Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
– Ne verujem – rekao je dr J.
– Da će im to uspeti?
– Da im je to pravi cilj.
– Šta im je cilj?
– Nešto u čemu su već uspeli.
– Deset naših najvažnijih ljudi leži u bolnici izvan domašaja Udbe, a vi o njihovom uspehu govorite.
– To je istina – kazao je L. J. – Osim ako su baš to hteli.
Odgovorio sam da ga ne razumem.
– Oni znaju da zatvorom ne upravljaju. Da je njihova uprava prividna. I da se prava vlast nalazi u nečijim drugim rukama. Je li tako?
– Tako je.
– Da li je tačno da je već dugo vremena pokušavaju otkriti?
– I to je istina.
– Oprobali su sve načine, od izolacije pojedinih grupa političkih osuđenika do ubacivanja provokatora u najsumnjivije sobe. Nekoliko puta su izvesne ljude preselili u druge zavode, a druge na njihovo mesto doveli. Bili su blizu, a ipak nisu uspeli. Zašto?
– Tražili su u pogrešnom pravcu.
– Tražili su oni u dobrom pravcu, samo nisu dobro tražili. Nisu stvorili klimu pogodnu za takav lov. Znaš li kako ćeš ljude najlakše isterati iz kuće?
– Nikad nisam o tome razmišljao.
– Vikaćeš ispred kuće da je izbio požar. Svi će izjuriti. Isteraće ih strah. Niko neće misliti da je alarm lažan i da požara nema. U ovom slučaju vatra je priča o izolaciji političkih osuđenika da bi se podvrgli metodama Golog otoka. Namerno su dopustili da je naši ljudi u kancelariji uprave čuju. A posle i spiskove da nađu. Znali su da će takva priča izazvati paniku u zatvoru. I ne samo paniku već i organizovane pripreme za otpor. A u čemu se prvi i pravi otpor takvoj meri mora sastojati?
– U zaštiti najugroženijih, pretpostavljam.
– Koješta. Ovde niko nema vremena za milosrđe. U zaštiti onih koji su za otpor zatvorenika najvažniji. Počeo sam ga shvatati.
– Ove desetorice iz bolnice.
– Ne znam jesu li baš svi, ali da među njima ima članova unutrašnje uprave, u to sam siguran.
– Koje smo mi Udbi na tanjiru ponudili.
– Upravo tako – rekao je dr L. J. – Sada će na nas pojačavati pritisak sve dok ih iz bolnice ne otpustimo. Onda će njih pritisnuti.
– A zatim?
– Zatim ćemo se svi naći na optuženičkoj klupi okrivljeni za zaveru protivu države. Bio sam ošamućen. Ustao sam. Vreme je bilo da se rastanemo. L. J. se nasmejao.
– Ti ne treba da brineš – rekao je podrugljivo. – Ti barem znaš kako je to.
Sutradan sam potražio našeg čoveka za vezu i ispričao mu lekareve zaključke. Zamislio se.
– Može biti – rekao je. – Ti su dripci na sve spremni.
– Trebalo je i vi da budete spremni – rekao sam prekorno.
– To se nije moglo predvideti. Obaveštenja su bila pouzdana. Moralo se reagovati brzo.
– Šta sada da radimo? – pitao sam zabrinuto.
– Morate ljude držati u bolnici što duže možete.
– Kako to zamišljaš? Ti ljudi nisu bolesni, a ni Udba naivna.
– Imaju temperaturu, zar ne?
– Samo zato što ih drogiramo.
– Drogirajte ih i dalje.
– Onda će se razboleti od droga.
– Bolje i to nego da odu u Belu kuću. Ili hoćeš da nam svima sude?
Nisam to hteo. Vratio sam se u bolnicu potišten. Prvi put posle istrage bio sam ozbiljno preplašen. Vreme mi više nije izgledalo ni monotono ni prazno. Ponovo je oživelo, ispunjeno neizvesnošću i podmuklim pretnjama. Iskreno sam zažalio za danima u kojima mi je bilo dosadno.
No comments:
Post a Comment