Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Prijateljsko ubeđivanje i kraljičin gambit zatvorske udbe
Neko je predložio da pokušamo s obmanom. Izveli smo je još iste noći. Odabrani, uistinu težak bolesnik, nenadano je dobio „napad”. Bolnica je bila zaključana. Dok je u njoj bio zaključan i lekar, to nije smetalo. Naprotiv. Moglo se piti i zabavljati bez bojazni da ćete biti otkriveni. Sada smo bili prinuđeni da otvorimo prozore i vičemo. Podignuta je uzbuna. Dotrčali su dežurni stražari.
Rekli smo im da je jedan od bolesnika dobio žučni napad i da bez lekara ne znamo šta da radimo. U Domu, razume se, nije bilo ni upravnika ni njegovog pomoćnika.
Komandir noćne straže je morao na sebe da preuzme odgovornost. Premda je ceo kazneni sistem malo obzira imao prema životu zatvorenika, pa je ponekad izgledalo da mu je krajnja namera da ih postepeno i nečujno istrebi, njihova je smrt unutar zidova uvek izazivala komplikacije.
Uplašen da do njih ne dođe, komandir je naredio da se dovede lekar. L. J. je odmah shvatio o čemu je reč. Trebalo je dokazati neophodnost njegovog prisustva u bolnici.
Sutradan je vraćen. Prva bitka s Udbom bila je dobijena.
Lekarev povratak proslavili smo iste večeri. Bili smo ponosni na prvi uspeh u borbi sa nadmoćnim neprijateljem, koji nam se, srećom, nije činio u istoj meri i pametan. Dr L. J. je svakako bio zadovoljan što se iz Bele kuće izvukao, ali nekako neuobičajeno mrzovoljan, zakopčan. Na naša pitanja šta se u samicama događa nije odgovarao.
Ćutao je, ali ne kao čovek koji o tome ništa ne zna, nego kao neko ko o tome ne želi da govori. Kazao je da ništa neobično nije primetio. Imao je samo jedan razgovor sa pomoćnikom upravnika, i on se nije razlikovao od prvog. Ponovo je zatraženo otpuštanje zdravih političkih zatvorenika. L. J. je i ovog puta odbio.
Kada smo u njegovoj sobi ostali sami, upitao me je šta je, prema mom mišljenju, cilj ove policijske akcije.
– Uvođenje metoda Golog otoka u redovne robijašnice – rekao sam.
– Tako sam i ja mislio – odgovorio je sumorno. – U samici sam imao vremena da o tome ponovo razmislim. Pitao sam se zašto bi to činili?
– Da nas slome.
– Mi smo već slomljeni. – Mi smo pobeđeni, to je istina, ali slomljeni nismo. Potrebno nas je naterati da radimo stvari zbog kojih ćemo se stideti i mrzeti sebe. Potrebno je da se međusobno premlaćujemo i ponižavamo kao komunisti. Da se u vlastitim očima kompromitujemo kao što su, mučeći jedni druge, činili zatvorenici Golog otoka. Tek ćemo tada biti slomljeni.
No comments:
Post a Comment