Pages

Friday, April 22, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXVi deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXVi deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe 

Potražio sam gurua u sobi za rekonvalescente glavnog paviljona i sve mu ispričao. Učinio sam to na svoju ruku, bez znanja ikoga iz ove priče. Nikog nisam hteo ni da pitam. Znao sam da bi me sprečili. Svi su postali nepodnošljivo nervozni. Zao duh opšteg nepoverenja, straha od provale i svega što bi joj sledilo lutao je tamnicom, stezao srca i praznio stomake. Ali moja je vera u njega bila potpuna.

Saslušao me je pažljivo, premda je prezirao politiku. U ovom slučaju, međutim, kao da događaj nije smatrao političkom aferom, već moralnom, u izvesnom smislu i – egzistencijalnom. U pitanju je bio kolektivni, tradicionalni, zapravo jedini mogući otpor upravi (moći), poznat svim tamnicama sveta u svim vremenima.

Premda je bio čudak, samotnjak, individualist, jedan od najekstremnijih koje sam upoznao, prolazak kroz tolike zatvore, od Hong Konga do Meksika, vertikalom povesti ljudskog kaveza, od rupe u zemlji, preko rupe u kamenu, do rupe u betonu, nije ga mogao ostaviti ravnodušnim prema ljudskoj patnji.

Imao je prema njoj istočnjački, fatalistički stav prihvatanja i mirenja, koji je kao čovek stekao, ali je razumevao i onaj drugi, nepomirljiv, prkosan, iz kojeg je kao Srbin potekao. Nije od tih zatvoreničkih solidarnosti nikad mnogo očekivao, pre je na nevolje zbog njih spreman bio, ali učešće u njima nije odbijao. monitoring_the_enemy

– Jesu li sva desetorica koje ste u bolnicu primili iz te unutrašnje uprave?
– Ne znam. Ja ih ne poznajem. L. J. pretpostavlja da jesu.
– Onda ste morali primiti još nekoliko ljudi.
Začudio sam se.
– Koga?
– Nekoliko njih koji to nisu.
– Zašto?
– To bi Udbu zbunilo. Ne bi znala ko je ko.


Bio je u pravu. On je nekako uvek bio u pravu.
– Sada je, bojim se, kasno.
– I ja se bojim – rekao je.
– Pa, šta da radimo?
– Da čekate.

Razgovarali smo i o njegovom raku. Naravno da je znao od čega boluje. Ali ga to ni najmanje nije uznemiravalo. Nije imao bolova, niti se rđavo osećao. Tog dana je bio naročito dobro raspoložen. Jedan slobodnjak doneo mu je iz zahvalnosti za dobar savet nov kamen za njegovu zbirku, nad kojom sam ga i zatekao.

– Pa, šta ćeš da radiš? – pitao sam. – Ništa. Da čekam, kao i vi. Šta bi drugo?

No comments:

Post a Comment