Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
Istog dana imao sam poverljiv razgovor sa zatvorenikom preko koga smo održavali vezu s unutrašnjom upravom zatvora. Obavestio me je da se preko kancelarije doznalo da lokalna (zatvorska) Udba priprema odvođenje u Belu kuću izvesnog broja političkih krivaca, da bi ih tamo, pod zaštitom potpune izolacije, podvrgla pritisku nalik onom koji se već uveliko praktikovao na Golom otoku. Vrhovi su Udbe očigledno bili zadovoljni uspesima golootočke metode prevaspitavanja – o kojima smo mi onda malo znali – pa su smerali da ih i protiv nas, regularnih neprijatelja, primene. Trebalo je naći način da se najugroženiji ljudi sačuvaju.
– Ne vidim ga – rekao sam.
– Mi vidimo – odgovorio je. – Postoje propisi po kojima se u izolaciju ne mogu slati teško bolesni ljudi.
– Ima li među ugroženima teško bolesnih ljudi?
– Koliko znam nema.
– Onda način nije upotrebljiv.
– Ali se neki od njih mogu naglo razboleti. Naslutio sam nevolju i pokušao da se odbranim.
– Slušaj – rekao sam – mi smo puni. Nijedan nam krevet nije prazan.
– Ispraznite ih.
– Da iz bolnice izbacimo bolesne, a primimo zdrave?
Gledao me je hladno. Osetio sam da bi on tako nešto bez oklevanja učinio. Bio je rođeni politički borac, čovek ideje i apsolutnog primata državnog razloga (Makijavelijevog ragione di stato). U tom času između njega i bilo kojeg fanatičnog fašiste ili komuniste, protiv koga se borio, nije bilo nikakve razlike.
– Da. Onako kako su drugi bolesni morali izaći da biste se primili vi, zdravi Mitrovčani. Razbesneo sam se. Bio je u pravu, i to me je ljutilo.
– Mi to nismo tražili.
– Ne, ali niste ni odbili. Pokušao je da bude koncilijantan.
– Tvoji bolesnici će ostati živi. Naši zdravi neće kada ih oni kroz šake propuste. Ispričao mi je šta se radi na Golom otoku. Tada sam o tome prvi put nešto više saznao.
Moja su tadašnja obaveštenja bila tačna, ali ni izbliza potpuna. Razmere divljaštva ni do danas nisu shvaćene. Dela na tu temu obuhvataju uvek tek po aspekt golootočke tragedije, ali i golootočke nezagonetne enigme, koja se tiče ponašanja i držanja zatočenika.
Neka od njih, naročito po nekadašnjim feljtonima, inspirisana, jamačno, od vlasti i pisana od ljudi koji na Otoku nisu bili, ali nije sigurno jesu li koga tamo poslali, više se trude da istinu sakriju nego da je obelodane. U njima se insistira na „istorijskoj nužnosti” tih logora, s obzirom na vreme i međunarodni položaj Jugoslavije, dva faktora što su kod nas, izgleda, kadra da objasne i najgoru istorijsku glupost.
O mučenjima se govori uzgred, stidljivo, nejasno, a naročito nedokumentovano, kao o neželjenim i žaljenja vrednim – greškama u metodu. Dok su greške, sada, možda za žaljenje – i tu se sporiti nećemo – onda bile željene. Željene i programski, sistematično sprovođene. Te su greške bile načelo, a ne izuzetak; metod, a ne iznimka. Tek u poslednje vreme ređaju se ispovesti samih interniraca.
Za sada su to samo puke priče. Dosta slične jedna drugoj i različite, možda, jedino u apsurdima razloga za zatvaranje i stepenu proživljenih muka.
(Jedino se korenito razlikuje bizaran iskaz Vlade Dapčevića. Jezivo je, naravno, ono što je s tim čovekom rađeno, i tokom i posle Otoka, ali je još jezivije kako on na sve to danas gleda. Ako to gledanje nije očajnički pokušaj jednog razorenog života – a nije, izgleda – da sačuva moralnu doslednost svoje biografije, a kroz nju i unutrašnju konzistenciju, onda je to nešto što bi moralo da nas jako rastuži, pa i uplaši. Ali ne! Nas to odnekud – zadivljuje! Za nas je to – doslednost! Čestita, muška, gorštačka doslednost!)
Goli otok, dakle, još čeka svog Solženjicina i svoju enciklopediju mrtvih. Možda to može da opiše darovit čovek čak i da nikad tamo nije patio, ali ne verujem da može neko ko nikad u Komunističkoj partiji starog tipa nije bio, te ne poznaje njen moral, njene vojničke zahteve, njenu organizacionu disciplinu, niti razume psihološku osnovu organske afilijacije doktrini, koja je odstranjivanje iz partije izjednačavala sa smrću, i bez koje tamošnja međusobna tortura zatočenika ne bi bila moguća. Odnosno, bila bi moguća, ali bi je morali preuzeti policajci koji su je smislili.
Pričao mi je o brodskim transportima, „toplom zecu”, bojkotu, tucanju kamena, javnim pokajanjima, revidiranju stavova, međusobnom uhođenju, cinkarenju, vaspitnom iznuravanju, premlaćivanju uz himne Josipu Brozu i Partiji, ubistvima, potpisivanju obaveza.
Moram sa stidom priznati da sam – pored zaprepašćenja, gotovo neverice, a kada sam poverovao, sažaljenja – osetio jedva savladljivo, pakosno zadovoljstvo. Imao sam na Golom otoku rođake, među njima i bivše ministre. Zamišljajući ih u položaju što su ga drugom priređivali, nalazio sam u tome neku višu pravdu. Osećanje je bilo gnusno, ali jače od mene.
– Mi nismo isto što i komunisti – rekao sam. – S nama im tako nešto neće uspeti.
Nije bio ubeđen.
No comments:
Post a Comment