Pages

Tuesday, May 31, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXVI deo

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
 10. Seksualne poteškoće

Osetljivost eks-robijaša u tom pogledu slobodnom čoveku može izgledati bolesna – ona to i jeste – ali ona je realna, i neće se izlečiti nikakvim spoljnim pritiscima i apelima na razumnost. Pogotovo politikom „klina kojim se klin izbija”.

Odmah po izlasku, čekao me je kod kuće dug spisak obaveza, do kojih su roditelji veoma držali.

One su, uglavnom, bile kurtoazne naravi. Bilo je potrebno posetiti advokata, zahvaliti mu na odbrani i kasnijem staranju. (Pogotovu što nije honorisano.) Trebalo je obići rođake i prijatelje koji su se za mene brinuli i povremeno učestvovali u opremanju mojih paketa. Ja sam znao da je sve to potrebno, da to zahteva ne samo građanski red već nalažu i moja lična osećanja, ali sam posete svejedno odlagao, dobijajući napade besa kada bi me neko iz kuće na njih podsetio.

Opet se htelo mojim životom upravljati. Opet se oko mene dizao zid zatvora. Nije to bio isti zatvor, naravno, to je bio zatvor za koji sam se borio, ali ja sam ga tada odbijao. Odbijao sam konvencije koje danas smatram, pored moralnih normi, osnovom snošljive građanske zajednice i podnošljive demokratije. howdideuropebecomehome

U građanskoj kući kucanje na vratima zajedničkih soba nije uobičajeno. Ne pretpostavlja se da se u njima radi nešto što nije za javnost, pa bi ulazak valjalo kucanjem najavljivati. Sve do mog povratka s robije nije se kucalo ni u mojoj kući.

Majka je imala običaj da iznenada ulazi u moju sobu. Njena namera nije bila da me zatekne u bilo čemu ili uhodi. Postupala je, jednostavno, po domaćim običajima. Mene je to izbezumljivalo. U dnevniku sam zapisao: „Mama se opet šunja unaokolo. Osećam se kao u zatvoru.” Ona, dakle, tom prilikom nije ni ušla u sobu. Tek je, svojim poslom, unaokolo, oko moje sobe hodala.

Monday, May 30, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
10. Seksualne poteškoće 

 I one su u početku česte, ali se najbrže otklanjaju, ukoliko nisu vezane za druge povode, nabrojane od 1 do 9. Želja je ovde najbolji lekar. Da se pomešate s ljudima posle zatvora nemate nikakvu želju. S njima ste i do sada bili i niste impresionirani. Ali ženu želite.

Ljudi vam nisu nedostajali (osim u naročitom slučaju, ali u muškom zatvoru, i realno ne nedostaju), žena jeste. Moj prvi susret sa ženom posle robije bio je katastrofalan po oboje. Imao sam sreću da je osoba bila zrela i da su smetnje, u prvom redu njenim zalaganjem, brzo uklonjene.
 *
Većina od ovih poremećaja privremenog su karaktera i izumiru sami od sebe. Relativno pristojan i uspešan posttamnički život ubrzaće njihovo otklanjanje. Produžene neprilike i na slobodi usporiće proces ozdravljenja.

U naročito teškim slučajevima poremećaji će zahtevati psihijatrijsko lečenje. U većini, nažalost, neće kao takvi biti shvaćeni, neće biti prepoznati i priznati za bolest (KZ sindrom), koja se kao i svaka druga leči, nego kao asocijalnost, uklonjiva voljom jedinke ili pritiskom okoline. Pošto ta volja redovno izostaje, okolina bezobzirno i kontraproduktivno pojačava sanitetski pritisak i time bolest pogoršava. hurricane_katrina_aftermath_st_ritas_nur

Pogoršanje može uzeti i tragične obrte. Bivši osuđenik Z. T. dosta dugo posle otpuštanja pokazivao je znake depresije. Izbegavao je društvo i sve socijalne obaveze porodice, koja je, u međuvremenu, u njima uživala. (Ta je građanska porodica, zapravo, na „svog robijaša” bila ponosna, on je predstavljao njenu ulaznicu u povlašćeni krug „boraca za slobodu”, činio je poznatom, te ga je zloupotrebljavala u reklamne svrhe.)

Kako se on nije dao, uobrazila je da ga zapušta i da je to uzrok njegovoj potištenosti i zlovolji. Odlučila je da ga malo prodrma. Počela ga je zlostavljati stalnim interesovanjem i nesnosnom brigom. Tovarila mu je sve nove i nove socijalne obaveze da bi ga iz „robijaške čamotinje” izvukla. Kako je to išlo teško, a on retko pristajao iz kuće da izađe, dovlačila je društvo u kuću. Društvo je, naravno, bilo ekstremno reakcionarno, može se reći čak i obsolescentno i išlo mu je na nerve. Takve je sretao i u Sremskoj Mitrovici.

