Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Pomilovanje, pomračenje ili vreme strepnje
No najveća je opasnost dolazila od osoblja. Među bolničarima se osećao nemir. Do sada je dr L. J. uživao respekt i njegov autoritet nikad nije doveden u pitanje. Bio je strog i neumoljiv. Nije dopuštao aljkavost, nebrigu, nepažnju prema pacijentima. I bio je slušan. Sada su se u njegovoj harizmi pojavile pukotine. A i on sam postao je rasejan, nebrižljiv, za posao nezainteresovan.
Sobe nisu održavane kao ranije. Bolesnici su počeli da se žale na zanemarivanje i grubost bolničara. Od poštovanja, pa i straha, odnos prema L. J. spao je na obespokojavajuću intimnost. Neki od bolničara – ne svi, razume se – kretali su se po bolnici s izrazom lica koji je govorio: „Znam vašu tajnu. Počešite, zato, moja leđa, pa ću i ja počešati vaša.” Bivši oficir, autoritaran po prirodi, L. J. je teško podnosio ovakvo stanje i svi smo s užasom čekali kada će ga nekom neodmerenošću prekinuti i tako izazvati odmazdu.
Do tada je L. J. popularan bio i među zatvorenicima. Sve je činio da ih zaštiti, a u radnim poštedama nije škrtario. Sada je, u strahu da još više upravu ne izazove, postao oprezan. Štedeo je na lekovima i poštedama. Ne znajući šta se zbiva, zatvor za ovakvu promenu u držanju nije imao razumevanja.
„Slizao se s upravom, pička mu materina!”, govorili su ljudi i mrzeli ga. Zamrzeli su ga u tih nekoliko nedelja kao da ih je kinjio godinama. Sve stare usluge bile su zaboravljene. Jer i to je zakon robije: tamo gde nema ni prošlosti, ni budućnosti, gde postoji samo sadašnjost, samo se ona i broji, i o njoj se briga vodi. To isključuje svako pamćenje, osim rđavih. I svaki dug, osim osvete. L. J. je osećao animozitet kojim je okružen i on ga je boleo. I on je govorio: „Pička im materina nezahvalna!”
Ni mi ostali nismo od svega toga bili imuni. Osećali smo grižu savesti što s lekarske moramo vraćati ljude, često i prijatelje, nesposobne za rad, što mnogima moramo odreći neophodne lekove. Učestale su sitne pakosti, zajedljivosti, nesporazumi, raspre, prepirke. I slab povod za svađu postao je dovoljan za tuču.
Roditelji su na posetama primetili moje neraspoloženje, ma koliko se trudio da ga prikrijem. U svetlosti nedavnog pomilovanja, bilo je još neobjašnjivije. Kasnije mi je majka priznala da joj je ono u svemu ličilo na nervozu koju sam ispoljavao neposredno pre hapšenja. Očekivali su da će me pomilovanje preporoditi. Nisu shvatali depresiju u kojoj su me zaticali.
Smatrali su me jednostavno namćorom kome se ne može ugoditi. Prvu presudu hrabro su podneli. Nisam smeo očekivati da će podneti i drugu. Nesposobnost da svoje bojazni pred njima sakrijem još više je pogoršavala moje duševno stanje.
Tada sam prvi put shvatio u kojoj meri strah menja ličnost. I zašto tiranije uspevaju. Njihov krunski trijumf nije u sistematskom širenju straha, nego u razrađenoj metodologiji masovnog korišćenja njegovih sekundarnih psiholoških posledica.
Kada se stvori stalan izvor straha, njegov divovski projektor, iz kojeg na sve strane radijalno zrače impulsi panike, primarne se posledice u samom strahu već iscrpljuju. Sekundarne traju i kada neposredni povod zebnjama iščezne. Kada se otkrije, recimo, neka stvarna organizacija, prođe period hapšenja, a vi ste još na slobodi, pa se okonča i sudski proces, a po vas još ne dolaze, trebalo bi da ste najzad mirni.
Ali niste. Niste iako organizacija nije stvarna, kao u sovjetskim čistkama, jer kada pokupe sve iz najbliže okoline pohapšenih, a vas ostave, pa potom pokupe i one iz dalje okoline, a vi ste još na slobodi, to ne znači da na red nećete doći u nekom trećem krugu sumnjičenja.
Te sekundarne posledice se, preko unutrašnjeg duševnog metabolizma, kada su nevolje posredi i inače sklonog hiperbolama, preobražavaju, s jedne strane, u nove izvore straha, s druge, u međusobno nepoverenje, nepostojanost, egotizam i bezobzirnost. Strah više ne dočekujemo nenaoružani i pasivni. Mi se s njim sada borimo. Ali kako?
Preventivnom odbranom putem dokazivanja lojalnosti vlastima koje nas tim strahom ugrožavaju. Postajemo njeni aktivni saučesnici, participijenti. (L. J. odricanjem lekova i poštede bolesnim zatvorenicima, ja odricanjem od protesta.) Postajemo i sami izvorom, projektorom straha za druge.
Tiranija se održava koncentrično šireći impulse straha, od uplašenog vođe sve do nas, prestravljenih građana. Užasavajući se tiranije, mi i ne osećamo kako smo tiranima postali. A to je njen najviši trijumf i naš najdublji pad.
No comments:
Post a Comment