ona se više odnosila na mogućnost uspeha nego na smisao samog postupka. Videći da sam za pomilovanje nezainteresovan, roditelji su naivno pomislili da me ni njihovi napori u tom smeru ne zanimaju, pa su postepeno prestali da me o njima izveštavaju. Bilo mi je krivo, ali mi ponos nije dopuštao da se raspitujem. Tako sam se, po običaju, još jednom prekombinovao.
U jednoj sam stvari, međutim, bio iskren. Svoj izlazak nikad nisam zamišljao pre izlaska mojih drugova. Tome u mojim pismima kući ima dokaza. Što sam pušten malo pre predsednika organizacije S. J. i Đ. M., osuđenog na osamnaest godina, za to ne snosim krivicu. Pa ipak, nikad nisam prišao Aleksandru Rankoviću, koga sam viđao u „Metropolu”, i zahvalio mu. Nije mi se dalo. Sada se kajem. Jer, tim gestom, ja mu ne bih podario opštu indulgenciju za sve zlo što ga je počinio, koja i nije u mojim rukama. Ja bih samo svoj dug odužio.
Monday, April 25, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXVII deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXVII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Pomilovanje, pomračenje ili vreme strepnje
Nikad nisam pisao molbe za pomilovanje, niti sam ijednu ikad potpisao. Protivilo se to mojim principima, za koje sam držao da su politički nužni, a iznad svega časni, premda su, kada se bolje razmisli, zapravo, bili idiotski, što im ne smeta da i dalje ostanu časni. Smatrao sam, naime, nedostojnim da milost molim od onih koje sam za nemilosrdnost optuživao.
Da puzim pred onima koje sam u tu prašinu hteo oboriti. A to je još jednom, po ko zna koji put, potvrđivalo da za politiku nisam i da se njome ne bih u vidu zanata smeo baviti. Ja sam, zapravo, jedan od onih četrdesetorice profesora na koje je mislio Fridrich Veliki kada je rekao: Vierzig Professoren – Vaterland verloren. (Četrdesetorica profesora – propast za državu.)
Jer, ako je politika, kao što mislim da jeste, umeće mogućeg, onda je to i svaka njena instrumentalizacija, pa i njena organizacija, legalna kao i ilegalna, i, saobrazno tome, svaki čin što joj u korist ide. Među te činove svakako spada, ukoliko je organizacija ilegalna i pohvatana, da se što pre na slobodu ode i borba nastavi. Nipošto da se ponosno na robiji trune.
Pošto načela više, barem ne idiotskih, nemam, danas bih molbe pisao. I ne bih se stideo. Smatrao bih ih sastavnim delom robijaške rukovodne strategije, po kome se svaka prilika za olakšanje položaja mora iskoristiti. Imajući, naravno, na umu nastavak borbe, a i mimo nje, imajući na umu pre svega zdrav razum.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Pomilovanje, pomračenje ili vreme strepnje
Nikad nisam pisao molbe za pomilovanje, niti sam ijednu ikad potpisao. Protivilo se to mojim principima, za koje sam držao da su politički nužni, a iznad svega časni, premda su, kada se bolje razmisli, zapravo, bili idiotski, što im ne smeta da i dalje ostanu časni. Smatrao sam, naime, nedostojnim da milost molim od onih koje sam za nemilosrdnost optuživao.
Da puzim pred onima koje sam u tu prašinu hteo oboriti. A to je još jednom, po ko zna koji put, potvrđivalo da za politiku nisam i da se njome ne bih u vidu zanata smeo baviti. Ja sam, zapravo, jedan od onih četrdesetorice profesora na koje je mislio Fridrich Veliki kada je rekao: Vierzig Professoren – Vaterland verloren. (Četrdesetorica profesora – propast za državu.)
Jer, ako je politika, kao što mislim da jeste, umeće mogućeg, onda je to i svaka njena instrumentalizacija, pa i njena organizacija, legalna kao i ilegalna, i, saobrazno tome, svaki čin što joj u korist ide. Među te činove svakako spada, ukoliko je organizacija ilegalna i pohvatana, da se što pre na slobodu ode i borba nastavi. Nipošto da se ponosno na robiji trune.
Pošto načela više, barem ne idiotskih, nemam, danas bih molbe pisao. I ne bih se stideo. Smatrao bih ih sastavnim delom robijaške rukovodne strategije, po kome se svaka prilika za olakšanje položaja mora iskoristiti. Imajući, naravno, na umu nastavak borbe, a i mimo nje, imajući na umu pre svega zdrav razum.
Friday, April 22, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXVi deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXVi deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
Potražio sam gurua u sobi za rekonvalescente glavnog paviljona i sve mu ispričao. Učinio sam to na svoju ruku, bez znanja ikoga iz ove priče. Nikog nisam hteo ni da pitam. Znao sam da bi me sprečili. Svi su postali nepodnošljivo nervozni. Zao duh opšteg nepoverenja, straha od provale i svega što bi joj sledilo lutao je tamnicom, stezao srca i praznio stomake. Ali moja je vera u njega bila potpuna.
Saslušao me je pažljivo, premda je prezirao politiku. U ovom slučaju, međutim, kao da događaj nije smatrao političkom aferom, već moralnom, u izvesnom smislu i – egzistencijalnom. U pitanju je bio kolektivni, tradicionalni, zapravo jedini mogući otpor upravi (moći), poznat svim tamnicama sveta u svim vremenima.
Premda je bio čudak, samotnjak, individualist, jedan od najekstremnijih koje sam upoznao, prolazak kroz tolike zatvore, od Hong Konga do Meksika, vertikalom povesti ljudskog kaveza, od rupe u zemlji, preko rupe u kamenu, do rupe u betonu, nije ga mogao ostaviti ravnodušnim prema ljudskoj patnji.
Imao je prema njoj istočnjački, fatalistički stav prihvatanja i mirenja, koji je kao čovek stekao, ali je razumevao i onaj drugi, nepomirljiv, prkosan, iz kojeg je kao Srbin potekao. Nije od tih zatvoreničkih solidarnosti nikad mnogo očekivao, pre je na nevolje zbog njih spreman bio, ali učešće u njima nije odbijao.
– Jesu li sva desetorica koje ste u bolnicu primili iz te unutrašnje uprave?
– Ne znam. Ja ih ne poznajem. L. J. pretpostavlja da jesu.
– Onda ste morali primiti još nekoliko ljudi.
Začudio sam se.
– Koga?
– Nekoliko njih koji to nisu.
– Zašto?
– To bi Udbu zbunilo. Ne bi znala ko je ko.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
Potražio sam gurua u sobi za rekonvalescente glavnog paviljona i sve mu ispričao. Učinio sam to na svoju ruku, bez znanja ikoga iz ove priče. Nikog nisam hteo ni da pitam. Znao sam da bi me sprečili. Svi su postali nepodnošljivo nervozni. Zao duh opšteg nepoverenja, straha od provale i svega što bi joj sledilo lutao je tamnicom, stezao srca i praznio stomake. Ali moja je vera u njega bila potpuna.
Saslušao me je pažljivo, premda je prezirao politiku. U ovom slučaju, međutim, kao da događaj nije smatrao političkom aferom, već moralnom, u izvesnom smislu i – egzistencijalnom. U pitanju je bio kolektivni, tradicionalni, zapravo jedini mogući otpor upravi (moći), poznat svim tamnicama sveta u svim vremenima.
Premda je bio čudak, samotnjak, individualist, jedan od najekstremnijih koje sam upoznao, prolazak kroz tolike zatvore, od Hong Konga do Meksika, vertikalom povesti ljudskog kaveza, od rupe u zemlji, preko rupe u kamenu, do rupe u betonu, nije ga mogao ostaviti ravnodušnim prema ljudskoj patnji.
Imao je prema njoj istočnjački, fatalistički stav prihvatanja i mirenja, koji je kao čovek stekao, ali je razumevao i onaj drugi, nepomirljiv, prkosan, iz kojeg je kao Srbin potekao. Nije od tih zatvoreničkih solidarnosti nikad mnogo očekivao, pre je na nevolje zbog njih spreman bio, ali učešće u njima nije odbijao.
– Jesu li sva desetorica koje ste u bolnicu primili iz te unutrašnje uprave?
– Ne znam. Ja ih ne poznajem. L. J. pretpostavlja da jesu.
– Onda ste morali primiti još nekoliko ljudi.
Začudio sam se.
– Koga?
– Nekoliko njih koji to nisu.
– Zašto?
– To bi Udbu zbunilo. Ne bi znala ko je ko.
Thursday, April 21, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXV deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXV deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
– Ne verujem – rekao je dr J.
– Da će im to uspeti?
– Da im je to pravi cilj.
– Šta im je cilj?
– Nešto u čemu su već uspeli.
– Deset naših najvažnijih ljudi leži u bolnici izvan domašaja Udbe, a vi o njihovom uspehu govorite.
– To je istina – kazao je L. J. – Osim ako su baš to hteli.
Odgovorio sam da ga ne razumem.
– Oni znaju da zatvorom ne upravljaju. Da je njihova uprava prividna. I da se prava vlast nalazi u nečijim drugim rukama. Je li tako?
– Tako je.
– Da li je tačno da je već dugo vremena pokušavaju otkriti?
– I to je istina.
– Oprobali su sve načine, od izolacije pojedinih grupa političkih osuđenika do ubacivanja provokatora u najsumnjivije sobe. Nekoliko puta su izvesne ljude preselili u druge zavode, a druge na njihovo mesto doveli. Bili su blizu, a ipak nisu uspeli. Zašto?
– Tražili su u pogrešnom pravcu.
– Tražili su oni u dobrom pravcu, samo nisu dobro tražili. Nisu stvorili klimu pogodnu za takav lov. Znaš li kako ćeš ljude najlakše isterati iz kuće?
– Nikad nisam o tome razmišljao.
– Vikaćeš ispred kuće da je izbio požar. Svi će izjuriti. Isteraće ih strah. Niko neće misliti da je alarm lažan i da požara nema. U ovom slučaju vatra je priča o izolaciji političkih osuđenika da bi se podvrgli metodama Golog otoka. Namerno su dopustili da je naši ljudi u kancelariji uprave čuju. A posle i spiskove da nađu. Znali su da će takva priča izazvati paniku u zatvoru. I ne samo paniku već i organizovane pripreme za otpor. A u čemu se prvi i pravi otpor takvoj meri mora sastojati?
– U zaštiti najugroženijih, pretpostavljam.
– Koješta. Ovde niko nema vremena za milosrđe. U zaštiti onih koji su za otpor zatvorenika najvažniji. Počeo sam ga shvatati.
– Ove desetorice iz bolnice.
– Ne znam jesu li baš svi, ali da među njima ima članova unutrašnje uprave, u to sam siguran.
– Koje smo mi Udbi na tanjiru ponudili.
– Upravo tako – rekao je dr L. J. – Sada će na nas pojačavati pritisak sve dok ih iz bolnice ne otpustimo. Onda će njih pritisnuti.
– A zatim?
– Zatim ćemo se svi naći na optuženičkoj klupi okrivljeni za zaveru protivu države. Bio sam ošamućen. Ustao sam. Vreme je bilo da se rastanemo. L. J. se nasmejao.
– Ti ne treba da brineš – rekao je podrugljivo. – Ti barem znaš kako je to.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
– Ne verujem – rekao je dr J.
– Da će im to uspeti?
– Da im je to pravi cilj.
– Šta im je cilj?
– Nešto u čemu su već uspeli.
– Deset naših najvažnijih ljudi leži u bolnici izvan domašaja Udbe, a vi o njihovom uspehu govorite.
– To je istina – kazao je L. J. – Osim ako su baš to hteli.
Odgovorio sam da ga ne razumem.
– Oni znaju da zatvorom ne upravljaju. Da je njihova uprava prividna. I da se prava vlast nalazi u nečijim drugim rukama. Je li tako?
– Tako je.