Friday, May 27, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
8. Vegetativne smetnje Javljaju se ređe. 

Uzrok je u krupnim potezima opisan pod stavom 5.

9. Osećanje insuficijencije 

Ono u izvesnih otpuštenika, pre svega očeva porodice, potiče iz osećanja krivice. Oni su svesni da su porodicu za dugo vremena lišili ne samo svoje potpore već je i materijalno opteretili, a ponegde, kada je presuda praćena konfiskacijom celokupne imovine – a kada nije? – i upropastili. Negde je opet posredi moralni ugled, briga za osramoćeno ime, premda u jednom negrađanskom društvu ovaj motiv nije značajan. introducingtheangleofde

Kod mlađih je u dejstvu osećanje ogrešenja o drugu vrstu porodičnih obaveza – o izneverenom poverenju. Prekinuli ste školovanje po školama „koje život znače” i onemogućili sebe u pravovremenom sticanju zvanja, na koja su roditelji s ponosom računali. Nisu mislili da će, gajeći uspešnog čoveka, proizvesti bivšeg robijaša.

Thursday, May 26, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
7. Disforično raspoloženje 

 I ova je pojava, vezana za osećanje brige i zebnje, veoma česta. Raspoloženje oslobođenog robijaša ili je euforično ili disforično. Najčešće, u nejednakim intervalima, i jedno i drugo. Iz neumerene razdraganosti padaju oni u duboku depresiju. Sve je to praćeno odsustvom sposobnosti da se pojedinim doživljajima daju prave srazmere. Izgubljen je do izvesne mere smisao za realnost. I dobre se i rđave vesti ili preuveličavaju ili im se ne daje ni onaj značaj koji zaslužuju. independentthought
Politički krivci, posle dužeg zatočenja, mogu manifestovati ili potpuno nepoverenje u vrednost i budućnost svojih ideja, što je ređe, mada se dešava, ili pojačanu zaljubljenost u njih. A ova dovodi do nekritičnosti i fanatizma. Oni tada više ne brane te ideje, nego svoju robiju, zbog njih odležanu. Taj je pravednički sindrom raširen među nekadašnjim revolucionarima.

Uporna odbrana revolucije i njenih tekovina, usred njihovih ruina, štiti, pre svega, vreme mladosti koje im je poklonjeno. S druge strane, ovakva samofanatizacija ometa trezveno prosuđivanje političkih događaja i pomaže njihovom prilagođavanju vlastitim željama.

Wednesday, May 25, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
6. Emocionalna nestabilnost i hipersenzibilitet 

Ova je postkonfinaciona pojava najčešća. I tu se javljaju najneobičniji paradoksi. Na robiji živite u strahu da ste zaboravljeni, da se o vama niko ne brine, da onima napolju do vas više nije stalo. Očajni ste kada izostane pismo od kuće ili poseta. Pogotovu paket. (Budimo, naime, realni.) Uvek zamišljate najgore.

Ali za robijaša nije najgora smrt bližnjeg. Najgora je pomisao da vas je napustio, od vas digao ruke, zaboravio vas. Smrt voljenog lakše biste podneli od pomisli da vas je zaboravio ili ostavio. Kada se vratite kući, vidite da ste se prevarili. Neko vreme to vas čini srećnim. Svi se iskreno trude da vam bude što bolje, svi vam ugađaju, svi se o vama brinu.

Trebalo bi da budete zadovoljni. Niste. Sada vam, najednom, sve to smeta. Sve za čime ste žudeli postojano vam ide na živce. Nežnosti vas zbunjuju, radoznalost kao vid pažnje ljuti, raspitivanja dosađuju, saveti vređaju. Porodična briga vas podseća na zatvorsku stegu. Na podmuklu brigu vlasti, čiji je cilj da vam oteža život i u nevolju vas dovede.

Čini vam se da ta opšta briga za vašu dobrobit nema za cilj da vas uvede u slobodu, nego ponovo zatoči. Otimate se od nje i pri tom ste nepredvidljivi, hiroviti, bezobzirni, pa i svirepi. Porodica trpi, tretirajući vas kao – bolesnika, ludaka kome je sve dopušteno, što vas još više razdražuje. The World Prepares For War
Kod mene je ta faza dosta dugo trajala. I pre zatvora sam bio osetljiv na „svoju slobodu”, često pod njom podrazumevajući nepostojanje obaveza i oslobođenje od svih odgovornosti zajedničkog života. Grozio sam se rokova, dnevnih rasporeda, obećanja, planova, sve do unapred dogovorenih sastanaka.

Sastanke su spasavale moje političke (organizacija) i erotske (devojke) obaveze, inače na njih nikad ne bih ni otišao, i to samo zato što su fiksirani. (I skakavci bi ostali bez obeda.) Hteo sam da živim slučajno, i od slučaja. 

