Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Deoničarsko društvo za proizvodnju i distribuciju nade
Moj je advokat video da se tu za preduzimljive ljude otvara nepopunjen prostor za poslovno delovanje. Predložio mi je da radimo zajedno. On će se starati o stručnoj strani pravnih protesta i predstavki, a ja o sentimentalnoj. On će apelovati na pravo i pravdu, ja na dušu i srce. On će ubeđivati, ja moliti.
On će pred sud izvoditi protivargumente, a ako ih nema, razloge za uzimanje u obzir olakšavajućih okolnosti, a ja ruiniranu familiju, sitnu decu osuđenog, „bednu siročad koja su, bez oca ostavši i bez sredstava za život dostojan srećnog socijalističkog deteta i pionira, možda već sada na kobnom putu maloletničke delinkvencije” (bio sam napisao „a kasnije, najverovatnije, i izdaje svog naroda”, ali sam izbrisao, deca su bila ispod deset godina), samohranu bolesnu majku „udovicu invalida s Cera i Kajmakčalana, člana Narodnog fronta i simpatizerku naše narodnooslobodilačke borbe”
(Cer je, bez „naše borbe”, bio nedostatan, pa možda i kontraproduktivan), ukratko – svaku tužnu posledicu osude koju sam iz svoje mašte mogao izvući.
Imali smo lep uspeh u početku. Hoću da kažem, u pogledu broja poručenih molbi i žalbi. Jer u pogledu njihovog rešenja trebalo je dugo čekati, što je u ovakvim ad hoc preduzećima uvek izvesna prednost nad onim gde se rezultat, uspeh ili neuspeh, odmah vidi. Klijente je, verujem, impresionirao moj trogateljni stil – i sami bi se nad svojom sudbinom rastužili – a mnogo im se dopadalo kad god sam sudbinu socijalizma povezao sa sudbinom njihove siročadi.
Pošto sam jednu sličnu molbu za pomilovanje dopunio „kricima gladne dečice i slikom pustog doma, s čijeg krova padaju crepovi(!) i kiša po glavama nezaštićene čeljadi dobuje(!)”, doznao sam da potpisnik molbe nema decu, da čak nije ni oženjen. Objasnio mi je da je video neku drugu molbu koju sam sastavio i da mu se baš to s decom mnogo svidelo.
– Ali ti, čoveče, nemaš decu!
– Svejedno je tužno – rekao je i bio iskreno uzbuđen. – Osim toga, neću je ni imati ako me do kraja budu ovde držali.
Uspeh kod prvih klijenata, u stvari, nije bio moje delo. Zasluga, priznajem to bez zavisti, pripada mom partneru, advokatu. On je više od svojih savesnijih kolega shvatao dušu robijaša i njihovu žudnju za nevinošću. O pitanju krivice i nevinosti imao je prečišćene profesionalne pojmove:
– Ko god kod nas za pomoć dođe, nevin je. Tu dvojbe nema. Kako je ubio ili ukrao, zašto je to učinio, tu se možemo sporiti, ali o nevinosti nikako.
Naše deoničarsko društvo nije dugo trajalo. Iz bolnice je prebačen u samicu Bele kuće iz razloga koji su mi bili nepoznati. Događaj koji sam žalio, jer nam je taman bilo krenulo, pokazao se, barem po mene, srećnim.
Izgleda da je advokat i u samicama nastavio rad, ovog puta kao deoničarsko društvo sa jednim akcionarom. A onda je napisao neku žalbu, čiji je neposredan ishod bilo – umesto oslobađanje njegovog štićenika – nespretno uvlačenje novog svedoka, čije je još nespretnije svedočenje na zapisnik obnovilo proces s proširenom optužnicom. Pre nego što je na to suđenje otišao, advokat je otišao u bolnicu s napola presečenim grkljanom.
No comments:
Post a Comment