– Da li je tačno da je već dugo vremena pokušavaju otkriti?
– I to je istina.
– Oprobali su sve načine, od izolacije pojedinih grupa političkih osuđenika do ubacivanja provokatora u najsumnjivije sobe. Nekoliko puta su izvesne ljude preselili u druge zavode, a druge na njihovo mesto doveli. Bili su blizu, a ipak nisu uspeli. Zašto?
– Tražili su u pogrešnom pravcu.
– Tražili su oni u dobrom pravcu, samo nisu dobro tražili. Nisu stvorili klimu pogodnu za takav lov. Znaš li kako ćeš ljude najlakše isterati iz kuće?
– Nikad nisam o tome razmišljao.
– Vikaćeš ispred kuće da je izbio požar. Svi će izjuriti. Isteraće ih strah. Niko neće misliti da je alarm lažan i da požara nema. U ovom slučaju vatra je priča o izolaciji političkih osuđenika da bi se podvrgli metodama Golog otoka. Namerno su dopustili da je naši ljudi u kancelariji uprave čuju. A posle i spiskove da nađu. Znali su da će takva priča izazvati paniku u zatvoru. I ne samo paniku već i organizovane pripreme za otpor. A u čemu se prvi i pravi otpor takvoj meri mora sastojati?
– U zaštiti najugroženijih, pretpostavljam.
– Koješta. Ovde niko nema vremena za milosrđe. U zaštiti onih koji su za otpor zatvorenika najvažniji. Počeo sam ga shvatati.
– Ove desetorice iz bolnice.
– Ne znam jesu li baš svi, ali da među njima ima članova unutrašnje uprave, u to sam siguran.
– Koje smo mi Udbi na tanjiru ponudili.
– Upravo tako – rekao je dr L. J. – Sada će na nas pojačavati pritisak sve dok ih iz bolnice ne otpustimo. Onda će njih pritisnuti.
– A zatim?
– Zatim ćemo se svi naći na optuženičkoj klupi okrivljeni za zaveru protivu države. Bio sam ošamućen. Ustao sam. Vreme je bilo da se rastanemo. L. J. se nasmejao.
– Ti ne treba da brineš – rekao je podrugljivo. – Ti barem znaš kako je to.
Wednesday, April 20, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXIV deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXIV deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
Neko je predložio da pokušamo s obmanom. Izveli smo je još iste noći. Odabrani, uistinu težak bolesnik, nenadano je dobio „napad”. Bolnica je bila zaključana. Dok je u njoj bio zaključan i lekar, to nije smetalo. Naprotiv. Moglo se piti i zabavljati bez bojazni da ćete biti otkriveni. Sada smo bili prinuđeni da otvorimo prozore i vičemo. Podignuta je uzbuna. Dotrčali su dežurni stražari.
Rekli smo im da je jedan od bolesnika dobio žučni napad i da bez lekara ne znamo šta da radimo. U Domu, razume se, nije bilo ni upravnika ni njegovog pomoćnika.
Komandir noćne straže je morao na sebe da preuzme odgovornost. Premda je ceo kazneni sistem malo obzira imao prema životu zatvorenika, pa je ponekad izgledalo da mu je krajnja namera da ih postepeno i nečujno istrebi, njihova je smrt unutar zidova uvek izazivala komplikacije.
Uplašen da do njih ne dođe, komandir je naredio da se dovede lekar. L. J. je odmah shvatio o čemu je reč. Trebalo je dokazati neophodnost njegovog prisustva u bolnici.
Sutradan je vraćen. Prva bitka s Udbom bila je dobijena.
Lekarev povratak proslavili smo iste večeri. Bili smo ponosni na prvi uspeh u borbi sa nadmoćnim neprijateljem, koji nam se, srećom, nije činio u istoj meri i pametan. Dr L. J. je svakako bio zadovoljan što se iz Bele kuće izvukao, ali nekako neuobičajeno mrzovoljan, zakopčan. Na naša pitanja šta se u samicama događa nije odgovarao.
Ćutao je, ali ne kao čovek koji o tome ništa ne zna, nego kao neko ko o tome ne želi da govori. Kazao je da ništa neobično nije primetio. Imao je samo jedan razgovor sa pomoćnikom upravnika, i on se nije razlikovao od prvog. Ponovo je zatraženo otpuštanje zdravih političkih zatvorenika. L. J. je i ovog puta odbio.
Kada smo u njegovoj sobi ostali sami, upitao me je šta je, prema mom mišljenju, cilj ove policijske akcije.
– Uvođenje metoda Golog otoka u redovne robijašnice – rekao sam.
– Tako sam i ja mislio – odgovorio je sumorno. – U samici sam imao vremena da o tome ponovo razmislim. Pitao sam se zašto bi to činili?
– Da nas slome.
– Mi smo već slomljeni. – Mi smo pobeđeni, to je istina, ali slomljeni nismo. Potrebno nas je naterati da radimo stvari zbog kojih ćemo se stideti i mrzeti sebe. Potrebno je da se međusobno premlaćujemo i ponižavamo kao komunisti. Da se u vlastitim očima kompromitujemo kao što su, mučeći jedni druge, činili zatvorenici Golog otoka. Tek ćemo tada biti slomljeni.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
Neko je predložio da pokušamo s obmanom. Izveli smo je još iste noći. Odabrani, uistinu težak bolesnik, nenadano je dobio „napad”. Bolnica je bila zaključana. Dok je u njoj bio zaključan i lekar, to nije smetalo. Naprotiv. Moglo se piti i zabavljati bez bojazni da ćete biti otkriveni. Sada smo bili prinuđeni da otvorimo prozore i vičemo. Podignuta je uzbuna. Dotrčali su dežurni stražari.
Rekli smo im da je jedan od bolesnika dobio žučni napad i da bez lekara ne znamo šta da radimo. U Domu, razume se, nije bilo ni upravnika ni njegovog pomoćnika.
Komandir noćne straže je morao na sebe da preuzme odgovornost. Premda je ceo kazneni sistem malo obzira imao prema životu zatvorenika, pa je ponekad izgledalo da mu je krajnja namera da ih postepeno i nečujno istrebi, njihova je smrt unutar zidova uvek izazivala komplikacije.
Uplašen da do njih ne dođe, komandir je naredio da se dovede lekar. L. J. je odmah shvatio o čemu je reč. Trebalo je dokazati neophodnost njegovog prisustva u bolnici.
Sutradan je vraćen. Prva bitka s Udbom bila je dobijena.
Lekarev povratak proslavili smo iste večeri. Bili smo ponosni na prvi uspeh u borbi sa nadmoćnim neprijateljem, koji nam se, srećom, nije činio u istoj meri i pametan. Dr L. J. je svakako bio zadovoljan što se iz Bele kuće izvukao, ali nekako neuobičajeno mrzovoljan, zakopčan. Na naša pitanja šta se u samicama događa nije odgovarao.
Ćutao je, ali ne kao čovek koji o tome ništa ne zna, nego kao neko ko o tome ne želi da govori. Kazao je da ništa neobično nije primetio. Imao je samo jedan razgovor sa pomoćnikom upravnika, i on se nije razlikovao od prvog. Ponovo je zatraženo otpuštanje zdravih političkih zatvorenika. L. J. je i ovog puta odbio.
Kada smo u njegovoj sobi ostali sami, upitao me je šta je, prema mom mišljenju, cilj ove policijske akcije.
– Uvođenje metoda Golog otoka u redovne robijašnice – rekao sam.
– Tako sam i ja mislio – odgovorio je sumorno. – U samici sam imao vremena da o tome ponovo razmislim. Pitao sam se zašto bi to činili?
– Da nas slome.
– Mi smo već slomljeni. – Mi smo pobeđeni, to je istina, ali slomljeni nismo. Potrebno nas je naterati da radimo stvari zbog kojih ćemo se stideti i mrzeti sebe. Potrebno je da se međusobno premlaćujemo i ponižavamo kao komunisti. Da se u vlastitim očima kompromitujemo kao što su, mučeći jedni druge, činili zatvorenici Golog otoka. Tek ćemo tada biti slomljeni.
Tuesday, April 19, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXIII deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXIII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
Već u hodniku je stao urlati:
– Gde su?
– Ko, gospodine? – pitao je nevino L. J. Bio je vrlo mali rastom, nabijen, borbeni sangvinik.
– Znaš ti vrlo dobro ko!
– Ne znam, ako mi ne pomognete.
Uleteo je u prvo odeljenje, desno od ulaza, ostavivši vrata otvorena. Ušli smo i mi. Prolazio je pored kreveta. Neki su se bolesnici pravili da spavaju, drugi ječali, s praznim, samrtnim pogledom upravljenim u tavanicu. Zaustavio se ispred jednog kreveta. U njemu je ležao J. R., stari dražinovac, osuđen na dvadeset godina, jedan od „zdravih”.
– Šta će ovaj ovde?
– Visoka temperatura, bolovi u predelu trbušne maramice, povraćanje. Peritonitis acuta, ali bi moglo biti i teško trovanje hranom.
– Kada je primljen?
– Kada smo ga primili? – pitao me je lekar. On je, naime, bio iznad administrativnih pojedinosti.
– Pre tri dana, gospodine.
– I sada mu je već bolje?
– Nije. Pomoćnik se, nekoliko kreveta preskočivši, zaustavio kod drugog.
– Ali ovom jeste?
– Ni njemu nije.
– Od čega on boluje?
– Simptomi su isti. Zato i sumnjam na trovanje hranom.
– Kada je primljen?
– Pre tri dana, gospodine – odgovorio sam, gledajući u stranu. Prišao je i trećem ležaju, na kome je osuđenik spavao.
– A ovaj?
– Takođe pre tri dana. Znao sam da je koincidencija sumnjiva, ali je izbeći nismo mogli. Stoga je kao razlog i izabrano trovanje hranom, jer je samo ono moglo objasniti jednovremenost infekcije.
– Svi su, dakle, primljeni pre tri dana?
– Neki i pre četiri.
– Oni sa slabijim stomacima verovatno? – pitao je pomoćnik zlobno.
– Verovatno.
– Ali jačim od mog, koji sve ovo mora da proguta!
– Ne znam na šta ciljate, gospodine – rekao je dr L. J.
– Saznaćeš!
Potom je obišao i preostale tri sobe, zaustavljajući se samo kraj kreveta novoprimljenih. Nijednom s bolesnicima nije razgovarao, ali se videlo da ih dobro poznaje, a i da on njima nije nepoznat.
U hodniku je iz džepa izvukao cedulju, pružio je lekaru i rekao:
– Ovde je deset brojeva. Te ćete brojeve još danas iz bolnice otpustiti.
Nastupio je presudan trenutak.
– Ne mogu to da učinim.
– Zašto?
– Ti su ljudi teško bolesni. Ne mogu takvu odgovornost da preuzmem.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
Već u hodniku je stao urlati:
– Gde su?
– Ko, gospodine? – pitao je nevino L. J. Bio je vrlo mali rastom, nabijen, borbeni sangvinik.
– Znaš ti vrlo dobro ko!
– Ne znam, ako mi ne pomognete.
Uleteo je u prvo odeljenje, desno od ulaza, ostavivši vrata otvorena. Ušli smo i mi. Prolazio je pored kreveta. Neki su se bolesnici pravili da spavaju, drugi ječali, s praznim, samrtnim pogledom upravljenim u tavanicu. Zaustavio se ispred jednog kreveta. U njemu je ležao J. R., stari dražinovac, osuđen na dvadeset godina, jedan od „zdravih”.
– Šta će ovaj ovde?
– Visoka temperatura, bolovi u predelu trbušne maramice, povraćanje. Peritonitis acuta, ali bi moglo biti i teško trovanje hranom.
– Kada je primljen?
– Kada smo ga primili? – pitao me je lekar. On je, naime, bio iznad administrativnih pojedinosti.
– Pre tri dana, gospodine.
– I sada mu je već bolje?