Tuesday, May 24, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXXI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) . 
5. Glavobolje, insomnija, vrtoglavica 

Poremećaji su bez vidljivog uzroka i somatskog povoda. Njihov je koren u stanju brige i zebnje u kome prolaze prvi slobodni dani. Kod pojedinih robijaša, koji su, potpomognuti terapeutskim optimizmom porodice, pravili planove za budućnost, pa sada s ogorčenošću uviđaju njihovu nerealnost, potpomognuti ovog puta porodičnim pesimizmom, dolazi do teških depresija, praćenih neuralgijama, migrenama i nesanicama.

(Prosečna robijaška porodica: „Više mi NJEGA nemamo zašto lagati. I ON se, najzad, mora suočiti sa stvarnošću koju smo od NJEGA obzirno krili. Na robiji je, ako ćemo pravo, ON godinama bio zaštićen, dok smo se mi mučili kako da MU, u onoj oskudici, obezbedimo pakete, a i inače smo se mučili. Onaj ko je u toj NJEGOVOJ aferi stvarno kažnjen bili smo mi, nije ON, jer ON je tamo imao bar svoj mir, a na stvarnoj robiji socijalističkog života bili smo mi.”) Secret Society
Ja te neprilike nisam imao. Valjda i zato što nisam imao nikakvih planova. (A i to je, verovatno, bio alibi koji me je spasavao potrebe da se za njih borim u svetu što sam ga odbacivao.) Književna orijentacija bila je tek u najranijem začetku, nije budila nikakvu ambiciju, niti me pokretala na nade i akcije zbog kojih bih strepeo. Ono što sam na robiji pisao, a što su s toliko pažnje prepisivali niški robijaški kaligrafi, odavde, sa slobode, nije mi se činilo vrednim nikakvog truda.

Jedine glavobolje poticale su od povremenih pijanstava. I buke. Buka mi je smetala, a smeta i danas. Jaki glasovi ili njihova zloupotreba, česta kod naših ljudi, dekoncentrišu me. Pre robije je nisam zapažao. Posle nje, smetala mi je i u kafani, što mi je, s obzirom na navike, prilično komplikovalo izlaske. Verujem da je ta auditivna preosetljivost posledica dugih usamljenih i zatvorskih tišina.

Monday, May 23, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
4. Prekomeran zamor 

Zamor ne odgovara ni okolnostima života, ni opštem zdravstvenom stanju bivšeg robijaša. Možda se može tumačiti njegovim odlaganjem da se vrati normalnoj kolotečini slobodnog života, za koju mu se čini da je više ne poznaje i da joj nije dorastao. Zamor je tada alibi. Čini se da je posle dugog i prinudnog mirovanja na robiji čoveku stalo do kretanja.

Najveći broj robijaša toj se bolesnoj pokretljivosti i odaje, pa spada u kategoriju opisanu pod br. 3, ali ima izvesnih koji se potpuno zaustavljaju, zapadaju u dubok fizički i duhovni stazis. Blue Lady
Sećam se da sam posle zatvora ležao u krevetu više nego što je bilo prirodno za moje godine, a bilo je dana kada iz kuće nisam izlazio. To je uvek dovodilo do nesporazuma sa ukućanima. Usput, i do moje prve drame, pod radnim naslovom Emigrant, pisane 1959, a igrane mnogo kasnije pod imenom Obešenjak.

Ja tada, dok sam se tako izležavao, slušajući omiljene koncerte s ploča ili radija, prelistavajući epizode knjiga koje sam voleo – samo pojedine epizode, ne cele knjige – dok sam razmišljao kako bi trebalo ustati i konačno se nečeg ozbiljnog poduhvatiti (života, u stvari, i to života među komunistima),

a dizao se nisam, još manje se čega ozbiljnog, osim ozbiljnog izležavanja, poduhvatao, obećavajući sebi da ću to sutra svakako učiniti, ali ni sutra ništa nisam činio, ni sutra, ni prekosutra, ja sam, uveravam vas, tada zaista bio beskrajno umoran, i to je bila iscrpljenost, nekretanjem i demobilizacijom i mišića i čula samo uvećavana, koju sam osećao i mesom, i kostima, i kožom.

Mogao sam tako, kao moj Obešenjak, zauvek u krevetu ostati.

Friday, May 20, 2016

ПОЗИВ НА КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ БОРИСЛАВА ПЕКИЋА (улаз је слободан)


ПОЗИВ НА КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ БОРИСЛАВА ПЕКИЋА
(улаз је слободан)
Понедељак, 23. мај у 20 часова 
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд 
Разговори с разлогом: Борислав Пекић „Живот на леду 1-5“, 
дневници приредиле Љиљана и Александра Пекић (Службени гласник) 

Захваљујући Тонском архиву Радио Београда, чућемо и глас самог Пекића како изговора своје дневничке белешке. 

