Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXX deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Pomilovanje, pomračenje ili vreme strepnje
– Jesi li zadovoljan?
– Svejedno mi je. – Nije mi bilo, naravno, ali je on bio poslednji čovek s kojim bih pristao da neko zadovoljstvo delim.
– Kako nisi? Ostaće ti još samo dvadeset.
– Četiri, gospodine pomoćniče – ispravio sam ga pakosno.
– Kakvih četiri?
– Osuđen sam na petnaest. Kazna mi je smanjena na osam. Izdržao sam četiri. Ostaje mi još četiri.
– Dvadeset – ponavljao je on.
– Zašto dvadeset?
– Ovih četiri i šesnaest koje ćeš dobiti za ovo što sada radiš.
Vratio sam se u bolnicu s pomešanim raspoloženjem. Ispričao sam, smejući se, lekaru razgovor s pomoćnikom upravnika. Dr L. J. mi se nije pridružio. Gledao je sumorno kroz prozor, po kome se slivala kiša.
– Meni je ostajalo samo dva meseca – rekao je utučeno.
– I sada vam ostaje.
– Đavola. Za jedan sat dolazi medicinska komisija iz Beograda.
Ukočio sam se.
– Jeste li nešto preduzeli?
– Jesam – rekao je. – Počeo sam pakovati stvari za samicu.
Kontrola nije došla kada je najavljena. Dr L. J. je mislio da je to novi trik Udbe, pozivanje u pomoć nagona održanja i pokušaj da se nateramo na dobrovoljno otpuštanje političkih zatvorenika, da komisija uopšte i nije pozvana. Ja sam bio drukčijeg mišljenja. Verovao sam da će doći nenajavljena, kako bi se sprečilo da na vreme dopingujemo svoje „bolesnike”. A u međuvremenu, razume se, stalno iščekivanje trebalo je da nam istanji nerve i navede na neku pogrešku.
Život u bolnici ličio je na tavorenje pred neizbežnu kataklizmu. Mučni mir uoči zemljotresa, kada srce u živim stvorenjima bez razloga brže kuca, životinje čulje uši, a ptice se pišteći dižu u vazduh i kruže iznad slike koja će se uskoro promeniti. Neprestano je pretila opasnost da neko od nas izgubi živce i poradi na vlastitom spasenju.
O „zdravim bolesnicima” znali smo samo ja, lekar i njegov pomoćnik, ali se istina nije mogla sakriti ni od iskusnog bolničkog osoblja, ni od pametnijih bolesnika. I oni, premda u aferu neumešani, nisu prema njenim posledicama mogli ostati ravnodušni. Znali su da u zatvoru nema događaja koji se ne tiče svih zatvorenika, da svaki poremećaj robijaške rutine donosi nevolju za sve, nedužne kao i krive.
Kontrola neće iz bolnice izbaciti jedino one zbog koje je dovedena. Temeljno će je prosejati. Kroz rupe će ispasti i pravi bolesnici.
No comments:
Post a Comment