– Nije. Pomoćnik se, nekoliko kreveta preskočivši, zaustavio kod drugog.
– Ali ovom jeste?
– Ni njemu nije.
– Od čega on boluje?
– Simptomi su isti. Zato i sumnjam na trovanje hranom.
– Kada je primljen?
– Pre tri dana, gospodine – odgovorio sam, gledajući u stranu. Prišao je i trećem ležaju, na kome je osuđenik spavao.
– A ovaj?
– Takođe pre tri dana. Znao sam da je koincidencija sumnjiva, ali je izbeći nismo mogli. Stoga je kao razlog i izabrano trovanje hranom, jer je samo ono moglo objasniti jednovremenost infekcije.
– Svi su, dakle, primljeni pre tri dana?
– Neki i pre četiri.
– Oni sa slabijim stomacima verovatno? – pitao je pomoćnik zlobno.
– Verovatno.
– Ali jačim od mog, koji sve ovo mora da proguta!
– Ne znam na šta ciljate, gospodine – rekao je dr L. J.
– Saznaćeš!
Potom je obišao i preostale tri sobe, zaustavljajući se samo kraj kreveta novoprimljenih. Nijednom s bolesnicima nije razgovarao, ali se videlo da ih dobro poznaje, a i da on njima nije nepoznat.
U hodniku je iz džepa izvukao cedulju, pružio je lekaru i rekao:
– Ovde je deset brojeva. Te ćete brojeve još danas iz bolnice otpustiti.
Nastupio je presudan trenutak.
– Ne mogu to da učinim.
– Zašto?
– Ti su ljudi teško bolesni. Ne mogu takvu odgovornost da preuzmem.
Monday, April 18, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXII deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
Ali pre nego što se to obistinilo, moram ispričati priču o svom guruu. Odmah pošto sam postao administrator bolnice i stekao neku moć, postigao sam kod lekara da ga primi u bolnicu. Guru se opirao. Smatrao je to vrstom isticanja, protivnom njegovom načelu „nevidljivosti”. I lekar se najpre opirao. Imali smo malo mesta, a mnogo bolesnika i zdravih „političkih prijatelja”.
Guru je bio kriminalac. Najzad je popustio. I nije se pokajao. Guru je postao duhovni žrec bolnice. Svake večeri kad se zgrada zaključa a svetla pogase, obilazio je sobe i pričao priče sa svojih dalekih putovanja. Život mu je bio pun, ni za čim nije morao žaliti. Davao je i savete. Delovao je umirujuće na pacijente. Lekar mu je bio zahvalan.
Na njegovoj je krevetskoj listi, u rubrici bolesti, stajalo veliko C. Pitao sam lekara šta slovo znači. –
Corruption – rekao je, smejući se i misleći na moju intervenciju. – Korupciju.
Kada je trebalo zdrave otpuštati, borio sam se i za njega izborio. Nisam mu o tome govorio, niko u bolnici nije znao šta se sprema, ali je on to osetio. Jedne večeri zamolio me je da s lekarem govorim o njegovom otpuštanju. Pokušao sam da ga odgovorim. Bio je uporan. I vrlo uznemiren.
– Dobro bi bilo da i ti odeš.
– Zašto?
– Ovde će se nešto desiti.
– Šta?
– Ne znam, nešto hoće.
Saopštio sam lekaru guruovu želju. Bilo mu je žao što ga gubi, ali se nije protivio, iako nije shvatao razloge.
– Možda se plaši da se ne otkrije da je zdrav.
– Toga se ne mora plašiti.
– Kako ne mora?
– Zato što nije.
– Šta ima?
– Carcinom. Rak. Bio sam zaprepašćen, pogođen.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
Ali pre nego što se to obistinilo, moram ispričati priču o svom guruu. Odmah pošto sam postao administrator bolnice i stekao neku moć, postigao sam kod lekara da ga primi u bolnicu. Guru se opirao. Smatrao je to vrstom isticanja, protivnom njegovom načelu „nevidljivosti”. I lekar se najpre opirao. Imali smo malo mesta, a mnogo bolesnika i zdravih „političkih prijatelja”.
Guru je bio kriminalac. Najzad je popustio. I nije se pokajao. Guru je postao duhovni žrec bolnice. Svake večeri kad se zgrada zaključa a svetla pogase, obilazio je sobe i pričao priče sa svojih dalekih putovanja. Život mu je bio pun, ni za čim nije morao žaliti. Davao je i savete. Delovao je umirujuće na pacijente. Lekar mu je bio zahvalan.
Na njegovoj je krevetskoj listi, u rubrici bolesti, stajalo veliko C. Pitao sam lekara šta slovo znači. –
Corruption – rekao je, smejući se i misleći na moju intervenciju. – Korupciju.
Kada je trebalo zdrave otpuštati, borio sam se i za njega izborio. Nisam mu o tome govorio, niko u bolnici nije znao šta se sprema, ali je on to osetio. Jedne večeri zamolio me je da s lekarem govorim o njegovom otpuštanju. Pokušao sam da ga odgovorim. Bio je uporan. I vrlo uznemiren.
– Dobro bi bilo da i ti odeš.
– Zašto?
– Ovde će se nešto desiti.
– Šta?
– Ne znam, nešto hoće.
Saopštio sam lekaru guruovu želju. Bilo mu je žao što ga gubi, ali se nije protivio, iako nije shvatao razloge.
– Možda se plaši da se ne otkrije da je zdrav.
– Toga se ne mora plašiti.
– Kako ne mora?
– Zato što nije.
– Šta ima?
– Carcinom. Rak. Bio sam zaprepašćen, pogođen.
Sunday, April 17, 2016
ПЕКИЋЕВА НАГРАДА ЗА ПОЕЗИЈУ 2016.
ПЕКИЋЕВА НАГРАДА ЗА ПОЕЗИЈУ 2016.
Više o Nagradi vidi link:
https://www.blogger.com/blogger.g?blogID=24348589#editor/target=post;postID=6101879485059090809;onPublishedMenu=allposts;onClosedMenu=allposts;postNum=1;src=link
Искре поезије остају неугасиве. Тај ватромет искри највише обнавља младост, а најбоље разуме зрелост. Тако је и ове године изнова потврђено да су најталентованији песнички гласови потекли из београдске Филолошке гимназије.
Да ле је томе чудити се? Никако! Тамо где има највише талената и највише труда у њиховим подстицајима, тамо има и највише успеха. Тако нам је Изабел Чепрековић Диас дала ове године најбољу песму под наизглед загонетним насловом „PMS”.
У тој се песми чулност, обарајући устаљене лирске моделе, разиграва до те мере да, како песникиња једним стихом самој себи каже „Разум ми здрав спира / Укусе у уста свија”. Њена се песма сва пресијава кроз „Чула најнежнија” и огледа се „У вечитој жудњи”. За ту зрелу емотивну и еротску храброст ученица Диас је награђена Првом Наградом Борислав Пекић за најбољу песму коју ћемо гласно од ње и чути.
Другу награду понео је Душан Јаблан из 10 одељења III Београдске гимназије. Његова песма „Маска” почива на Шекспировој идеји да „Живот је позориште, а сви ми смо на сцени” што је колико истинито, толико и увек изазовно и забрињавајуће захтевно. Дакле, ето још једног примера лепе најаве песничке зрелости на хоризонтима младости!
Трећу награду понела је Јана Петровић из III разреда Филолошке гимназије, изнова. Необичност ове песме је њена лирска густина у исказној сажетости. Веома необичан спој паганске парадигме и хришћанског заноса где је метафора Итаке поистовећена са самом идејом Бога. Ово је теолошки сасвим неочекивано, а то значи – и потпуно оригинално. Стога узимам себи за слободу да Вам је лично и прочитам – а то ће бити у похвалу песникиње Јане –
Опрости, Господе, осеке моје.
Моје бродоломе
и Одисеје.
Јер ја нађох Итаку
и спознах лице Твоје.
Све три награђене песме су веома уједначених песничких одлика и квалитета и било је веома тешко одлучити се о праву на додељен редослед. Зато нека носиоци друге и треће награде приме моје охрабрење као да су скоро изједначени са првонаграђеном добитницом Изабел Чеперковић Диас!
У овој свечаној прилици не треба заборавити ни она имена младих који су својим слогомерјем показали степен даровитости; то су
– Миња Лазарески из II/5 Филолошке гимназије са њеном занимљивом „Додолском песмом” и одличном песмом „Хаљина” чији лирски тон осваја висину врло убедљиве објективизације и обећава да Миња може да се песнички оствари, ако настави.
Наталија Ђокић из III/1 овдашње гимназије остварила је убедљиву песму „Сплин” са конвенционалном римом, али добром песничком идејом из регистра јаког песничког симболизма.
За похвалу је и песма „Јутарња кафа” као драма младости једне убедљиве урбане имагинације на емотивној ватри. Ту песму је остварила Дајана Васојевић из Осме Београдске гимназије.
За похвалу је и надахнут родољубив тон остварен у песми „Молитва војника” чији је аутор Момчило Новаковић из III/1 Земунске гимназије.
После ових признања која се издвајају у групи од 66 песама које су ове године стигле на конкурс за поезију Награде Борислав Пекић, чућемо првонаграћену песму Изабел Чеперковић Диас.
Мирко МАГАРАШЕВИЋ
Više o Nagradi vidi link:
https://www.blogger.com/blogger.g?blogID=24348589#editor/target=post;postID=6101879485059090809;onPublishedMenu=allposts;onClosedMenu=allposts;postNum=1;src=link
Искре поезије остају неугасиве. Тај ватромет искри највише обнавља младост, а најбоље разуме зрелост. Тако је и ове године изнова потврђено да су најталентованији песнички гласови потекли из београдске Филолошке гимназије.
Да ле је томе чудити се? Никако! Тамо где има највише талената и највише труда у њиховим подстицајима, тамо има и највише успеха. Тако нам је Изабел Чепрековић Диас дала ове године најбољу песму под наизглед загонетним насловом „PMS”.
У тој се песми чулност, обарајући устаљене лирске моделе, разиграва до те мере да, како песникиња једним стихом самој себи каже „Разум ми здрав спира / Укусе у уста свија”. Њена се песма сва пресијава кроз „Чула најнежнија” и огледа се „У вечитој жудњи”. За ту зрелу емотивну и еротску храброст ученица Диас је награђена Првом Наградом Борислав Пекић за најбољу песму коју ћемо гласно од ње и чути.
Другу награду понео је Душан Јаблан из 10 одељења III Београдске гимназије. Његова песма „Маска” почива на Шекспировој идеји да „Живот је позориште, а сви ми смо на сцени” што је колико истинито, толико и увек изазовно и забрињавајуће захтевно. Дакле, ето још једног примера лепе најаве песничке зрелости на хоризонтима младости!
Трећу награду понела је Јана Петровић из III разреда Филолошке гимназије, изнова. Необичност ове песме је њена лирска густина у исказној сажетости. Веома необичан спој паганске парадигме и хришћанског заноса где је метафора Итаке поистовећена са самом идејом Бога. Ово је теолошки сасвим неочекивано, а то значи – и потпуно оригинално. Стога узимам себи за слободу да Вам је лично и прочитам – а то ће бити у похвалу песникиње Јане –
Опрости, Господе, осеке моје.
Моје бродоломе
и Одисеје.
Јер ја нађох Итаку
и спознах лице Твоје.
Све три награђене песме су веома уједначених песничких одлика и квалитета и било је веома тешко одлучити се о праву на додељен редослед. Зато нека носиоци друге и треће награде приме моје охрабрење као да су скоро изједначени са првонаграђеном добитницом Изабел Чеперковић Диас!
У овој свечаној прилици не треба заборавити ни она имена младих који су својим слогомерјем показали степен даровитости; то су
– Миња Лазарески из II/5 Филолошке гимназије са њеном занимљивом „Додолском песмом” и одличном песмом „Хаљина” чији лирски тон осваја висину врло убедљиве објективизације и обећава да Миња може да се песнички оствари, ако настави.