Учествују: 
Добривоје Станојевић 
Небојша Лазић 
Уређује и води Дејан Симоновић 

„На многа питања која ми поставља не могу одговорити јер се једноставно не сећам. Он вероватно мисли да ја своју прошлост држим у себи, међутим ја је излучим дневнику а затим заборављам.“

„Још нешто: треба ли имати поверења у меморију човека који има јаке разлоге да извесне ствари заборави. Наше памћење је најефикасније средство ласке. У његово име немогуће је ма шта обећати. Ја ћу се искрено трудити да догађаје опишем онако како су се они одиграли. Али пошто је моја искреност у служби моје личности, то још не значи да су се они одиста тако одиграли. Осећање које ћу имати кад завршим ове редове показаће ми колико сам успео.“
(Борислав Пекић)

„Дневничке забелешке писца имале су најчешће природу интимних исповести или размишљања на текуће теме ... Ви сте нешто битно у форми и садржини Дневника променили. Направили сте од њега прозу. Сами сте у „Књижевности“ рекли да нисте одолели искушењу „да га нарочитом селекцијом формирате као причу која нешто значи“. Шта та прича значи?“
(Радослав Братић)

Дневничке белешке једног од најзначајнијих српских писаца обухватају период од 1948. до октобра 1985. године. Објављене су у издању Службеног гласника у 5 књига: ЖИВОТ НА ЛЕДУ I (Дневници 1948–1955) ЖИВОТ НА ЛЕДУ II (Дневници новембар 1955 - март 1983) ЖИВОТ НА ЛЕДУ III (Дневници март - децембар 1983) ЖИВОТ НА ЛЕДУ IV (Дневници јануар - мај 1984) ЖИВОТ НА ЛЕДУ V (Дневници мај 1984 - октобар 1985)

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 3. 
Nervoza, iritantnost, nemir 

Po izlasku iz zatvora izgubio sam mir što sam ga, na užas udbaških penologa, u njemu stekao, te do izvesne mere zadržao i u najtežim neprilikama (u Aferi belih mantila), u kojima sam se našao poslednjih meseci robije. Planuo bih i na najmanji povod, a onda ga tek, u kasnijim racionalizacijama, prilagođavao veličini bezrazložnog gneva. Postao sam netrpeljiv, nepristupačan, svadljiv, zajedljiv. Red Landscape
 Negovao sam ravnodušnost prema drugima, ali kada bi mi se suprotstavili, otkrivalo se da je ta moja indiferentnost lažna, da je maska za izvesna emotivna nesnalaženja. Izgrađivao sam, cinizmom poduprto, opšte nepoverenje prema ljudima, u protivurečnosti s otvorenim „kuražnim” drskostima, kojima bih ih, iznenada, iz busije građanske učtivosti obasipao.

Pripravnost da se ljudima, kada se to mora, istina kaže u oči pretvorila se u kompulzornu, bolesnu potrebu da im se kaže po svaku cenu (uglavnom njihovu), od istinoljubivosti je, dakle, postala prostačka bezobzirnost. Upao sam u sindrom koji sam u dnevniku nazvao „neodoljivom potrebom da se gubernatorima grizu uši”.

Moje je opšte raspoloženje prvih dana slobode, 1954, ličilo na raspoloženje poslednjih dana 1948, pred samo hapšenje. Neprijatna postkonfinaciona kriza, srećom, nije dugo trajala. Poznati su slučajevi gde traje godinama, izazivajući kobne posledice po porodični i društveni život bivšeg robijaša.

Thursday, May 19, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
2. Poteškoće u koncentraciji 

Iako je memorija oslabila, preostalih sećanja bilo je dovoljno da ometaju socijalnu rehabilitaciju. Ona su vršila pritisak na podsvest bivšeg logoraša (i robijaša) i ometala ga u vršenju svakodnevnih obaveza. islam_standing_alone

Dosta mi je dugo trebalo da povratim sposobnost koncentracije. U pravom smislu reči pošlo mi je to za rukom tek pošto sam se zaposlio i počeo pisati. Deo rada na filmskim scenarijima timski je, neophodna je koncentracija, koju, kada ste sami, ne morate uvek održavati. To mi je, verujem, pomoglo.

Sve do sada sam mislio da moja rasejanost ne potiče od potisnutog sećanja na zatvor, nego od neurotičnog stanja koje je najpogodnije nazvati bluđenjem pameti. Posle upoznavanja sa studijama o psihopatološkom zatvorskom i poslezatvorskom sindromu, jasno mi je da je to bluđenje bilo zadocnela posledica dugog tamnovanja.

