Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Pomilovanje, pomračenje ili vreme strepnje
Nema svrhe nijednu molbu u celini citirati. Sve su iste. Pune neizbežnog ponavljanja, opštih mesta, klišea. U poređenju sa raskošnim molbama što sam ih, u Deoničarskom društvu za proizvodnju i distribuciju nade, ruku pod ruku sa provincijskim prozbopiscem K. D., ja pisao, behu to slabašne tvorevine. I
zostali su i tužni krici samohrane siročadi, koja će se, ako se mojoj molbi ne udovolji i otac im u zatvoru ostane, odati kriminalu, pa možda i antidržavnoj delatnosti, i crepovi (!) opustošenog doma nisu dobovali po njihovim izgladnelim lobanjama. Ali je, tu i tamo, i ovde bilo duhovitih pasaža.
Naročito me je zabavljalo repetiranje kraja sa „Smrt fašizmu – Sloboda narodu”, ako se u obzir uzme da se time za nas – ljude proglašene fašistima – traži smrt, dok se u prethodnom tekstu zahteva pomilovanje.
Navešću samo paradigmatične pasuse:
„Osuđenik je stupanjem u zavod pokazao dobru volju da se popravi”,
kao da smo u Mitrovicu otišli dobrovoljno, u stidu od svojih ideoloških i političkih zabluda,
„jer se, iako svestan svoje teške bolesti, javio na stolarski zanat, što mu je uskraćeno od strane uprave baš obzirom na njegovo zdravstveno stanje”,
kao da je uprava brinula o našem zdravstvenom stanju, a ne jedino o tome da nam uskrati ono što želimo, a prisili nas na ono što nećemo.
„Time će se jednoj trudbeničkoj porodici dati mogućnost da kućnom negom spase najmlađeg člana i vrati ga zajednici.”
Trudbenička je porodica, u međuvremenu, bila nekad kućevlasnička, pa i sada je srazmerno dobro stajala, a njen je najmlađi član, naslednik, zapravo, onog što je od konfiskacije i nacionalizacije preteklo, moj drug, organizacioni sekretar Sdoja, po izlasku iz zatvora sve od sebe dao da tu zajednicu zaobiđe, sve dok je socijalistička.
„Želimo da istaknemo da su podnositeljke ove molbe savesne trudbenice, uključene u izgradnju zemlje.”
Kako uključene, ne kaže se. Ja ću vam reći. S obzirom na to da nijedna od naših majki nije bila zaposlena, niti u kome drugom spomena vrednom smislu gurala „Točak historije naprijed”, njihov se jedini trudbenički doprinos „izgradnji zemlje” sastojao u prehranjivanju bogatim paketima dvadeset dvojice njenih „osvedočenih neprijatelja” koji su smerali da je poruše.
Meni se, međutim, najviše dopada pasus iz pisma gospodinu Milovanu Đilasu, dok je ovaj još bio drug i ministar u vladi FNRJ:
„Mi Vas uveravamo da ćete i Vi jednog dana osećati naročito zadovoljstvo što ste to uradili”, (na slobodu nas pustio, primedba B. P.) „jer ćete ih sresti u životu kao dobre, korisne i časne građane i nećete se moći oteti toj ugodnosti kad pomislite da ste Vi sa svoje strane imali mnogo zasluga što su ti ljudi postali korisni građani svoje domovine, a možda neki od njih, Vama baš blagodareći, i među živima.”
Snažno, zar ne? Čak i poetično! Moji drugovi Đilasa nisu sreli, niti bi to smatrali ikakvim zadovoljstvom, pogotovo ne čašću. Ja jesam. I to sa zadovoljstvom. Posećivao sam ga kad god sam iz Londona u Beograd dolazio. Nikad ga, međutim, nisam pitao da li je ovu molbu čitao – ako je do njega dospela, u šta jako sumnjam – u svetlu u kome je sročena, mada, i da jeste, svakako se pilatski ničeg ne bi sećao.
I da li je osećao zadovoljstvo što me je sreo kao „korisnog člana svoje domovine”, premda me pustio nije – ne zameram mu, ne bih ni ja njega, osim što ga verovatno uopšte ne bih ni zatvarao – da li je, dakle, osećao zadovoljstvo koje sam ja imao od poznanstva s njim. Možda i nije. Jer, u međuvremenu, upravo dok sam ja postajao „koristan građanin svoje domovine”, on je proglašen njenim najnekorisnijim pripadnikom i osuđen na robijanje u istoj tamnici iz koje sam ja odavno izašao.
U svakom slučaju, bilo kako bilo, jednog su me dana pozvali u upravu i obavestili da mi je kazna s petnaest godina smanjena na osam. Dobru vest saopštio mi je pomoćnik upravnika. To me je začudilo, jer on nije bio ljubitelj dobrih vesti i kad god je kome valjalo neko dobro učiniti, on je to prepuštao drugom, a sebe posvećivao promociji preostalih i rđavih. Sedeo je za stolom, ja ispred njega stajao. Gledao me je mučki.
No comments:
Post a Comment