Наталија Ђокић из III/1 овдашње гимназије остварила је убедљиву песму „Сплин” са конвенционалном римом, али добром песничком идејом из регистра јаког песничког симболизма.
За похвалу је и песма „Јутарња кафа” као драма младости једне убедљиве урбане имагинације на емотивној ватри. Ту песму је остварила Дајана Васојевић из Осме Београдске гимназије.
За похвалу је и надахнут родољубив тон остварен у песми „Молитва војника” чији је аутор Момчило Новаковић из III/1 Земунске гимназије.
После ових признања која се издвајају у групи од 66 песама које су ове године стигле на конкурс за поезију Награде Борислав Пекић, чућемо првонаграћену песму Изабел Чеперковић Диас.
Мирко МАГАРАШЕВИЋ
DODELA NAGRADA BORISLAV PEKIĆ UČENICIMA
DODELA NAGRADA BORISLAV PEKIĆ UČENICIMA
14. aprila 2016 u 18 časova, dodela nagrada za učenike svih beogradskih gimnazija u Trećoj beogradskoj gimnaziji
Žiri je radio u sastavu: Petar Pijanović, Radoslav Bratić i Mirko Magarašević.
Uz veoma lep program u kome su učestvovali učenici Treće beogradaske gimnazije dodeljene su po tri nagrade za prozu, poeziju i esej. Program je bio ispunjen citatima iz dela Borislava Pekića, muzičkim izvođenjem klasika na klaviru kao i arijama iz raznih kompozicija.
Žiri je radio u sledećem sastavu: prof Petar Pijanović, književnik Radoslav Bratić i književnik dr Mirko Magarašević.
PROZA Prva nagrada dodeljena Jovanu Gavriloviću za rad pod naslovom „Long twin silver line“ učeniku IV2 razreda Šeste beogradske gimnazije Druga nagrada dodeljena Jovani Jovanović za rad pod naslovom „Katarza 9“ učenici 15 razreda Gimnazije Sveti Sava. Treća nagrada dodeljena Branislavu Strugaru za radu pod naslovom „Mostar“ učeniku III 1 razreda Zemunske gimnazije.
POEZIJA Prva nagrada dodeljena Izabeli Čeperković za rad pod naslovom „Pesnikinja 98“ učenici III razreda Filološke gimnacije. Druga nagrada dodeljena Dušanu Jablanu za rad pod naslovom „Kafka“ičeniku III/10 Treće beogradske gimnazije. Treća nagrada dodeljena Jani Petrović za rad pod naslovom „Beatriče“ III razreda Filološke gimnazije.
ESEJ Prva nagrada dodeljena Nemanji Negiću za rad pod naslovom „Doktor Haus“ učeniku IV3 Gimnazije Sveti Sava Druga nagrada dodeljena Anđeli Stanišić za rad pod naslovom “Lutnja“ ičenici III 8 Pete beogradske gimnazije. Treća nagrada dodeljena Mariji Cvetković za rad pod naslovom „06052012“ učenici IV 4 Filološke gimnazije.
Nagrađeni učenici su kao nagradu uz povelju dobili knjige Borislava Pekića kao i adekvatan novčani iznos.
14. aprila 2016 u 18 časova, dodela nagrada za učenike svih beogradskih gimnazija u Trećoj beogradskoj gimnaziji
Žiri je radio u sastavu: Petar Pijanović, Radoslav Bratić i Mirko Magarašević.
Uz veoma lep program u kome su učestvovali učenici Treće beogradaske gimnazije dodeljene su po tri nagrade za prozu, poeziju i esej. Program je bio ispunjen citatima iz dela Borislava Pekića, muzičkim izvođenjem klasika na klaviru kao i arijama iz raznih kompozicija.
Žiri je radio u sledećem sastavu: prof Petar Pijanović, književnik Radoslav Bratić i književnik dr Mirko Magarašević.
PROZA Prva nagrada dodeljena Jovanu Gavriloviću za rad pod naslovom „Long twin silver line“ učeniku IV2 razreda Šeste beogradske gimnazije Druga nagrada dodeljena Jovani Jovanović za rad pod naslovom „Katarza 9“ učenici 15 razreda Gimnazije Sveti Sava. Treća nagrada dodeljena Branislavu Strugaru za radu pod naslovom „Mostar“ učeniku III 1 razreda Zemunske gimnazije.
POEZIJA Prva nagrada dodeljena Izabeli Čeperković za rad pod naslovom „Pesnikinja 98“ učenici III razreda Filološke gimnacije. Druga nagrada dodeljena Dušanu Jablanu za rad pod naslovom „Kafka“ičeniku III/10 Treće beogradske gimnazije. Treća nagrada dodeljena Jani Petrović za rad pod naslovom „Beatriče“ III razreda Filološke gimnazije.
ESEJ Prva nagrada dodeljena Nemanji Negiću za rad pod naslovom „Doktor Haus“ učeniku IV3 Gimnazije Sveti Sava Druga nagrada dodeljena Anđeli Stanišić za rad pod naslovom “Lutnja“ ičenici III 8 Pete beogradske gimnazije. Treća nagrada dodeljena Mariji Cvetković za rad pod naslovom „06052012“ učenici IV 4 Filološke gimnazije.
Nagrađeni učenici su kao nagradu uz povelju dobili knjige Borislava Pekića kao i adekvatan novčani iznos.
Thursday, April 14, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXI deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXI deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
Obavestio sam vezu o primedbama lekara. Na trećem sastanku mi je rečeno da su one razmatrane, ali nisu uvažene i da označene ljude u toku iduće nedelje moramo primiti u bolnicu. Veza više nije pregovarala. Ona je izdavala naređenja o koja se nismo mogli oglušiti. Zakon mafije bio je u dejstvu. Učinjenu uslugu trebalo je vratiti. Idućih nekoliko dana simultano smo, da se plan ne primeti, otpuštali stare bolesnike i primali nove, sa spiska koji sam uništio pošto sam ga naučio napamet.
Morali smo otpustiti desetak pacijenata. Među njima je bilo i nekoliko zdravih (političkih na ladanju), ali je bilo i nekoliko ozbiljnih slučajeva. Odluka o izboru bila je teška. Pripadala je lekaru, no ovaj se nije trudio da je samo za sebe prisvoji. Od svog pomoćnika i mene očekivao je da u njoj učestvujemo i s njim odgovornost podelimo. Mračni je Triumvirat cele noći zasedao.
Ličio je na sastanak Antonija, Oktavijana i Lepida na kome su sastavljani proskripcioni spiskovi. Otpustiti teškog bolesnika u zatvoru je, uistinu, neka vrsta osude na smrt. U tom se pogledu nismo zavaravali. Po odeljenjima je ležalo i nekoliko starih bolesnika prema kojima je svako od nas gajio izvesne simpatije. Nevolja je bila u tome što to nisu bili isti ljudi.
Uskoro smo primetili da se pogađamo, pa i da trgujemo ljudima. Ja sam se zauzimao za mlađe, dr L. J. za starije, a pomoćnik je, i sam slabih pluća, imao naklonosti prema tuberanima. Uvideli smo da svađom i pristrasnošću daleko nećemo stići i da moramo prethodno ustanoviti neke neutralne, objektivne kriterijume, a potom se njihovom izboru prepustiti.
Činilo nam se da se tako i odgovornosti oslobađamo. Da iz bolnice ljude ne izbacujemo mi, nego neka anonimna božja norma. Pokušaj da se kriterijum izvuče iz prirode bolesti nije uspeo. Ako su tuberani, van bolnice lišeni jače hrane, i akutni čiraši, lišeni dijete, u opasnosti, u njoj su bili i srčani bolesnici ako se prepuste stresovima regularnog robijanja.
Pomoćnik je, najzad, našao solomonsko rešenje. Zvučalo je morbidno, ali pragmatično. Predložio je da se otpuste samrtnici. Oni za koje pouzdano znamo da su izvan medicinske pomoći. A to je mogao reći samo lekar. Tako je konačna odluka opet vraćena njemu.
S načinom primanja novih išlo je još teže. Preko veze sam tim ljudima distribuirao droge koje podižu temperaturu. Imali su da se tokom nekoliko dana, s groznicom i žalbama na stomačne tegobe, po utvrđenom redu, javljaju na lekarsku. Lekar nije znao njihova imena i ja sam mu ugovorenim znakom na njih skretao pažnju.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
Obavestio sam vezu o primedbama lekara. Na trećem sastanku mi je rečeno da su one razmatrane, ali nisu uvažene i da označene ljude u toku iduće nedelje moramo primiti u bolnicu. Veza više nije pregovarala. Ona je izdavala naređenja o koja se nismo mogli oglušiti. Zakon mafije bio je u dejstvu. Učinjenu uslugu trebalo je vratiti. Idućih nekoliko dana simultano smo, da se plan ne primeti, otpuštali stare bolesnike i primali nove, sa spiska koji sam uništio pošto sam ga naučio napamet.
Morali smo otpustiti desetak pacijenata. Među njima je bilo i nekoliko zdravih (političkih na ladanju), ali je bilo i nekoliko ozbiljnih slučajeva. Odluka o izboru bila je teška. Pripadala je lekaru, no ovaj se nije trudio da je samo za sebe prisvoji. Od svog pomoćnika i mene očekivao je da u njoj učestvujemo i s njim odgovornost podelimo. Mračni je Triumvirat cele noći zasedao.
Ličio je na sastanak Antonija, Oktavijana i Lepida na kome su sastavljani proskripcioni spiskovi. Otpustiti teškog bolesnika u zatvoru je, uistinu, neka vrsta osude na smrt. U tom se pogledu nismo zavaravali. Po odeljenjima je ležalo i nekoliko starih bolesnika prema kojima je svako od nas gajio izvesne simpatije. Nevolja je bila u tome što to nisu bili isti ljudi.
Uskoro smo primetili da se pogađamo, pa i da trgujemo ljudima. Ja sam se zauzimao za mlađe, dr L. J. za starije, a pomoćnik je, i sam slabih pluća, imao naklonosti prema tuberanima. Uvideli smo da svađom i pristrasnošću daleko nećemo stići i da moramo prethodno ustanoviti neke neutralne, objektivne kriterijume, a potom se njihovom izboru prepustiti.
Činilo nam se da se tako i odgovornosti oslobađamo. Da iz bolnice ljude ne izbacujemo mi, nego neka anonimna božja norma. Pokušaj da se kriterijum izvuče iz prirode bolesti nije uspeo. Ako su tuberani, van bolnice lišeni jače hrane, i akutni čiraši, lišeni dijete, u opasnosti, u njoj su bili i srčani bolesnici ako se prepuste stresovima regularnog robijanja.
Pomoćnik je, najzad, našao solomonsko rešenje. Zvučalo je morbidno, ali pragmatično. Predložio je da se otpuste samrtnici. Oni za koje pouzdano znamo da su izvan medicinske pomoći. A to je mogao reći samo lekar. Tako je konačna odluka opet vraćena njemu.
S načinom primanja novih išlo je još teže. Preko veze sam tim ljudima distribuirao droge koje podižu temperaturu. Imali su da se tokom nekoliko dana, s groznicom i žalbama na stomačne tegobe, po utvrđenom redu, javljaju na lekarsku. Lekar nije znao njihova imena i ja sam mu ugovorenim znakom na njih skretao pažnju.
Wednesday, April 13, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLX deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLX deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
– Oni s njima rade stvari koje s tobom nisu radili.
– Do njih im je stalo, do mene nije.
Oprostili smo se a da razgovor nismo završili. Neko je naišao i mi smo se razišli.
Nakon dva dana dobio sam poruku gde da ga čekam.
– Stvari se komplikuju.
– Očekivao sam – rekoh podozrivo.
– Došli smo do Udbinog spiska. Na njemu se nalaze i ljudi naše unutrašnje uprave.