Wednesday, May 18, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
1. Slabljenje memorije 

 Izvesni povratnici se nisu mogli setiti bitnih događaja iz logoraškog života. Jedan je zaboravio ime poljskog kapoa u Auschwitzu od koga je toliko pretrpeo. Drugi je bio očajan što se ne seća imena čoveka koji ga je u Birkenauu spasao selekcije, i od toga je, mučeći savest, jako trpeo, sve dok nije izvršio samoubistvo. (Obično savest muči čoveka, najčešće s razlogom. Ovde je taj nesrećni čovek mučio savest – bez razloga.) justice
Ja sam, na primer, tvrdio da nam na sudu nije pretila smrtna kazna, i u njenu mogućnost, u koju su me svi moji drugovi uveravali, poverovao sam tek posle pregleda sudskog zapisnika iz našeg dosijea. I uopšte, moje uspomene s robije već od početka behu dosta nepouzdane.

Pamćenje se kasnije vratilo, no nikad u potpunosti. Iz sive melase vremena izdvajaju se pojedini događaji, između sebe ostavljajući nejasne brisane prostore. Ničiju zemlju izgubljenog rata sa memorijom po kojoj lutaju anonimni likovi, neuvremenjeni prizori, napuštena osećanja i sećanja s reljefom ali bez korena.

Izgleda mi kao da sve godine moje robije mogu stati u jednu nedelju punih dana. A kada dobro razmislim, ne verujem da bih ni nju, tu univerzalnu nedelju, do vrha, do poslednjeg sata ispunio.

Friday, May 06, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Robija ili vreme izopačenja 

Uništenje libida, izostajanje menstruacije kod žena, erekcije kod muškaraca, upadljivo među tim posledicama, nije posledica jedino slabe hrane i kljukanja preparatima bromata s njom pomešanih, već i nagle promene sredine i degradirajućih uslova za život. Ove su somatske promene u logoru trajnije nego na robiji, srazmerno težim okolnostima, a naročito stalnoj smrtnoj opasnosti u kojoj se logoraši nalaze, a koju mirnodopski robijaši ne poznaju. Do izvesne mere su je upoznali jedino golootočani, pa su ti psihosomatski simptomi u njih sličniji bivšim nemačkim logorašima nego bivšim mitrovčanima. Robijaši se od stresa relativno brzo oporavljaju. Muškarcima se vraća erekcija, a ženama menstruacija, na šta logoraši mogu računati tek dosta dugo posle oslobođenja. Oni u logoru nikad neće maštati o ženi kao predmetu seksualnih želja – samo o ženi kao majci ili supruzi – a imaginacija će im skoro u potpunosti biti posvećena hrani i izbegavanju smrtonosnih selekcija. Prljavi razgovori na temu žene u logoru nisu poznati, dok na robiji uzimaju najveći deo zatvoreničke konverzacije. Pokušaj da se ovo objasni razlikom u socijalnom sastavu između regularne tamnice, nastanjene pretežno kriminalcima, i logora, sa normalnim i nevinim građanima, nije dovoljan, jer se i na robiji bivši građani bez oklevanja upuštaju u teme kojih bi se na slobodi stideli.

Ali najveća sličnost između ove dve kategorije utamničenih ljudi zapaža se u emotivnoj sferi, u osećajnoj otupelosti, tzv. afektivnoj anesteziji, premda je ona u logoru znatno veća nego u običnom zatvoru („kontakt s drugima je izgubljen u afektivnoj anesteziji, zajedno s intimitetom života, prijateljstvom, moralnošću i respektom spram smrti i mrtvima”),( E. Minkowski u Danish Medical Bulletin, mart–april 1970, tom 17, str. 76.) čemu valja dodati i potpuno iščezavanje socijalnih manira.

Iščezavanje socijalnih manira, građanske društvene uglađenosti, konvencija u ponašanju, zapaža se i u tiranijama, pa ih to još više morfološki približava zatvorima. Posle 1944. nije iz oslovljavanja nestala samo „buržoaska” titula gospodina i gospođe. Zajedno s njom nestali su svi oblici javne učtivosti, pa i konvencionalne ljubaznosti, koja je, ma kako formalna, život činila ugodnijim. Zapamtimo ovo kada budemo razmatrali zatvorske aspekte slobode. king_solomons_wisdom
Ponekad nas, kada čitamo ispovesti iz logora, ili gledamo dobro pogođene, na dokumentu zasnovane filmove iz života u žicama, zapanji odsustvo afekta, prirodnog sentimenta, pa često i ljudskog saučešća. O poštovanju mrtvih i odnosu prema njihovim zemnim ostacima ni govoriti ne treba. U masovnoj smrti mesta za obzir prema pojedinačnoj nema. Zar nismo, uostalom, i na slobodi, u sređenom i uređenom građanskom životu, među utvrđenim konvencijama ponašanja, u koje, razume se, spada i saosećanje, ako nas na njega već vlastito srce ne tera, zar nismo zapazili da je poštovanje hirurga prema ljudskom telu minimalno, grobara i prislužnika mrtvačnice spram leša nikakvo, a advokata prema ispovestima svojih klijenata često potpuno lažno.

