Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Pomilovanje, pomračenje ili vreme strepnje
Nikad nisam pisao molbe za pomilovanje, niti sam ijednu ikad potpisao. Protivilo se to mojim principima, za koje sam držao da su politički nužni, a iznad svega časni, premda su, kada se bolje razmisli, zapravo, bili idiotski, što im ne smeta da i dalje ostanu časni. Smatrao sam, naime, nedostojnim da milost molim od onih koje sam za nemilosrdnost optuživao.
Da puzim pred onima koje sam u tu prašinu hteo oboriti. A to je još jednom, po ko zna koji put, potvrđivalo da za politiku nisam i da se njome ne bih u vidu zanata smeo baviti. Ja sam, zapravo, jedan od onih četrdesetorice profesora na koje je mislio Fridrich Veliki kada je rekao: Vierzig Professoren – Vaterland verloren. (Četrdesetorica profesora – propast za državu.)
Jer, ako je politika, kao što mislim da jeste, umeće mogućeg, onda je to i svaka njena instrumentalizacija, pa i njena organizacija, legalna kao i ilegalna, i, saobrazno tome, svaki čin što joj u korist ide. Među te činove svakako spada, ukoliko je organizacija ilegalna i pohvatana, da se što pre na slobodu ode i borba nastavi. Nipošto da se ponosno na robiji trune.
Pošto načela više, barem ne idiotskih, nemam, danas bih molbe pisao. I ne bih se stideo. Smatrao bih ih sastavnim delom robijaške rukovodne strategije, po kome se svaka prilika za olakšanje položaja mora iskoristiti. Imajući, naravno, na umu nastavak borbe, a i mimo nje, imajući na umu pre svega zdrav razum.
U tom smislu gledam i na znamenitu zahvalnicu Nikole Pašića kralju Aleksandru Obrenoviću posle njegovog puštanja iz zatvora, koja je, zbog odjeka u srpskoj javnosti, mogla da nas ostavi bez jednog od četvorice najboljih egzekutivnih umova što smo ih kroz srpsku istoriju imali (Sava Nemanjić, Milutin Garašanin, Nikola Pašić i Milan Stojadinović). U njoj stoji:
„U ovom za mene i moju familiju najsvečanijem i najsrećnijem trenutku, hitam da Vašem veličanstvu izrazim moju najiskreniju i najdublju podaničku blagodarnost na prevelikoj milosti kojom me danas, gospodaru, s visine kraljevskog Vam prestola, tako iznenada obasuste.” Vi, verovatno, mislite da je to za svaku blagodarnost dovoljno. Nije i za Pašića:
„Pod uticajem te bezgranične blagodarnosti, izjavljujem svečano, gospodaru, da od danas raskidam sa svojom burnom prošlošću i zavetujem se da će moj rad ubuduće biti upućen na učvršćenje državnog poretka kome je Vaše veličanstvo dalo onako vidljivog obeležja.” Sada vam je već dosta. Vama. Baji, međutim, nije, pa nastavlja od početka:
„Još jednom u ime svoje i familije, iz dubine duše blagodarim.” Dosta, aman, čoveče, velite. Ali ne, nije dosta, jer Nikola Pašić koji, uprkos ovom pismenom obećanju neće biti predsednik vlade Obrenovićima nego konkurentskoj Kući Karađorđević, završava usklikom: „Da živi uzdanica vaskolikog srpskog naroda Njegovo veličanstvo gospodar i kralj Aleksandar I!”
No comments:
Post a Comment