– Zna li Udba za to?
– Ne, ali će saznati.
– Kako?
– Mučiće ih.
– To se, valjda, više ne radi.
– Ne, ako se ne mora.
– Ti si rekao da su to sve provereni ljudi.
– Nema proverenih ljudi. Postoje samo ljudi za koje se ne zna.
– Je li to tvoje iskustvo? – upitao sam pakosno.
– A kakvo je tvoje?
Pre toga smo bili dobri prijatelji. Delili isto političko uverenje, socijalno poreklo, skoro istu biografiju. Sve je to odjednom nestalo. Međusobno smo se optužili za slabo držanje pod istragom i, u neku ruku ga, zaobilazno, priznali.
– Nije reč o tome da se oni neće držati. Koliko mogu, u svakom slučaju.
– A kad više ne mogu?
– Progovoriće. Ćutao sam.
– A znaš li šta to znači?
– Ne! – obrecnuo sam se. Nisam mario za pritiske pa ma dolazili s prijateljske strane.
– Pogađaj!
– Pretpostavljam da ih mogu suditi za konspiraciju.
– Ne samo njih. Svi ćemo biti suđeni. A znaš li šta to znači?
To sam znao.
Obavestio sam o razgovoru lekara. Bio je potišten.
– Ako to učinimo, kompromitovaćemo celu operaciju. Pravo je čudo što smo i do sada izdržali. A izdržali smo što smo se tim poslednjim sredstvom umereno služili. Dovodili smo ljude u bolnicu da se okrepe, zato što robija zamara, a ne da ih sačuvamo od policije zato što su se i ovde igrali politike!
– Drugi način da se ljudi spasu ne postoji – rekao sam.
– Bolesnike u izolaciju ne mogu slati.
– Mogu poslati nas – rekao je doktor J.
– To mogu – priznao sam.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
– Oni s njima rade stvari koje s tobom nisu radili.
– Do njih im je stalo, do mene nije.
Oprostili smo se a da razgovor nismo završili. Neko je naišao i mi smo se razišli.
Nakon dva dana dobio sam poruku gde da ga čekam.
– Stvari se komplikuju.
– Očekivao sam – rekoh podozrivo.
– Došli smo do Udbinog spiska. Na njemu se nalaze i ljudi naše unutrašnje uprave.
– Zna li Udba za to?
– Ne, ali će saznati.
– Kako?
– Mučiće ih.
– To se, valjda, više ne radi.
– Ne, ako se ne mora.
– Ti si rekao da su to sve provereni ljudi.
– Nema proverenih ljudi. Postoje samo ljudi za koje se ne zna.
– Je li to tvoje iskustvo? – upitao sam pakosno.
– A kakvo je tvoje?
Pre toga smo bili dobri prijatelji. Delili isto političko uverenje, socijalno poreklo, skoro istu biografiju. Sve je to odjednom nestalo. Međusobno smo se optužili za slabo držanje pod istragom i, u neku ruku ga, zaobilazno, priznali.
– Nije reč o tome da se oni neće držati. Koliko mogu, u svakom slučaju.
– A kad više ne mogu?
– Progovoriće. Ćutao sam.
– A znaš li šta to znači?
– Ne! – obrecnuo sam se. Nisam mario za pritiske pa ma dolazili s prijateljske strane.
– Pogađaj!
– Pretpostavljam da ih mogu suditi za konspiraciju.
– Ne samo njih. Svi ćemo biti suđeni. A znaš li šta to znači?
To sam znao.
Obavestio sam o razgovoru lekara. Bio je potišten.
– Ako to učinimo, kompromitovaćemo celu operaciju. Pravo je čudo što smo i do sada izdržali. A izdržali smo što smo se tim poslednjim sredstvom umereno služili. Dovodili smo ljude u bolnicu da se okrepe, zato što robija zamara, a ne da ih sačuvamo od policije zato što su se i ovde igrali politike!
– Drugi način da se ljudi spasu ne postoji – rekao sam.
– Bolesnike u izolaciju ne mogu slati.
– Mogu poslati nas – rekao je doktor J.
– To mogu – priznao sam.
Tuesday, April 12, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLIX deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLIX deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
Istog dana imao sam poverljiv razgovor sa zatvorenikom preko koga smo održavali vezu s unutrašnjom upravom zatvora. Obavestio me je da se preko kancelarije doznalo da lokalna (zatvorska) Udba priprema odvođenje u Belu kuću izvesnog broja političkih krivaca, da bi ih tamo, pod zaštitom potpune izolacije, podvrgla pritisku nalik onom koji se već uveliko praktikovao na Golom otoku. Vrhovi su Udbe očigledno bili zadovoljni uspesima golootočke metode prevaspitavanja – o kojima smo mi onda malo znali – pa su smerali da ih i protiv nas, regularnih neprijatelja, primene. Trebalo je naći način da se najugroženiji ljudi sačuvaju.
– Ne vidim ga – rekao sam.
– Mi vidimo – odgovorio je. – Postoje propisi po kojima se u izolaciju ne mogu slati teško bolesni ljudi.
– Ima li među ugroženima teško bolesnih ljudi?
– Koliko znam nema.
– Onda način nije upotrebljiv.
– Ali se neki od njih mogu naglo razboleti. Naslutio sam nevolju i pokušao da se odbranim.
– Slušaj – rekao sam – mi smo puni. Nijedan nam krevet nije prazan.
– Ispraznite ih.
– Da iz bolnice izbacimo bolesne, a primimo zdrave?
Gledao me je hladno. Osetio sam da bi on tako nešto bez oklevanja učinio. Bio je rođeni politički borac, čovek ideje i apsolutnog primata državnog razloga (Makijavelijevog ragione di stato). U tom času između njega i bilo kojeg fanatičnog fašiste ili komuniste, protiv koga se borio, nije bilo nikakve razlike.
– Da. Onako kako su drugi bolesni morali izaći da biste se primili vi, zdravi Mitrovčani. Razbesneo sam se. Bio je u pravu, i to me je ljutilo.
– Mi to nismo tražili.
– Ne, ali niste ni odbili. Pokušao je da bude koncilijantan.
– Tvoji bolesnici će ostati živi. Naši zdravi neće kada ih oni kroz šake propuste. Ispričao mi je šta se radi na Golom otoku. Tada sam o tome prvi put nešto više saznao.
Moja su tadašnja obaveštenja bila tačna, ali ni izbliza potpuna. Razmere divljaštva ni do danas nisu shvaćene. Dela na tu temu obuhvataju uvek tek po aspekt golootočke tragedije, ali i golootočke nezagonetne enigme, koja se tiče ponašanja i držanja zatočenika.
Neka od njih, naročito po nekadašnjim feljtonima, inspirisana, jamačno, od vlasti i pisana od ljudi koji na Otoku nisu bili, ali nije sigurno jesu li koga tamo poslali, više se trude da istinu sakriju nego da je obelodane. U njima se insistira na „istorijskoj nužnosti” tih logora, s obzirom na vreme i međunarodni položaj Jugoslavije, dva faktora što su kod nas, izgleda, kadra da objasne i najgoru istorijsku glupost.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
Istog dana imao sam poverljiv razgovor sa zatvorenikom preko koga smo održavali vezu s unutrašnjom upravom zatvora. Obavestio me je da se preko kancelarije doznalo da lokalna (zatvorska) Udba priprema odvođenje u Belu kuću izvesnog broja političkih krivaca, da bi ih tamo, pod zaštitom potpune izolacije, podvrgla pritisku nalik onom koji se već uveliko praktikovao na Golom otoku. Vrhovi su Udbe očigledno bili zadovoljni uspesima golootočke metode prevaspitavanja – o kojima smo mi onda malo znali – pa su smerali da ih i protiv nas, regularnih neprijatelja, primene. Trebalo je naći način da se najugroženiji ljudi sačuvaju.
– Ne vidim ga – rekao sam.
– Mi vidimo – odgovorio je. – Postoje propisi po kojima se u izolaciju ne mogu slati teško bolesni ljudi.
– Ima li među ugroženima teško bolesnih ljudi?
– Koliko znam nema.
– Onda način nije upotrebljiv.
– Ali se neki od njih mogu naglo razboleti. Naslutio sam nevolju i pokušao da se odbranim.
– Slušaj – rekao sam – mi smo puni. Nijedan nam krevet nije prazan.
– Ispraznite ih.
– Da iz bolnice izbacimo bolesne, a primimo zdrave?
Gledao me je hladno. Osetio sam da bi on tako nešto bez oklevanja učinio. Bio je rođeni politički borac, čovek ideje i apsolutnog primata državnog razloga (Makijavelijevog ragione di stato). U tom času između njega i bilo kojeg fanatičnog fašiste ili komuniste, protiv koga se borio, nije bilo nikakve razlike.
– Da. Onako kako su drugi bolesni morali izaći da biste se primili vi, zdravi Mitrovčani. Razbesneo sam se. Bio je u pravu, i to me je ljutilo.
– Mi to nismo tražili.
– Ne, ali niste ni odbili. Pokušao je da bude koncilijantan.
– Tvoji bolesnici će ostati živi. Naši zdravi neće kada ih oni kroz šake propuste. Ispričao mi je šta se radi na Golom otoku. Tada sam o tome prvi put nešto više saznao.
Moja su tadašnja obaveštenja bila tačna, ali ni izbliza potpuna. Razmere divljaštva ni do danas nisu shvaćene. Dela na tu temu obuhvataju uvek tek po aspekt golootočke tragedije, ali i golootočke nezagonetne enigme, koja se tiče ponašanja i držanja zatočenika.
Neka od njih, naročito po nekadašnjim feljtonima, inspirisana, jamačno, od vlasti i pisana od ljudi koji na Otoku nisu bili, ali nije sigurno jesu li koga tamo poslali, više se trude da istinu sakriju nego da je obelodane. U njima se insistira na „istorijskoj nužnosti” tih logora, s obzirom na vreme i međunarodni položaj Jugoslavije, dva faktora što su kod nas, izgleda, kadra da objasne i najgoru istorijsku glupost.
Monday, April 11, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLVIII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Karakterologija, duševni život i psihosomatika robijaškog života
Robijaška afera belih mantila
Ima mnogo ljudskih osobina koje sloboda ne razvija i tek im zatvor daje zamah. Mnogima od njih – jogunstvu, netrpeljivosti, nepredvidljivosti, pakosti, hvalisavosti, zavisti, sujeti, surovosti, nebrižljivosti – Dostojevski je u Zapisima iz mrtvog doma podigao literarni memorijal. Priče o duševnom čeličenju na robiji smešne su. Njih u vreme klasičnog robijanja nije bilo.
Sa zatvorenicima se ponekad saosećalo, to je istina, ali se nisu uvažavali. Čak ni beskrajno rusko saosećanje za kažnjenike do poštovanja nije dopiralo. Eksplozivan porast broja političkih zatvorenika, preseljenje čitavih klasa sovjetskih građana u sibirske logore, dovelo je postepeno, pomalo i iz inata, do mišljenja da se najbolji ljudi nalaze u zatvoru, a da su slobodni ostali samo tirani, i njihovi „papučići”, najamnici i sluge.
Bitange, potkazivači i kukavice. Sud o robijašima do te mere se promenio da se posle 1944. titula smatrala mal’ne počasnom. Visina kazne povećavala je ugled. Promena socijalnog statusa iziskivala je i promenu doživljaja zatvora. Budući da je boravak u njemu bio častan, morao je biti i koristan. Priče, dakle, o duševnom čeličenju na robiji potiču iz pokušaja da tom užasavajućem gubitku vremena damo smisao makar i naknadno, pošto, tamo dok smo čamili, u tome nismo uspeli.