Još jedan pojam može biti preuzet iz logorologije, nove nauke o koncentracionim logorima, na koju nas je prinudio prosvećeni XX vek. To je KZ sindrom, zbir psihosomatskih simptoma što još dugo nakon oslobođenja karakterišu bivše logoraše i ometaju njihovu resocijalizaciju. I bivše robijaše, takođe, premda u malo manjoj meri, opet saobrazno prirodi razlike između koncentracionog logora i mirnodopske tamnice. Posle oslobođenja i kod jednih i kod drugih nastaje period euforije, preterane aktivnosti, preduzimljivosti i angažmana, kao da se želi nadoknaditi izgubljeno vreme, kao da se razume kako je njegov gubitak bio najveća kazna. Postepeno, međutim, javljaju se razni alarmantni znaci KZ sidroma.

Thursday, May 05, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXV deo

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Robija ili vreme izopačenja

Kod logoraša tada slede dosta brze smenjive, uzastopne faze naturalizacije:
1. Faza živčane pobune protiv nepravedne sudbine, izražena kroz nervne slomove ili besmislene „spasonosne” aktivnosti, uključujući i pripreme za bekstvo, čak i ako je ono, očevidno, neizvodljivo.
2. Faza depresije, sa kulminacionom tačkom u ideji o samoubistvu ili želji da se za gasnu komoru što pre bude izabran (kada se histerično srlja na žice, tada, a onda retko kada posle toga).

3. Faza buđenja vitaliteta, vaskrs nagona za održanjem, koji nastupa kada se kroz prvu selekciju za gasnu komoru slučajno nezapažen i neoštećen prođe.
4. Faza aktivne borbe za život kada se nastoji da se prilikom selekcije, svim mogućim sredstvima, za smrt ne bude izabran, pri čemu se neće primećivati da je u eventualnom uspehu još sreća, a ne logoraševa pamet, presudan faktor.

5. Faza zamora usled repeticije smrtne opasnosti, bitke da se ova izbegne i kumuliranja nervne napetosti.
6. Faza druge, za razliku od prve akutne, ovaj put hronične depresije, kada se shvati da izlaza iz situacije nema, gde se opšti razvoj, moguć do sada u velikim brojevima, završava, i počinje divergencija u tri pravca:
a) prema trajnoj depresiji,
b) prema samoubistvu,
c) prema duševnoj i mentalnoj poremećenosti (tzv. muslimanstvo). kingdavidpraying
Pri svemu tome, osnovni je preduslov tog opšteg razvoja duševnog stanja opštepoznata i usvojena činjenica da se vlastiti položaj ne može ni pod kakvim uslovima promeniti. Ništa se ne može učiniti da se sudbina izbegne, jedino se, možda, može odgoditi. Privilegije se jedino sasvim izuzetno i za ograničeno vreme mogu steći.

Položaj kapoa, redovno u rukama nemačkih kriminalaca ili Poljaka, samo izuzetno je u jevrejskim, pa je i taj put olakšanju zatvoren. Koliko ova neizmenjiva datost sudbine pomaže održavanju javnog logoraškog morala, a koliko ga njeno odsustvo, odnosno „otvorenost sudbine”, njena nedefinitivnost i mogućnost da se ona nabolje izmeni, podriva ili sasvim razara, najbolje se vidi na našem Golom otoku.

Wednesday, May 04, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Robija ili vreme izopačenja 

„Naiđe vrijeme bez vjetra”, veli robijaš V. Zupan u Levitanu, „kad se zrak zaustavi na otvorenom prozoru i neće u ćeliju. Pluća se počnu gušiti, u ušima šumi. Kratke, burne svađe među zatvorenicima. Tučnjava. Pa opet tišina, soptanje astmatičara, zviždanje u tuberkuloznim plućima. Jedan tiho moli, možda moli boga da već jednom padne noć. Drugi mrmljajući kune. Neki polako hodaju gore-dolje u guščijem poretku, noge vuku za sobom kao pregaženi psi.

Šahisti bacaju jedni drugima figure u glavu. Starac prducka na kibli, uzdiše, stenje. Odnekud se čuje konjski topot. Čestice prašine. Da nam bace oružje u ćeliju, onog trenutka bi nas se oslobodili... Kad je takvo vrijeme, počinju pokušaji samoubojstva. Saznali smo za tri. Neki polude. Drugi pružaju otpor čuvarima. I zatvorsko osoblje postaje razdražljivo.” (Vitomil Zupan, Levitan, Globus, Zagreb 1983, str. 231–233.)

