Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Deoničarsko društvo za proizvodnju i distribuciju nade
Tokom robije udružio sam se bio privremeno s jednim čovekom za koga sam držao da je sjajan advokat. Tvrdio je da je politički krivac, premda mu je slučaj bio zapetljan, pa je, i tada nekako mutna, politička krivica iz njega izbijala tek pošto se s naporom oslobodila naslaga sumnjivih sporednih radnji.
Da li je i na slobodi bio sjajan kao što se meni u zatvoru pričinjavao, ne znam – on je tvrdio da jeste – nisam iz njegove palanke u srpskoj nedođiji nikog poznavao da bih se raspitao, a, pravo da kažem, ni da mi se stvar bolje objasnila, ne bih je razumeo, jer ja nisam bio nikakav, baš nikakav advokat. Ali sam zato mogao biti književnik.
Moj je advokat, ležeći od kile u niškoj bolnici, taj dar brzo uočio, i to mi kazao, te verovatno tako i postao sjajan advokat. Drugi put ne vidim. Obostrano divljenje, a i potreba za nekom zanimljivom akcijom, postalo je bazom poslovnom sporazumu, kojim je utemeljeno ono što sam nazvao „Deoničarsko društvo za proizvodnju i distribuciju nade”.
Potražnja za piscima sudskih žalbi, molbi, predstavki, podnesaka, bila je ogromna i neutoljiva. Advokata je u zatvoru bilo malo, još jedna bizarnost robije. (Ili, možda, pre slobode!) Ono malo prisutnih, osuđenih uglavnom zbog verbalnih delikata, često na samom procesu i u obliku zaštite branjenika – još jedan pronalazak naše pravne prakse – zatrpan beše poslom, uvek u toku više pravnih slučajeva odjednom.
Osim toga, behu to uglavnom starija gospoda koja su pravne nauke učili na buržoaskim univerzitetima, a usavršavali struku po buržoaskim sudnicama, te se nisu baš najbolje snalazili u smelim inovacijama revolucionarne pravde, klasnom duhu socijalističke jurisdikcije i u neformalističkoj ekspeditivnosti njene sudske procedure.
Većina ih je, kada bi slučaj saslušala ili mu spise pregledala – ako ih je osuđenik imao kod sebe, a većina jeste – dugo duvala, uzdisala, kolutala očima, kašljala, ušmrkivala se, zatim bi retorski klela boga oca, i zna se još šta, pa tek potom, znojeći se, krenula s ozbiljnim pokušajima da shvati o čemu se u tom slučaju uopšte radi, i šta se, ako se najzad to bude shvatilo, povodom toga može preduzeti. Naravno da duvanje i kletve nisu na klijente ostavljali povoljan utisak.
Naročito advokatovo raspitivanje o slučaju, njegov nervozan, uporan, dosadan trud da pošto-poto dozna da li je klijent počinio delo kako presuda, doduše traljavo tvrdi, a u dispozitivima još traljavije dokazuje, ili ga nije počinio, kako se, opet, klijent – a taj još i najtraljavije – kune. (Šta s’ njega, ’ebem mu oca advokatskog, smatra jesam li ubio ili nisam? Kade g’u plaćam, ima me brani k’i da nisam!)
Advokati su prokleto sumnjičavi ljudi. U zlo veruju i više od sudija. Ne znam jesu li takvi u drugim zemljama, u Srbiji odnekud jesu. Na robiji, kao i na slobodi. Tolika količina nedužnih krivaca ne slaže se, jamačno, s njihovim životnim i sudskim iskustvom. Otuda robijaši, nezadovoljni dosadašnjim braniteljima, ni na robiji za svoju manje-više obaveznu nevinost ne nailaze kod domaćih advokata na blagonaklone uši.
„Sve je to seljačka marva!”, rekao mi je jedan, umoran od zaludnih nastojanja da od klijenta, ubice u povratu, izvuče istinu. „Na robiji lažljiva kao i slobodi. On zna da sam ja za njega, izvršio ili ne izvršio to jebeno ubistvo, a ipak mi ne veruje. Za njega sam i ja deo suda, samo sedim na drugom mestu od sudije i tužitelja.”
Naši su seljaci, izgleda, i ne znajući za pravne teorije ruskog državnog prokuratora Andreja Višinskog o ulozi sovjetskog branitelja, shvatili ulogu advokature u idealnoj socijalističkoj državi. Drugi mi je pričao da nekog Bačvanina mal’ nije u nastupu besa prebio. Satima ga je pritiskao da mu kaže istinu, da li je u ubistvu kriv ili nedužan, i uvek dobijao isti trom, pasivan (moliću fino!), ali uporan odgovor u korist nedužnosti.
A onda je, slučajno, pre nego što će dići ruke, uveren da nije, zapitao da li je ubijenog kritičnog dana uopšte video.
– Ta dabom’ da sam ga video, gospodine, kako ga ne bih video?
– Pa, mogao si ga u onoj pijačnoj gužvi i mimoići?
– Ta kako sam ga, gospodine, mogao mimoići, kad sam hteo da ga ubijem?
– Ali ga ubio nisi?
– Ne znam jesam li ga ubio. Sam’ znam da sam ga zveknuo ašovom po glavi.
– Ubio si ga, dakle, sunce ti božje?
– Ako je o’ma umro jesam.
– Što me onda zajebavaš? Zašto celo vreme tvrdiš da si nevin?
– Pa i jesam, gospodine.
– Kako ako si čoveka ubio?
– Ubio sam ga, al’ sam nevin.
– Kako? Kako?
– Pa lepo. Zaslužio je što je dobio.
No comments:
Post a Comment