Bajke o patnji koja oplemenjuje, o tome kako, okruženi nevoljama, postajemo dobri – izvan pameti su, a svakako izvan mog ličnog iskustva. U dubini te „oplemenjene” duše robijaš je, nevin ili kriv, kivan, zlovoljan, pa, ne bojim se reći, i zao. Pošto je s njega spao dobar deo nevidljivih društvenih okova koji su ga sprečavali da se u pravoj boji ispolji, ovde za to ima i prilike i razloga.
Okruženi ste nepoznatim ljudima od kojih vam većina ništa ne znači, a mnogi vam i na živce idu. Ne posedujete ugled da ga branite, ni budućnost da se za nju brinete. Prvi put ste uistinu na neki način slobodni. Tu slobodu provocira i saznanje da ste, po svoj prilici, okruženi ljudima s manje uzdržljivosti od vaše, i s manje obzira nego što ga vi još uvek imate.
Oni će zloupotrebiti svako vaše poverenje, iskoristiti sve vaše slabosti. Popustiti pritisku okolnosti, podati se zatvorskoj moralnoj slobodi, slobodi od morala, zapravo, najveće je iskušenje s kojim ćete se sresti. I ako padnete, najpre ćete tu pasti. Kao što sam ja pao terajući jednu budalu da udara glavom o zid.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Karakterologija, duševni život i psihosomatika robijaškog života
Robijaška afera belih mantila
Ima mnogo ljudskih osobina koje sloboda ne razvija i tek im zatvor daje zamah. Mnogima od njih – jogunstvu, netrpeljivosti, nepredvidljivosti, pakosti, hvalisavosti, zavisti, sujeti, surovosti, nebrižljivosti – Dostojevski je u Zapisima iz mrtvog doma podigao literarni memorijal. Priče o duševnom čeličenju na robiji smešne su. Njih u vreme klasičnog robijanja nije bilo.
Sa zatvorenicima se ponekad saosećalo, to je istina, ali se nisu uvažavali. Čak ni beskrajno rusko saosećanje za kažnjenike do poštovanja nije dopiralo. Eksplozivan porast broja političkih zatvorenika, preseljenje čitavih klasa sovjetskih građana u sibirske logore, dovelo je postepeno, pomalo i iz inata, do mišljenja da se najbolji ljudi nalaze u zatvoru, a da su slobodni ostali samo tirani, i njihovi „papučići”, najamnici i sluge.
Bitange, potkazivači i kukavice. Sud o robijašima do te mere se promenio da se posle 1944. titula smatrala mal’ne počasnom. Visina kazne povećavala je ugled. Promena socijalnog statusa iziskivala je i promenu doživljaja zatvora. Budući da je boravak u njemu bio častan, morao je biti i koristan. Priče, dakle, o duševnom čeličenju na robiji potiču iz pokušaja da tom užasavajućem gubitku vremena damo smisao makar i naknadno, pošto, tamo dok smo čamili, u tome nismo uspeli.
Bajke o patnji koja oplemenjuje, o tome kako, okruženi nevoljama, postajemo dobri – izvan pameti su, a svakako izvan mog ličnog iskustva. U dubini te „oplemenjene” duše robijaš je, nevin ili kriv, kivan, zlovoljan, pa, ne bojim se reći, i zao. Pošto je s njega spao dobar deo nevidljivih društvenih okova koji su ga sprečavali da se u pravoj boji ispolji, ovde za to ima i prilike i razloga.
Okruženi ste nepoznatim ljudima od kojih vam većina ništa ne znači, a mnogi vam i na živce idu. Ne posedujete ugled da ga branite, ni budućnost da se za nju brinete. Prvi put ste uistinu na neki način slobodni. Tu slobodu provocira i saznanje da ste, po svoj prilici, okruženi ljudima s manje uzdržljivosti od vaše, i s manje obzira nego što ga vi još uvek imate.
Oni će zloupotrebiti svako vaše poverenje, iskoristiti sve vaše slabosti. Popustiti pritisku okolnosti, podati se zatvorskoj moralnoj slobodi, slobodi od morala, zapravo, najveće je iskušenje s kojim ćete se sresti. I ako padnete, najpre ćete tu pasti. Kao što sam ja pao terajući jednu budalu da udara glavom o zid.
Friday, April 08, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLVII deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLVII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Karakterologija, duševni život i psihosomatika robijaškog života
Robijaška afera belih mantila
Kako se prisećam, uviđam da tih izuzetaka od opšteg pravila i nije bilo tako malo. Kada ga prvi put privode, u stanju stresa, zatvorenik sitne ali blagotvorne pažnje i ne primećuje. Usled duševne i mentalne konfuzije, sav koncentrisan na istragu, nema vremena za uočavanje razlika u ponašanju vlasti prema njemu. Zatvorski ga život ubrzo učini prijemčivim i za najbeznačajnije.
Čim spoznate da od tih razlika zavisite, dobijate za njih oko. Kada zatvorenika puštaju, opet je u pometnji, i opet, već na slobodi, neosetljiv na male pažnje.
Na slobodi nemamo tako tanan osećaj za dobročinstva. Očekujemo vrlo veliku uslugu da je kao takvu razumemo i zapamtimo. Male pažnje i sitne ljubaznosti od kojih se civilizovan život sastoji – jer teče velikom brzinom i ne može čekati na krupne povode nekim krupnim humanim gestovima – ne primećujemo (sve dok ne iščeznu). Sitna, usputna, prolazna dobra, što ih blagodareći drugim ljudima uživamo, ne vidimo (sve dok bez njih ne ostanemo).
Male usluge ne zapažamo (sve dok nam se ne uskrate ili zamene grubostima). Jedan od prvih neprijatnih utisaka na robiji jeste upravo frapantno, pa se čini i programsko odsustvo tananijih oblika ponašanja, i savršena indiferentnost spram svih građanskih konvencija, osim onih koje su postale robijaške i deo ekskluzivnog tamničkog bontona.
Ne funkcionišu ni najumerenije učtivosti, koje na slobodi nismo ni zapažali, jer smo ih držali prirodnim, a bile su značajne upravo stoga jer ih nismo zapažali, jer su neuočljivo, na najdiskretniji način uklanjale neravnine u našim međusobnim odnosima. Učtivosti su nam, naime, godile, nisu nas pogađale. Zato smo videli samo neučtivosti, koje jesu.
Pogađale su nas i kada su bile beznačajne. Na robiji je sve do kosti racionisano, svedeno na golu, grubu, efikasnu radnju. A civilizovan gest u većini slučajeva izaziva smeh.
A onda i naša osećanja nisu proporcionalna stvarnoj važnosti ljudi za naše živote. Zatvori su kao engleske bolnice. Ni u jednim, ni u drugim ne zavisite od onog ko je po hijerarhiji najviši. Zavisite od bolničara i ključara, koji su u hijerarhiji nisko, ali su vam najbliži.
Jedan od takvih ljudi ulazi u našu priču. Bio je nadzornik bolnice, uistinu dobar čovek. Jako naivan, doduše, ali odakle drugo dobrota da izađe? Za dobrotu mu je naivnost bila dovoljna, za napredovanje u službi trebala mu je i škola. Ne znam kakva i kolika, ali biće osnovna, kada sam se usudio da ga pripremam za privatni ispit iz računa.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Karakterologija, duševni život i psihosomatika robijaškog života
Robijaška afera belih mantila
Kako se prisećam, uviđam da tih izuzetaka od opšteg pravila i nije bilo tako malo. Kada ga prvi put privode, u stanju stresa, zatvorenik sitne ali blagotvorne pažnje i ne primećuje. Usled duševne i mentalne konfuzije, sav koncentrisan na istragu, nema vremena za uočavanje razlika u ponašanju vlasti prema njemu. Zatvorski ga život ubrzo učini prijemčivim i za najbeznačajnije.
Čim spoznate da od tih razlika zavisite, dobijate za njih oko. Kada zatvorenika puštaju, opet je u pometnji, i opet, već na slobodi, neosetljiv na male pažnje.
Na slobodi nemamo tako tanan osećaj za dobročinstva. Očekujemo vrlo veliku uslugu da je kao takvu razumemo i zapamtimo. Male pažnje i sitne ljubaznosti od kojih se civilizovan život sastoji – jer teče velikom brzinom i ne može čekati na krupne povode nekim krupnim humanim gestovima – ne primećujemo (sve dok ne iščeznu). Sitna, usputna, prolazna dobra, što ih blagodareći drugim ljudima uživamo, ne vidimo (sve dok bez njih ne ostanemo).
Male usluge ne zapažamo (sve dok nam se ne uskrate ili zamene grubostima). Jedan od prvih neprijatnih utisaka na robiji jeste upravo frapantno, pa se čini i programsko odsustvo tananijih oblika ponašanja, i savršena indiferentnost spram svih građanskih konvencija, osim onih koje su postale robijaške i deo ekskluzivnog tamničkog bontona.
Ne funkcionišu ni najumerenije učtivosti, koje na slobodi nismo ni zapažali, jer smo ih držali prirodnim, a bile su značajne upravo stoga jer ih nismo zapažali, jer su neuočljivo, na najdiskretniji način uklanjale neravnine u našim međusobnim odnosima. Učtivosti su nam, naime, godile, nisu nas pogađale. Zato smo videli samo neučtivosti, koje jesu.
Pogađale su nas i kada su bile beznačajne. Na robiji je sve do kosti racionisano, svedeno na golu, grubu, efikasnu radnju. A civilizovan gest u većini slučajeva izaziva smeh.
A onda i naša osećanja nisu proporcionalna stvarnoj važnosti ljudi za naše živote. Zatvori su kao engleske bolnice. Ni u jednim, ni u drugim ne zavisite od onog ko je po hijerarhiji najviši. Zavisite od bolničara i ključara, koji su u hijerarhiji nisko, ali su vam najbliži.
Jedan od takvih ljudi ulazi u našu priču. Bio je nadzornik bolnice, uistinu dobar čovek. Jako naivan, doduše, ali odakle drugo dobrota da izađe? Za dobrotu mu je naivnost bila dovoljna, za napredovanje u službi trebala mu je i škola. Ne znam kakva i kolika, ali biće osnovna, kada sam se usudio da ga pripremam za privatni ispit iz računa.
Thursday, April 07, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLVI deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLVI deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Karakterologija, duševni život i psihosomatika robijaškog života
Robijaška afera belih mantila
Ko je ikada bio u zatvoru, pa i ko je tek čitao robijaške uspomene ili romane iz tzv. „zatvorskog života”, zna da među onima što vas zatvaraju, te su time, po prirodi stvarnosti ili literarnih uzansa, osuđeni na nezahvalnu ulogu zlotvora, ima i dobrih ljudi. Nijednog dela o zatvoru nema, nijedne tamničke uspomene, a da ih ne prepoznaje i priznaje. Pri tome se ne sme biti cepidlaka.
U zatvoru su nemoguća spektakularna dobročinstva. Ne treba očekivati da će vam dobar ključar noću otvoriti ćeliju i držati sveću dok bežite. Ako šibice nisu dopuštene, zapaliće vam cigaretu preko propisanog reda i, ako nemate u sobi kiblu, od vaše dijareje neće praviti pitanje. Stoga je, kad se sve sabere, dobar i onaj koji će vas udariti jednom gde vas je mogao opaliti nekoliko puta, ili udariti nekoliko puta ako vas je smeo premlatiti.
Kada je uhapšeni Solženjicin odvođen iz štaba brigade, i pored toga što je upoznat bio s povodom njegove nevolje, komandant Zahar Georgijevič Travkin pružio mu je ruku i poželeo sreću. (A. Solzhenitsyn, The Gulag Archipelago, Collins-Fontana, London 1974, I tom, str. 19.)Ko zatvaran nije bio ne može znati vrednost ovakvog gesta, ni šta za zatvorenika, prvog kao i poslednjeg dana zatočenja, znači i najskromniji znak saučešća, najmanji gest razumevanja.