Najdepresivniji su meseci maj i februar. Obično se drži da je to, u slučaju maja, vezano s prolećem. Proleće je, međutim, sa svojim rastužujućim prvim jugovinama, kolebljivim vazdušnim pritiskom i psihosomatskim poremećajima, preživljeno još u aprilu, ponekad i krajem marta, pa su teške majske depresije, i januarske melanholije, vezane za spoznaju da vašeg imena nema – iako vam je obećano – ni na jednom spisku za pomilovanje.

Umesto toga se, blagodareći depresivnoj napetosti u potrazi za oduškom, verovatno našlo na nekom spisku za raport kod upravnika. Statistike, naime, pokazuju da su spomenuti meseci istovremeno i dani naglog porasta prekršaja zatvorske discipline. Neobjašnjivi postupci i nerazumljivi obračuni ispunjavaju vreme stalnim potresima.

„Zatvorenici hodaju kao marionete”, veli Zupan u Levitanu, „a duboko na dnu njihovih upalih očiju treperi sjaj ljudi koji su kao Dante još za života vidjeli najniži oluk pakla. Takve oči ne možeš zavarati vašarskim sjajem. Duševno stanje zatvorenika koji su godinama iza rešetaka potpuno je drukčije od svakog drugog stanja na svijetu.

Ludi su – a luđaci nisu; pijani su od naslućivanja slobode, a pijanci nisu. Ti ljudi gledaju tuđa sjećanja na prošlost kao što vani stari ljudi gledaju filmove, odbijajući ono što se ne slaže s njihovim iskustvom.” I dalje: „Ne odricati se svoje prošlosti koju dovoljno skupo plaćaš, ali i ne pripadati joj, jer te je izdala. Tako pokojnici gledaju na svoj život. A u uhapšeničkom životarenju ima odbljeska posmrtnosti.”

Sve što se na robiji zbiva, dešava se u stanju visoke duševne i nervne napetosti.

Ko ne shvata prirodu ovog inicijalnog stresa (četvrtog po redu posle hapšenja, susreta s često neopravdanom, pa i apsurdnom, suludom optužbom i torturom da bi se prihvatila, i najzad suda), i to u kumulativnom dejstvu, gde se udarci ne slažu jedan na drugi, već se u progresivnim skokovima nadopunjuju, da se na robiji stabilizuje, ali ne kao smirenje posle napetosti, već kao njena stabilizacija, kao pretvaranje napetosti u permanentno stanje,

status quo robijaške egzistencije, iznenadiće se i njegovim teškim posttraumatičnim posledicama, podudarnim sa simptomima što su ih zabeležila psihijatrijska istraživanja bivših zatvorenika koncentracionih logora. (Paul Thygesen, Knud Hermann, Rolf Willanger, „Concentration Camp Survivors in Denmark, Persecution, Disease, Disability, Compensation – A 23 Year follow up – A survey of the Long-Term Effects of Environmental Stress“, Danish Medical Biulletin, mart–april 1970, tom 17.) libby_bluefingerprint_4

Poređenje valja uzeti do jedne tačke kao uslovno iz nekoliko razloga, između kojih je činjenica da se u nemački konclogor, u pretežnom broju slučajeva – osim kod političkih prestupnika – ulazilo iznenada i bez prethodne psihološke pripreme u istrazi, mučenju i eventualno sudu.

Pretpostavke, pa i sigurnost izvesnih Jevreja, u porastu prema kraju rata, da će u logor biti otpravljeni, iako im je rečeno da idu na prinudni rad ili naseljavaju Istok, nisu u duševnoj, mentalnoj i živčanoj ravni ravnopravne sa sistematskim batinanjem polnih organa, čupanjem noktiju ili elektrificiranjem osetljivih nervnih čvorova na telu onih što će nakon regularne procedure biti poslani u regularne tamnice.

Tuesday, May 03, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Pomilovanje, pomračenje ili vreme strepnje 

Bolničari su izbačeni iz svoje sobe i u nju je smešteno deset sumnjivih bolesnika. Već sutradan svima je spala temperatura. Istog dana prebačeni su u Belu kuću. Kontrola je otputovala, a mi ostali na belom hlebu. Očekivali smo svakog časa da im se pridružimo.

Mesec dana, možda najtežih u mojoj zatvorskoj karijeri, prošlo je, a ništa se nije dogodilo.

Dogodilo se, zapravo. Pomoćnik upravnika je premešten na novu dužnost. Ali prethodno je afera dobila novi produžetak, novi pravac i nove junake.

