Pages

Thursday, April 07, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Karakterologija, duševni život i psihosomatika robijaškog života 
Robijaška afera belih mantila 

Ko je ikada bio u zatvoru, pa i ko je tek čitao robijaške uspomene ili romane iz tzv. „zatvorskog života”, zna da među onima što vas zatvaraju, te su time, po prirodi stvarnosti ili literarnih uzansa, osuđeni na nezahvalnu ulogu zlotvora, ima i dobrih ljudi. Nijednog dela o zatvoru nema, nijedne tamničke uspomene, a da ih ne prepoznaje i priznaje. Pri tome se ne sme biti cepidlaka.

U zatvoru su nemoguća spektakularna dobročinstva. Ne treba očekivati da će vam dobar ključar noću otvoriti ćeliju i držati sveću dok bežite. Ako šibice nisu dopuštene, zapaliće vam cigaretu preko propisanog reda i, ako nemate u sobi kiblu, od vaše dijareje neće praviti pitanje. Stoga je, kad se sve sabere, dobar i onaj koji će vas udariti jednom gde vas je mogao opaliti nekoliko puta, ili udariti nekoliko puta ako vas je smeo premlatiti.

Kada je uhapšeni Solženjicin odvođen iz štaba brigade, i pored toga što je upoznat bio s povodom njegove nevolje, komandant Zahar Georgijevič Travkin pružio mu je ruku i poželeo sreću. (A. Solzhenitsyn, The Gulag Archipelago, Collins-Fontana, London 1974, I tom, str. 19.)Ko zatvaran nije bio ne može znati vrednost ovakvog gesta, ni šta za zatvorenika, prvog kao i poslednjeg dana zatočenja, znači i najskromniji znak saučešća, najmanji gest razumevanja.

Često je dovoljno i prirodno ponašanje, lišeno bezlične ravnodušnosti koja se preporučuje ako grubost nije naređena. Za razliku od zatvorskog osoblja, nesposobnog za tako fine distinkcije, zatvorenik je na njih osetljiv i njegove su mere daleko skromnije od kriterijuma slobodnih ljudi. Ljubazan gest, koji bi na slobodi ostao nezapažen, na robiji promaći ne može. On jedino može hiperbolično da se tumači. pointofnoreturn
Nisam takvih iskustava imao mnogo, ali sam ih imao.

Kada sam, pod istragom, ležao u tamnjači – samici bez prozora i osvetljenja – jedan je plavokosi ključar povremeno „zaboravljao” da vrati poklopac preko špijunke kroz koju me je kontrolisao. Hodnička sijalica visila je s tavanice ispred vrata moje ćelije. Kao na Uznesenjima starih majstora, svetlost je, gusto posuta svetlucavom prašinom, koso dolazila odozgo, iz hodnika, kao s neba, i sekla tminu sobice, da me odvede u slobodu.


Razume se da joj to, uprkos mom bunilu, i somnabulnoj spremnosti da za njom pođem, nije uspelo. Ali me je vraćala u realnost, u vreme, u prostor, iz mojih halucinacija na Obilićev venac, iz ko zna koje godine u 1949, i tako mi spasla razum.

Kada je uprava KPD Niš, uprkos mom pomilovanju, objavljenom u Službenim novinama, tri dana odbijala da me pusti – jer im se, očigledno, nisam činio dovoljno preodgojenim – drugi me je ključar, postariji čovek patuljasta rasta, za koga se govorilo da je nasleđen s predratnog Bubnja, redovno izveštavao o mom ocu koji me je pred kapijom čekao. (Videti epizodu „Izlazak unutra ili ulazak napolje” ove knjige.)

Moć je sačinjena od koncentričnih krugova, od najvišeg i najšireg do najnižeg i najužeg. Zbog toga ministar unutrašnjih poslova nije mogao da mi preko reda zapali cigaretu, ali je preko reda mogao da me pusti, a ključar nije mogao da me pusti, ali je mogao da mi zapali cigaretu i da me dobrim vestima obraduje.

Treći, prvi, zapravo, kojeg sam u noći hapšenja upoznao, naučio me je jednoj od najvažnijih taktičkih mudrosti pod istragom – regulaciji stolice.

No comments:

Post a Comment