Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Karakterologija, duševni život i psihosomatika robijaškog života
„Da nam sad bace oružje u ćeliju, onog trenutka bi nas se oslobodili.”
(Vitomil Zupan, Levitan)
Robijaška afera belih mantila
Tvrdio sam da je najveći neprijatelj robijaša vreme, i da se u tom vremenu sastoji najgori deo njegove kazne. Rekao sam, takođe, da se težina robijaškog vremena sadrži u nedostatku događaja, u njegovoj praznini. Ništa se ne događa („Niko ne odlazi, niko ne dolazi...”), a i ono što se događa najčešće nema značaja. Ili ako ima, pogađa vas ponekad i teže nego praznina proteklog vremena.
Zvučalo je kao da za njima, tim događajima, žalim i da sam ih tokom tamnovanja prizivao. To je istina, ukoliko događaj nije bio samoubistvo – sasvim nepozvano da vam razbije dosadu – ili nešto u čemu sam se kao žrtva ja podrazumevao. Jeste da vam odlazak u podrum prekraćuje vreme dok vas vode, ali to vas ispražnjeno vreme i u podrumu čeka.
I još je praznije nego u praznom vremenu iznad njega. Niko ne odlazi, niko ne dolazi, ništa se ne dešava... Ništa se stvarno ne dobija, osim što se kroz jednoliku pešter, kroz sumornu pustinju vremena, prolazi različitim koridorima.
Poslednja godina mog robijanja, avaj, ni najmanje nije bila dosadna. Usledio je najpre sitan događaj kome nismo pridavali pažnju, čak smo mu se i smejali, da se uskoro pretvori u domaću verziju „Afere belih mantila” i borbu s upravom KPD Niš na život i smrt, jednu od najtežih i najriskantnijih u kojoj sam učestvovao.
(Neposredno pre Staljinove smrti, 1953, pohapšen je izvestan broj lekara, mahom ruskih Jevreja, pod sumnjom da su smerali regicid, ubistvo sveruskog boljševičkog pantokratora trovanjem. Smrti ih je spasla Staljinova smrt. Slučaj je nazvan „Aferom belih mantila”.)
Pokazalo se da to što mi je vreme otada brže prolazilo nije nikakva uteha. I da su sve generalizacije opasne.
A da bi čitalac, u toku nekoliko narednih glava, uz antropološke studije robije, s većom pažnjom pratio razvoj afere, kojoj će one simultano biti posvećene, odmah ću reći šta mi je pretilo da je bitka izgubljena. Disciplinske kazne za uobičajene prekršaje principijelno su ustanovljene kućnim redom i svi su se upravnici manje-više, pri raportu i njihovom izricanju, držali postavljenih granica.
Da se propis otvoreno ne bi kršio, prekoračivane su trikovima. Pod izlikom da ste ponovo zgrešili, posle tri nedelje podruma, vraćani ste na raport i opet u mrak na drugih tri nedelje. Ako su hteli da vas izmuče, vi to nipošto niste mogli izbeći. No, to se događalo srazmerno retko, uvek na izričit zahtev Udbe, i uvek u cilju koji s disciplinom nije imao nikakve veze, s namerom da vas slome i primoraju na saradnju.
Postojale su, međutim, krivice koje su prelazile okvire kazne predviđene kućnim redom. Dizanje pobune u zatvoru, na primer, povlačilo je ponovno izvođenje na sud. Organizovanje zavere radi ometanja rada uprave ili u cilju produžetka antidržavnog delovanja takođe se sudski gonilo.
Niste im mogli reći da vi ne činite nikakvo novo delo, da samo produžavate staro, za koje ste već osuđeni, i da zakon ne dopušta dve kazne za istu krivicu. Rekli bi da zakon to možda ne dopušta, ali dopuštaju oni, i osudili bi vas najviše što mogu.
Slučaj o kome govorim bio je upravo takav. I da mi je krivica dokazana, bio bih, zajedno s nekim drugim zatvorenicima – od kojih je nekoliko nosilo bele mantile, pa događaj zato i zovem „Aferom belih mantila” – izveden na sud i ponovno suđen za organizovanje kontrarevolucionarnog udruživanja protiv državnog i društvenog uređenja FNRJ. I to u naročito teškim okolnostima već, na istim osnovama, izrečene presude. Ako sam jednom smrti izmakao, ovaj put bi me verovatno, makar samo u presudi, stigla.
S početka, međutim, kako rekoh, stvar nije bila naročito ozbiljna. Pre bi se reklo da je počela komedijom.
No comments:
Post a Comment