Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
Već u hodniku je stao urlati:
– Gde su?
– Ko, gospodine? – pitao je nevino L. J. Bio je vrlo mali rastom, nabijen, borbeni sangvinik.
– Znaš ti vrlo dobro ko!
– Ne znam, ako mi ne pomognete.
Uleteo je u prvo odeljenje, desno od ulaza, ostavivši vrata otvorena. Ušli smo i mi. Prolazio je pored kreveta. Neki su se bolesnici pravili da spavaju, drugi ječali, s praznim, samrtnim pogledom upravljenim u tavanicu. Zaustavio se ispred jednog kreveta. U njemu je ležao J. R., stari dražinovac, osuđen na dvadeset godina, jedan od „zdravih”.
– Šta će ovaj ovde?
– Visoka temperatura, bolovi u predelu trbušne maramice, povraćanje. Peritonitis acuta, ali bi moglo biti i teško trovanje hranom.
– Kada je primljen?
– Kada smo ga primili? – pitao me je lekar. On je, naime, bio iznad administrativnih pojedinosti.
– Pre tri dana, gospodine.
– I sada mu je već bolje?
– Nije. Pomoćnik se, nekoliko kreveta preskočivši, zaustavio kod drugog.
– Ali ovom jeste?
– Ni njemu nije.
– Od čega on boluje?
– Simptomi su isti. Zato i sumnjam na trovanje hranom.
– Kada je primljen?
– Pre tri dana, gospodine – odgovorio sam, gledajući u stranu. Prišao je i trećem ležaju, na kome je osuđenik spavao.
– A ovaj?
– Takođe pre tri dana. Znao sam da je koincidencija sumnjiva, ali je izbeći nismo mogli. Stoga je kao razlog i izabrano trovanje hranom, jer je samo ono moglo objasniti jednovremenost infekcije.
– Svi su, dakle, primljeni pre tri dana?
– Neki i pre četiri.
– Oni sa slabijim stomacima verovatno? – pitao je pomoćnik zlobno.
– Verovatno.
– Ali jačim od mog, koji sve ovo mora da proguta!
– Ne znam na šta ciljate, gospodine – rekao je dr L. J.
– Saznaćeš!
Potom je obišao i preostale tri sobe, zaustavljajući se samo kraj kreveta novoprimljenih. Nijednom s bolesnicima nije razgovarao, ali se videlo da ih dobro poznaje, a i da on njima nije nepoznat.
U hodniku je iz džepa izvukao cedulju, pružio je lekaru i rekao:
– Ovde je deset brojeva. Te ćete brojeve još danas iz bolnice otpustiti.
Nastupio je presudan trenutak.
– Ne mogu to da učinim.
– Zašto?
– Ti su ljudi teško bolesni. Ne mogu takvu odgovornost da preuzmem.
– Onda petoricu od njih.
– Koju petoricu?
– Bilo koju!
– Svi su jednako bolesni.
– Moći ćeš ih lečiti i tamo gde će biti prebačeni.
– Oni su za bolničko, a ne ambulantno lečenje.
– Onda samo ovu trojicu – izgovorio je brojeve.
U jednom času sam se prepao da će lekar popustiti i odreći se trojice, da bi preostalu sedmoricu sačuvao. Poznavao sam mehanizam ovakvih kompromisa i njihova iskušenja. Lekar je prozreo pomoćnikovo lukavstvo, njegovu prividnu koncilijantnost. Tim bi pristankom oslabio svoju načelnu poziciju. Ona je bila jaka samo dok je branila celinu. Parcijalizovana, otvarala je pukotinu, od koje bi ubrzo, daljim pritiscima, nastala breša, pa provalija, a onda bi kroz nju iz bolnice bila izvučena sva desetorica naših štićenika.
– Žao mi je – rekao je L. J.
– Naređujem ti! – urlao je pomoćnik.
– U tom slučaju molim za pismeno naređenje.
Pomoćnik se bez reči okrenuo i otišao.
– Uh! – uzdahnuo je L. J.
– Zaslužili smo po jedno piće.
Popili smo ga. Bilo nam je poslednje. Sutradan ujutru došao je u bolnicu nadzornik kruga u društvu nadzornika Bele kuće. Naredili su L. J. da spremi stvari i odveli ga, preko puta, u samice. Naši protesti da bolnica ostaje bez lekara nisu pomagali. Našli smo se u izgubljenom položaju. S oko osamdeset bolesnika, bez jednog jedinog čoveka koji se u njihovim bolestima snalazio.
Pomoćnik je, razume se, imao izvesna medicinska znanja, i dosta iskustva, zubar takođe, ali je sve to, osim za rutinske poslove, bilo nedovoljno. Posao se u bolnici do skromne mere i mogao nastaviti. Dijagnoze su većinom bile ustanovljene, terapija propisana, lekovi su se mogli deliti a injekcije administrirati, no više od toga nije se moglo učiniti. Trpela je naročito lekarska.
Tog prvog prepodneva nismo bili popularni. Osuđenici nisu verovali u našu stručnost, pogotovu što su, bez obzira na šta se žalili, dobijali samo acetisale za sve, natrium salicillicum za reumatične tegobe, valerijanu za srce i kodein za kašalj, a ono zašta su mahom dolazili, poštede od rada, nisu mogli dobiti. O tome novi nadzornik nije hteo ni da čuje.
Uveče, posle zaključavanja, sazvali smo konferenciju odabranih, kojoj je prisustvovalo i nekoliko tzv. bolesnika. Razmišljalo se o tome kako da se pomogne lekaru. Posle uvođenja novog režima i promene u populaciji Bele kuće, s njom je svaka veza izgubljena. Nismo znali šta se među njenim belim zidovima dešava. Kružile su razne priče. Ljudi su na lekarskoj govorili kako noću iz nje dopiru jauci. Mi ih nismo čuli, iako smo prema tom paviljonu bili dobro orijentisani.
No comments:
Post a Comment