Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Karakterologija, duševni život i psihosomatika robijaškog života 
Robijaška afera belih mantila 

Kako se prisećam, uviđam da tih izuzetaka od opšteg pravila i nije bilo tako malo. Kada ga prvi put privode, u stanju stresa, zatvorenik sitne ali blagotvorne pažnje i ne primećuje. Usled duševne i mentalne konfuzije, sav koncentrisan na istragu, nema vremena za uočavanje razlika u ponašanju vlasti prema njemu. Zatvorski ga život ubrzo učini prijemčivim i za najbeznačajnije.

Čim spoznate da od tih razlika zavisite, dobijate za njih oko. Kada zatvorenika puštaju, opet je u pometnji, i opet, već na slobodi, neosetljiv na male pažnje.

Na slobodi nemamo tako tanan osećaj za dobročinstva. Očekujemo vrlo veliku uslugu da je kao takvu razumemo i zapamtimo. Male pažnje i sitne ljubaznosti od kojih se civilizovan život sastoji – jer teče velikom brzinom i ne može čekati na krupne povode nekim krupnim humanim gestovima – ne primećujemo (sve dok ne iščeznu). Sitna, usputna, prolazna dobra, što ih blagodareći drugim ljudima uživamo, ne vidimo (sve dok bez njih ne ostanemo).

Male usluge ne zapažamo (sve dok nam se ne uskrate ili zamene grubostima). Jedan od prvih neprijatnih utisaka na robiji jeste upravo frapantno, pa se čini i programsko odsustvo tananijih oblika ponašanja, i savršena indiferentnost spram svih građanskih konvencija, osim onih koje su postale robijaške i deo ekskluzivnog tamničkog bontona.

Ne funkcionišu ni najumerenije učtivosti, koje na slobodi nismo ni zapažali, jer smo ih držali prirodnim, a bile su značajne upravo stoga jer ih nismo zapažali, jer su neuočljivo, na najdiskretniji način uklanjale neravnine u našim međusobnim odnosima. Učtivosti su nam, naime, godile, nisu nas pogađale. Zato smo videli samo neučtivosti, koje jesu.

Pogađale su nas i kada su bile beznačajne. Na robiji je sve do kosti racionisano, svedeno na golu, grubu, efikasnu radnju. A civilizovan gest u većini slučajeva izaziva smeh.
A onda i naša osećanja nisu proporcionalna stvarnoj važnosti ljudi za naše živote. Zatvori su kao engleske bolnice. Ni u jednim, ni u drugim ne zavisite od onog ko je po hijerarhiji najviši. Zavisite od bolničara i ključara, koji su u hijerarhiji nisko, ali su vam najbliži.

Jedan od takvih ljudi ulazi u našu priču. Bio je nadzornik bolnice, uistinu dobar čovek. Jako naivan, doduše, ali odakle drugo dobrota da izađe? Za dobrotu mu je naivnost bila dovoljna, za napredovanje u službi trebala mu je i škola. Ne znam kakva i kolika, ali biće osnovna, kada sam se usudio da ga pripremam za privatni ispit iz računa.


Kondicije su se obavljale posle rada, u ordinaciji, za čamovim stolom čvrste stature, što je od značaja za priču. Moj je učenik imao pogurena, težačka leđa i pre susreta s naukom, razmaknute uši i pre odluke da uzleti prema mudrosti i crveno, pljosnato lice čoveka iz naroda pre nego što ga je oprljila, a kasnije i spalila, žeđ za saznanjem. Sada se još niže sveo zemlji. Znojio se kao na peći da sedi.

Činilo mi se da čujem kako mu, pod masivnim teretom brojki, krckaju kosti lobanje. Bio je to neizrecivo tužan prizor, koji me je vraćao u mizerne školske dane. Nažalost, krv je uzaman kružila njegovim mozgom, neuroni sive mase ostajali su neuhranjeni, nepomični, prazni. Nikako nije išlo. Ja u svoje vreme zbog toga nisam patio. On jeste. Ja sam iz škole bežao. On iz milicije, izgleda, nije imao kud.

Ne, nikako išlo nije. A i kako da ide, kad mu profesor, koliko pamti, bez pomoći M. F., tokom čitavog školovanja, nije bio kadar da sabere ni dva broja. Hoću da kažem da je moj učenik, barem ponekad, možda i dobro računao, samo ja to nisam znao. Tako je ispadalo da ne radi dobro nikad. (Postoji, dakle, za utehu mogućnost da nije radio.)

Zadao bih mu zadatak, jer to sam nekako uspevao, a i udžbenik je pri ruci bio, pa odlazio na čašicu kod lekara, dr L. J., nadajući se da će ili mene ofarbani medicinski alkohol, ili mog đaka bog, u međuvremenu načiniti matematičarem. Jednom ga po povratku zatekoh kako s očajničkom ravnomernošću iz sve snage udara čelom o sto. –

Čekajte, čoveče, šta to radite? – rekoh.
– Razmrdavam mozak.
– To ne pomaže.
– A šta, da ga jebem, pomaže?
– Da krenete na zid.
– Što?
– Tvrđi je.

Ustao je, uzeo zalet i glavom udario o zid.

Sutradan nije došao na posao. Javio je da je bolestan. Zamenio ga je tvor od čoveka. Da li je to bila božja kazna ili slučaj – ne znam, tek, od tada su počele naše nevolje.