Često je dovoljno i prirodno ponašanje, lišeno bezlične ravnodušnosti koja se preporučuje ako grubost nije naređena. Za razliku od zatvorskog osoblja, nesposobnog za tako fine distinkcije, zatvorenik je na njih osetljiv i njegove su mere daleko skromnije od kriterijuma slobodnih ljudi. Ljubazan gest, koji bi na slobodi ostao nezapažen, na robiji promaći ne može. On jedino može hiperbolično da se tumači.
Nisam takvih iskustava imao mnogo, ali sam ih imao.
Kada sam, pod istragom, ležao u tamnjači – samici bez prozora i osvetljenja – jedan je plavokosi ključar povremeno „zaboravljao” da vrati poklopac preko špijunke kroz koju me je kontrolisao. Hodnička sijalica visila je s tavanice ispred vrata moje ćelije. Kao na Uznesenjima starih majstora, svetlost je, gusto posuta svetlucavom prašinom, koso dolazila odozgo, iz hodnika, kao s neba, i sekla tminu sobice, da me odvede u slobodu.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Karakterologija, duševni život i psihosomatika robijaškog života
Robijaška afera belih mantila
Ko je ikada bio u zatvoru, pa i ko je tek čitao robijaške uspomene ili romane iz tzv. „zatvorskog života”, zna da među onima što vas zatvaraju, te su time, po prirodi stvarnosti ili literarnih uzansa, osuđeni na nezahvalnu ulogu zlotvora, ima i dobrih ljudi. Nijednog dela o zatvoru nema, nijedne tamničke uspomene, a da ih ne prepoznaje i priznaje. Pri tome se ne sme biti cepidlaka.
U zatvoru su nemoguća spektakularna dobročinstva. Ne treba očekivati da će vam dobar ključar noću otvoriti ćeliju i držati sveću dok bežite. Ako šibice nisu dopuštene, zapaliće vam cigaretu preko propisanog reda i, ako nemate u sobi kiblu, od vaše dijareje neće praviti pitanje. Stoga je, kad se sve sabere, dobar i onaj koji će vas udariti jednom gde vas je mogao opaliti nekoliko puta, ili udariti nekoliko puta ako vas je smeo premlatiti.
Kada je uhapšeni Solženjicin odvođen iz štaba brigade, i pored toga što je upoznat bio s povodom njegove nevolje, komandant Zahar Georgijevič Travkin pružio mu je ruku i poželeo sreću. (A. Solzhenitsyn, The Gulag Archipelago, Collins-Fontana, London 1974, I tom, str. 19.)Ko zatvaran nije bio ne može znati vrednost ovakvog gesta, ni šta za zatvorenika, prvog kao i poslednjeg dana zatočenja, znači i najskromniji znak saučešća, najmanji gest razumevanja.
Često je dovoljno i prirodno ponašanje, lišeno bezlične ravnodušnosti koja se preporučuje ako grubost nije naređena. Za razliku od zatvorskog osoblja, nesposobnog za tako fine distinkcije, zatvorenik je na njih osetljiv i njegove su mere daleko skromnije od kriterijuma slobodnih ljudi. Ljubazan gest, koji bi na slobodi ostao nezapažen, na robiji promaći ne može. On jedino može hiperbolično da se tumači.
Nisam takvih iskustava imao mnogo, ali sam ih imao.
Kada sam, pod istragom, ležao u tamnjači – samici bez prozora i osvetljenja – jedan je plavokosi ključar povremeno „zaboravljao” da vrati poklopac preko špijunke kroz koju me je kontrolisao. Hodnička sijalica visila je s tavanice ispred vrata moje ćelije. Kao na Uznesenjima starih majstora, svetlost je, gusto posuta svetlucavom prašinom, koso dolazila odozgo, iz hodnika, kao s neba, i sekla tminu sobice, da me odvede u slobodu.
Wednesday, April 06, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLV deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLV deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Karakterologija, duševni život i psihosomatika robijaškog života
„Da nam sad bace oružje u ćeliju, onog trenutka bi nas se oslobodili.”
(Vitomil Zupan, Levitan)
Robijaška afera belih mantila
Tvrdio sam da je najveći neprijatelj robijaša vreme, i da se u tom vremenu sastoji najgori deo njegove kazne. Rekao sam, takođe, da se težina robijaškog vremena sadrži u nedostatku događaja, u njegovoj praznini. Ništa se ne događa („Niko ne odlazi, niko ne dolazi...”), a i ono što se događa najčešće nema značaja. Ili ako ima, pogađa vas ponekad i teže nego praznina proteklog vremena.
Zvučalo je kao da za njima, tim događajima, žalim i da sam ih tokom tamnovanja prizivao. To je istina, ukoliko događaj nije bio samoubistvo – sasvim nepozvano da vam razbije dosadu – ili nešto u čemu sam se kao žrtva ja podrazumevao. Jeste da vam odlazak u podrum prekraćuje vreme dok vas vode, ali to vas ispražnjeno vreme i u podrumu čeka.
I još je praznije nego u praznom vremenu iznad njega. Niko ne odlazi, niko ne dolazi, ništa se ne dešava... Ništa se stvarno ne dobija, osim što se kroz jednoliku pešter, kroz sumornu pustinju vremena, prolazi različitim koridorima.
Poslednja godina mog robijanja, avaj, ni najmanje nije bila dosadna. Usledio je najpre sitan događaj kome nismo pridavali pažnju, čak smo mu se i smejali, da se uskoro pretvori u domaću verziju „Afere belih mantila” i borbu s upravom KPD Niš na život i smrt, jednu od najtežih i najriskantnijih u kojoj sam učestvovao.
(Neposredno pre Staljinove smrti, 1953, pohapšen je izvestan broj lekara, mahom ruskih Jevreja, pod sumnjom da su smerali regicid, ubistvo sveruskog boljševičkog pantokratora trovanjem. Smrti ih je spasla Staljinova smrt. Slučaj je nazvan „Aferom belih mantila”.)
Pokazalo se da to što mi je vreme otada brže prolazilo nije nikakva uteha. I da su sve generalizacije opasne.
A da bi čitalac, u toku nekoliko narednih glava, uz antropološke studije robije, s većom pažnjom pratio razvoj afere, kojoj će one simultano biti posvećene, odmah ću reći šta mi je pretilo da je bitka izgubljena. Disciplinske kazne za uobičajene prekršaje principijelno su ustanovljene kućnim redom i svi su se upravnici manje-više, pri raportu i njihovom izricanju, držali postavljenih granica.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Karakterologija, duševni život i psihosomatika robijaškog života
„Da nam sad bace oružje u ćeliju, onog trenutka bi nas se oslobodili.”
(Vitomil Zupan, Levitan)
Robijaška afera belih mantila
Tvrdio sam da je najveći neprijatelj robijaša vreme, i da se u tom vremenu sastoji najgori deo njegove kazne. Rekao sam, takođe, da se težina robijaškog vremena sadrži u nedostatku događaja, u njegovoj praznini. Ništa se ne događa („Niko ne odlazi, niko ne dolazi...”), a i ono što se događa najčešće nema značaja. Ili ako ima, pogađa vas ponekad i teže nego praznina proteklog vremena.
Zvučalo je kao da za njima, tim događajima, žalim i da sam ih tokom tamnovanja prizivao. To je istina, ukoliko događaj nije bio samoubistvo – sasvim nepozvano da vam razbije dosadu – ili nešto u čemu sam se kao žrtva ja podrazumevao. Jeste da vam odlazak u podrum prekraćuje vreme dok vas vode, ali to vas ispražnjeno vreme i u podrumu čeka.
I još je praznije nego u praznom vremenu iznad njega. Niko ne odlazi, niko ne dolazi, ništa se ne dešava... Ništa se stvarno ne dobija, osim što se kroz jednoliku pešter, kroz sumornu pustinju vremena, prolazi različitim koridorima.
Poslednja godina mog robijanja, avaj, ni najmanje nije bila dosadna. Usledio je najpre sitan događaj kome nismo pridavali pažnju, čak smo mu se i smejali, da se uskoro pretvori u domaću verziju „Afere belih mantila” i borbu s upravom KPD Niš na život i smrt, jednu od najtežih i najriskantnijih u kojoj sam učestvovao.
(Neposredno pre Staljinove smrti, 1953, pohapšen je izvestan broj lekara, mahom ruskih Jevreja, pod sumnjom da su smerali regicid, ubistvo sveruskog boljševičkog pantokratora trovanjem. Smrti ih je spasla Staljinova smrt. Slučaj je nazvan „Aferom belih mantila”.)
Pokazalo se da to što mi je vreme otada brže prolazilo nije nikakva uteha. I da su sve generalizacije opasne.
A da bi čitalac, u toku nekoliko narednih glava, uz antropološke studije robije, s većom pažnjom pratio razvoj afere, kojoj će one simultano biti posvećene, odmah ću reći šta mi je pretilo da je bitka izgubljena. Disciplinske kazne za uobičajene prekršaje principijelno su ustanovljene kućnim redom i svi su se upravnici manje-više, pri raportu i njihovom izricanju, držali postavljenih granica.
Tuesday, April 05, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLIV deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLIV deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Deoničarsko društvo za proizvodnju i distribuciju nade
Moj je advokat video da se tu za preduzimljive ljude otvara nepopunjen prostor za poslovno delovanje. Predložio mi je da radimo zajedno. On će se starati o stručnoj strani pravnih protesta i predstavki, a ja o sentimentalnoj. On će apelovati na pravo i pravdu, ja na dušu i srce. On će ubeđivati, ja moliti.
On će pred sud izvoditi protivargumente, a ako ih nema, razloge za uzimanje u obzir olakšavajućih okolnosti, a ja ruiniranu familiju, sitnu decu osuđenog, „bednu siročad koja su, bez oca ostavši i bez sredstava za život dostojan srećnog socijalističkog deteta i pionira, možda već sada na kobnom putu maloletničke delinkvencije” (bio sam napisao „a kasnije, najverovatnije, i izdaje svog naroda”, ali sam izbrisao, deca su bila ispod deset godina), samohranu bolesnu majku „udovicu invalida s Cera i Kajmakčalana, člana Narodnog fronta i simpatizerku naše narodnooslobodilačke borbe”
(Cer je, bez „naše borbe”, bio nedostatan, pa možda i kontraproduktivan), ukratko – svaku tužnu posledicu osude koju sam iz svoje mašte mogao izvući.
Imali smo lep uspeh u početku. Hoću da kažem, u pogledu broja poručenih molbi i žalbi. Jer u pogledu njihovog rešenja trebalo je dugo čekati, što je u ovakvim ad hoc preduzećima uvek izvesna prednost nad onim gde se rezultat, uspeh ili neuspeh, odmah vidi. Klijente je, verujem, impresionirao moj trogateljni stil – i sami bi se nad svojom sudbinom rastužili – a mnogo im se dopadalo kad god sam sudbinu socijalizma povezao sa sudbinom njihove siročadi.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Deoničarsko društvo za proizvodnju i distribuciju nade
Moj je advokat video da se tu za preduzimljive ljude otvara nepopunjen prostor za poslovno delovanje. Predložio mi je da radimo zajedno. On će se starati o stručnoj strani pravnih protesta i predstavki, a ja o sentimentalnoj. On će apelovati na pravo i pravdu, ja na dušu i srce. On će ubeđivati, ja moliti.
On će pred sud izvoditi protivargumente, a ako ih nema, razloge za uzimanje u obzir olakšavajućih okolnosti, a ja ruiniranu familiju, sitnu decu osuđenog, „bednu siročad koja su, bez oca ostavši i bez sredstava za život dostojan srećnog socijalističkog deteta i pionira, možda već sada na kobnom putu maloletničke delinkvencije” (bio sam napisao „a kasnije, najverovatnije, i izdaje svog naroda”, ali sam izbrisao, deca su bila ispod deset godina), samohranu bolesnu majku „udovicu invalida s Cera i Kajmakčalana, člana Narodnog fronta i simpatizerku naše narodnooslobodilačke borbe”
(Cer je, bez „naše borbe”, bio nedostatan, pa možda i kontraproduktivan), ukratko – svaku tužnu posledicu osude koju sam iz svoje mašte mogao izvući.
