Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
Obavestio sam vezu o primedbama lekara. Na trećem sastanku mi je rečeno da su one razmatrane, ali nisu uvažene i da označene ljude u toku iduće nedelje moramo primiti u bolnicu. Veza više nije pregovarala. Ona je izdavala naređenja o koja se nismo mogli oglušiti. Zakon mafije bio je u dejstvu. Učinjenu uslugu trebalo je vratiti. Idućih nekoliko dana simultano smo, da se plan ne primeti, otpuštali stare bolesnike i primali nove, sa spiska koji sam uništio pošto sam ga naučio napamet.
Morali smo otpustiti desetak pacijenata. Među njima je bilo i nekoliko zdravih (političkih na ladanju), ali je bilo i nekoliko ozbiljnih slučajeva. Odluka o izboru bila je teška. Pripadala je lekaru, no ovaj se nije trudio da je samo za sebe prisvoji. Od svog pomoćnika i mene očekivao je da u njoj učestvujemo i s njim odgovornost podelimo. Mračni je Triumvirat cele noći zasedao.
Ličio je na sastanak Antonija, Oktavijana i Lepida na kome su sastavljani proskripcioni spiskovi. Otpustiti teškog bolesnika u zatvoru je, uistinu, neka vrsta osude na smrt. U tom se pogledu nismo zavaravali. Po odeljenjima je ležalo i nekoliko starih bolesnika prema kojima je svako od nas gajio izvesne simpatije. Nevolja je bila u tome što to nisu bili isti ljudi.
Uskoro smo primetili da se pogađamo, pa i da trgujemo ljudima. Ja sam se zauzimao za mlađe, dr L. J. za starije, a pomoćnik je, i sam slabih pluća, imao naklonosti prema tuberanima. Uvideli smo da svađom i pristrasnošću daleko nećemo stići i da moramo prethodno ustanoviti neke neutralne, objektivne kriterijume, a potom se njihovom izboru prepustiti.
Činilo nam se da se tako i odgovornosti oslobađamo. Da iz bolnice ljude ne izbacujemo mi, nego neka anonimna božja norma. Pokušaj da se kriterijum izvuče iz prirode bolesti nije uspeo. Ako su tuberani, van bolnice lišeni jače hrane, i akutni čiraši, lišeni dijete, u opasnosti, u njoj su bili i srčani bolesnici ako se prepuste stresovima regularnog robijanja.
Pomoćnik je, najzad, našao solomonsko rešenje. Zvučalo je morbidno, ali pragmatično. Predložio je da se otpuste samrtnici. Oni za koje pouzdano znamo da su izvan medicinske pomoći. A to je mogao reći samo lekar. Tako je konačna odluka opet vraćena njemu.
S načinom primanja novih išlo je još teže. Preko veze sam tim ljudima distribuirao droge koje podižu temperaturu. Imali su da se tokom nekoliko dana, s groznicom i žalbama na stomačne tegobe, po utvrđenom redu, javljaju na lekarsku. Lekar nije znao njihova imena i ja sam mu ugovorenim znakom na njih skretao pažnju.
Novi nadzornik, zamena za propalog matematičara, još se u poslu nije snašao, niti je znao kako da nas kontroliše. Važno mu je bilo da izdajemo što manje pošteda, a za ostalo ga nije bilo briga. Prijem je prošao bez ijednog incidenta. Nove smo rasporedili u sve četiri sobe, da bismo po kvadratnom metru smanjili gustinu „narodnog neprijateljstva” i učinili ga manje uočljivim za povremene inspekcije iz uprave i Udbe.
Ali da će operacija ostati neprimećena nismo se mogli nadati. Sve do tada Udba se s osuđenicima iz političkog tabora obračunavala pojedinačno, prema ad hoc prilikama. Nije imala metodološki koncept koji bi, kao na Golom otoku, jednom mukom obuhvatao sve pritvorenike. Sada ga je imala.
– Uskoro možemo očekivati posetu – rekao je dr L. J. snuždeno.
No comments:
Post a Comment