Imali smo lep uspeh u početku. Hoću da kažem, u pogledu broja poručenih molbi i žalbi. Jer u pogledu njihovog rešenja trebalo je dugo čekati, što je u ovakvim ad hoc preduzećima uvek izvesna prednost nad onim gde se rezultat, uspeh ili neuspeh, odmah vidi. Klijente je, verujem, impresionirao moj trogateljni stil – i sami bi se nad svojom sudbinom rastužili – a mnogo im se dopadalo kad god sam sudbinu socijalizma povezao sa sudbinom njihove siročadi.
Monday, April 04, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLIII deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLIII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Deoničarsko društvo za proizvodnju i distribuciju nade
Tokom robije udružio sam se bio privremeno s jednim čovekom za koga sam držao da je sjajan advokat. Tvrdio je da je politički krivac, premda mu je slučaj bio zapetljan, pa je, i tada nekako mutna, politička krivica iz njega izbijala tek pošto se s naporom oslobodila naslaga sumnjivih sporednih radnji.
Da li je i na slobodi bio sjajan kao što se meni u zatvoru pričinjavao, ne znam – on je tvrdio da jeste – nisam iz njegove palanke u srpskoj nedođiji nikog poznavao da bih se raspitao, a, pravo da kažem, ni da mi se stvar bolje objasnila, ne bih je razumeo, jer ja nisam bio nikakav, baš nikakav advokat. Ali sam zato mogao biti književnik.
Moj je advokat, ležeći od kile u niškoj bolnici, taj dar brzo uočio, i to mi kazao, te verovatno tako i postao sjajan advokat. Drugi put ne vidim. Obostrano divljenje, a i potreba za nekom zanimljivom akcijom, postalo je bazom poslovnom sporazumu, kojim je utemeljeno ono što sam nazvao „Deoničarsko društvo za proizvodnju i distribuciju nade”.
Potražnja za piscima sudskih žalbi, molbi, predstavki, podnesaka, bila je ogromna i neutoljiva. Advokata je u zatvoru bilo malo, još jedna bizarnost robije. (Ili, možda, pre slobode!) Ono malo prisutnih, osuđenih uglavnom zbog verbalnih delikata, često na samom procesu i u obliku zaštite branjenika – još jedan pronalazak naše pravne prakse – zatrpan beše poslom, uvek u toku više pravnih slučajeva odjednom.
Osim toga, behu to uglavnom starija gospoda koja su pravne nauke učili na buržoaskim univerzitetima, a usavršavali struku po buržoaskim sudnicama, te se nisu baš najbolje snalazili u smelim inovacijama revolucionarne pravde, klasnom duhu socijalističke jurisdikcije i u neformalističkoj ekspeditivnosti njene sudske procedure.
Većina ih je, kada bi slučaj saslušala ili mu spise pregledala – ako ih je osuđenik imao kod sebe, a većina jeste – dugo duvala, uzdisala, kolutala očima, kašljala, ušmrkivala se, zatim bi retorski klela boga oca, i zna se još šta, pa tek potom, znojeći se, krenula s ozbiljnim pokušajima da shvati o čemu se u tom slučaju uopšte radi, i šta se, ako se najzad to bude shvatilo, povodom toga može preduzeti. Naravno da duvanje i kletve nisu na klijente ostavljali povoljan utisak.
Naročito advokatovo raspitivanje o slučaju, njegov nervozan, uporan, dosadan trud da pošto-poto dozna da li je klijent počinio delo kako presuda, doduše traljavo tvrdi, a u dispozitivima još traljavije dokazuje, ili ga nije počinio, kako se, opet, klijent – a taj još i najtraljavije – kune. (Šta s’ njega, ’ebem mu oca advokatskog, smatra jesam li ubio ili nisam? Kade g’u plaćam, ima me brani k’i da nisam!)
Advokati su prokleto sumnjičavi ljudi. U zlo veruju i više od sudija. Ne znam jesu li takvi u drugim zemljama, u Srbiji odnekud jesu. Na robiji, kao i na slobodi. Tolika količina nedužnih krivaca ne slaže se, jamačno, s njihovim životnim i sudskim iskustvom. Otuda robijaši, nezadovoljni dosadašnjim braniteljima, ni na robiji za svoju manje-više obaveznu nevinost ne nailaze kod domaćih advokata na blagonaklone uši.
„Sve je to seljačka marva!”, rekao mi je jedan, umoran od zaludnih nastojanja da od klijenta, ubice u povratu, izvuče istinu. „Na robiji lažljiva kao i slobodi. On zna da sam ja za njega, izvršio ili ne izvršio to jebeno ubistvo, a ipak mi ne veruje. Za njega sam i ja deo suda, samo sedim na drugom mestu od sudije i tužitelja.”
Naši su seljaci, izgleda, i ne znajući za pravne teorije ruskog državnog prokuratora Andreja Višinskog o ulozi sovjetskog branitelja, shvatili ulogu advokature u idealnoj socijalističkoj državi. Drugi mi je pričao da nekog Bačvanina mal’ nije u nastupu besa prebio. Satima ga je pritiskao da mu kaže istinu, da li je u ubistvu kriv ili nedužan, i uvek dobijao isti trom, pasivan (moliću fino!), ali uporan odgovor u korist nedužnosti.
A onda je, slučajno, pre nego što će dići ruke, uveren da nije, zapitao da li je ubijenog kritičnog dana uopšte video.
– Ta dabom’ da sam ga video, gospodine, kako ga ne bih video?
– Pa, mogao si ga u onoj pijačnoj gužvi i mimoići?
– Ta kako sam ga, gospodine, mogao mimoići, kad sam hteo da ga ubijem?
– Ali ga ubio nisi?
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Deoničarsko društvo za proizvodnju i distribuciju nade
Tokom robije udružio sam se bio privremeno s jednim čovekom za koga sam držao da je sjajan advokat. Tvrdio je da je politički krivac, premda mu je slučaj bio zapetljan, pa je, i tada nekako mutna, politička krivica iz njega izbijala tek pošto se s naporom oslobodila naslaga sumnjivih sporednih radnji.
Da li je i na slobodi bio sjajan kao što se meni u zatvoru pričinjavao, ne znam – on je tvrdio da jeste – nisam iz njegove palanke u srpskoj nedođiji nikog poznavao da bih se raspitao, a, pravo da kažem, ni da mi se stvar bolje objasnila, ne bih je razumeo, jer ja nisam bio nikakav, baš nikakav advokat. Ali sam zato mogao biti književnik.
Moj je advokat, ležeći od kile u niškoj bolnici, taj dar brzo uočio, i to mi kazao, te verovatno tako i postao sjajan advokat. Drugi put ne vidim. Obostrano divljenje, a i potreba za nekom zanimljivom akcijom, postalo je bazom poslovnom sporazumu, kojim je utemeljeno ono što sam nazvao „Deoničarsko društvo za proizvodnju i distribuciju nade”.
Potražnja za piscima sudskih žalbi, molbi, predstavki, podnesaka, bila je ogromna i neutoljiva. Advokata je u zatvoru bilo malo, još jedna bizarnost robije. (Ili, možda, pre slobode!) Ono malo prisutnih, osuđenih uglavnom zbog verbalnih delikata, često na samom procesu i u obliku zaštite branjenika – još jedan pronalazak naše pravne prakse – zatrpan beše poslom, uvek u toku više pravnih slučajeva odjednom.
Osim toga, behu to uglavnom starija gospoda koja su pravne nauke učili na buržoaskim univerzitetima, a usavršavali struku po buržoaskim sudnicama, te se nisu baš najbolje snalazili u smelim inovacijama revolucionarne pravde, klasnom duhu socijalističke jurisdikcije i u neformalističkoj ekspeditivnosti njene sudske procedure.
Većina ih je, kada bi slučaj saslušala ili mu spise pregledala – ako ih je osuđenik imao kod sebe, a većina jeste – dugo duvala, uzdisala, kolutala očima, kašljala, ušmrkivala se, zatim bi retorski klela boga oca, i zna se još šta, pa tek potom, znojeći se, krenula s ozbiljnim pokušajima da shvati o čemu se u tom slučaju uopšte radi, i šta se, ako se najzad to bude shvatilo, povodom toga može preduzeti. Naravno da duvanje i kletve nisu na klijente ostavljali povoljan utisak.
Naročito advokatovo raspitivanje o slučaju, njegov nervozan, uporan, dosadan trud da pošto-poto dozna da li je klijent počinio delo kako presuda, doduše traljavo tvrdi, a u dispozitivima još traljavije dokazuje, ili ga nije počinio, kako se, opet, klijent – a taj još i najtraljavije – kune. (Šta s’ njega, ’ebem mu oca advokatskog, smatra jesam li ubio ili nisam? Kade g’u plaćam, ima me brani k’i da nisam!)
Advokati su prokleto sumnjičavi ljudi. U zlo veruju i više od sudija. Ne znam jesu li takvi u drugim zemljama, u Srbiji odnekud jesu. Na robiji, kao i na slobodi. Tolika količina nedužnih krivaca ne slaže se, jamačno, s njihovim životnim i sudskim iskustvom. Otuda robijaši, nezadovoljni dosadašnjim braniteljima, ni na robiji za svoju manje-više obaveznu nevinost ne nailaze kod domaćih advokata na blagonaklone uši.
„Sve je to seljačka marva!”, rekao mi je jedan, umoran od zaludnih nastojanja da od klijenta, ubice u povratu, izvuče istinu. „Na robiji lažljiva kao i slobodi. On zna da sam ja za njega, izvršio ili ne izvršio to jebeno ubistvo, a ipak mi ne veruje. Za njega sam i ja deo suda, samo sedim na drugom mestu od sudije i tužitelja.”
Naši su seljaci, izgleda, i ne znajući za pravne teorije ruskog državnog prokuratora Andreja Višinskog o ulozi sovjetskog branitelja, shvatili ulogu advokature u idealnoj socijalističkoj državi. Drugi mi je pričao da nekog Bačvanina mal’ nije u nastupu besa prebio. Satima ga je pritiskao da mu kaže istinu, da li je u ubistvu kriv ili nedužan, i uvek dobijao isti trom, pasivan (moliću fino!), ali uporan odgovor u korist nedužnosti.
A onda je, slučajno, pre nego što će dići ruke, uveren da nije, zapitao da li je ubijenog kritičnog dana uopšte video.
– Ta dabom’ da sam ga video, gospodine, kako ga ne bih video?
– Pa, mogao si ga u onoj pijačnoj gužvi i mimoići?
– Ta kako sam ga, gospodine, mogao mimoići, kad sam hteo da ga ubijem?
– Ali ga ubio nisi?
Friday, April 01, 2016
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLII deo
Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Kolekcionarstvo
Bilo je retko i uvek osobito. Moj guru je, kako rekoh, skupljao kamenčiće. Znao sam ljude koji su skupljali staru dugmad, zatvoreničke autograme, parčad obojenog stakla i jednog koji je sabirao bizarne presude.
U ono vreme taj je u svom hobiju verovatno najbolje prolazio.
Da biste u praktičnom dejstvu videli jedan zatvorenički privredni poduhvat, opisaću svoj. Njegov obećavajući početak, sjajan tok i žalostan kraj.
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Kolekcionarstvo
Bilo je retko i uvek osobito. Moj guru je, kako rekoh, skupljao kamenčiće. Znao sam ljude koji su skupljali staru dugmad, zatvoreničke autograme, parčad obojenog stakla i jednog koji je sabirao bizarne presude.
U ono vreme taj je u svom hobiju verovatno najbolje prolazio.
Da biste u praktičnom dejstvu videli jedan zatvorenički privredni poduhvat, opisaću svoj. Njegov obećavajući početak, sjajan tok i žalostan kraj.