Robija ili vreme izopačenja 

Opšte stanje robijanja jeste duševna depresija. I u najveselijim trenucima, kojih nesumnjivo ima, i u periodima napetosti, vezanim za seobe, pretrese ili sezonu pomilovanja (april pred 1. maj, novembar pred 29, decembar pred Novu godinu, a kod vojnih osuđenika mesec pre armijskog praznika), uvek će se ispod tanke opne vidljivog raspoloženja osećati izvesna potištenost.

Kao kod bolesnika od infaustne zaraze, čije je oporavljenje privremeno, a raspoloženje euforično. Iz nje će neočekivano, kao dobrodošlo oslobođenje od tenzije i olakšanje, izbiti nemir, nered, haos. Neko će pokušati besmisleno, unapred neuspelo bekstvo. Neko s bednim povodom kapi koja je posle dugotrajnog punjenja gorkim penološkim lekom prelila čašu – premlatiti stražara.

Stražari će nekog pretući, jer i u njihovu čašu strpljenja teku nekoje poslednje kapi. Neko će se s nekim pobiti. Neko na nekog nožem nasrnuti. Neko i do tuđih creva tim nožem stići. Neko će umreti ili izvršiti samoubistvo. A neko, opet, biti iznenada pomilovan. Lady with Hat
Time se inventar zatvoreničkih javnih drama iscrpljuje, jer se fundamentalna drama, kazna, kao nešto neizbeživo, ne računa, i ako ćemo pravo, svaka se može i „na kibli izdržati”. Sve su ostale drame tajne. Doživljavaju se u sebi, tek povremeno otuda izađu i premijerno se pokažu – reprize retko ima – robijaškoj publici kao opak incident. One, te tajne robijaške drame, predstavljaju duševnu osnovu za stanje hronične depresije koje opisujemo.

Da depresija ima svoju fizičku inkarnaciju, verovatno bi izabrala paučinu da je dočara. Paučinu po čijim tankim lepljivim žicama mili debeli pauk beznađa. Ide prema robijašu, širi crne, žvalave čeljusti, i mljackajući njima motri ga crnim hipnotičkim očima, umrtvljuje, ali do njega nikad ne stiže, nikad ga ne ubija. Samo ga muči svojim večnim prisustvom.

Monday, May 02, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CLXXII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Pomilovanje, pomračenje ili vreme strepnje 

Ne znam dokle bi nas ovo stanje najzad dovelo – prognoze nisu bile svetle – da nas iz njega nije izvuklo upravo ono čega smo se najviše plašili.

Pojavila se beogradska kontrola.

Medicinsku komisiju sačinjavala su trojica vojnih lekara, od kojih su dvojica majora radila neposredno za Udbu. Četvrti član, civil, pripadao je višim ešalonima Ministarstva unutrašnjih poslova, možda i Narodnoj miliciji. Došli su u pratnji upravnika i njegovog pomoćnika, između kojih odnosi, izgleda, nisu bili najbolji. Razlog animozitetu nismo znali, pogotovu da je on s našim slučajem povezan. Da svrha inspekcije ne bude očevidna, pregledu su podvrgnuti svi bolesnici. On je dao dosta povoljne rezultate. Svega je sedam bolesnika ušlo u kategoriju sumnjivih. Oni su svakako bili bolesni, jedino se postavljalo profesionalno pitanje ocene zahtevaju li bolničku negu ili su za ambulantno lečenje. A to nas nije moglo ugroziti. I naši „zdravi” su dobro prošli. Prethodno smo ih, na svu sreću, nakljukali drogama. Goreli su u vatri, i premda im ništa organski nije moglo biti ustanovljeno, nesumnjivo su odavali utisak vrlo bolesnih ljudi.

Bili smo zadovoljni. I upravnik je pokazivao vidne, gotovo zlobne znake zadovoljstva. Jedino je snužden bio pomoćnik. Oficiri su se i prema dr L. J. i prema svima nama ponašali pristojno, naročito posle pregleda, i već smo držali da smo se, barem zasad, izvukli, kada je pomoćnik javno izrazio sumnju da izvesnom broju osuđenika veštački dižemo temperaturu. Bilo nam je jasno da nas je neko izdao, neko ko o svemu nije mnogo znao, ali je bio dovoljno oštrouman da prozre šta se u bolnici dešava.

Razgovor se vodio u ambulanti bez našeg prisustva, ali je prisluškivan pomoću rupe probušene u svrhu uživanja u ženama stražara, koje su takođe, s vremena na vreme, ovde pregledane. L. J. je u tom pogledu imao vrlo slobodne garnizonske navike. I bio drugar. Produživao je pregled koliko je mogao, da bi se svi na rupi izređali i primili svoj deo voajerskog zadovoljstva. Podešavao je položaj pacijentkinja tako da što više od njihovih tela vidimo. Iz ove, slobodne perspektive, ona nisu bila bogzna šta. Iz onog, međutim, zatvorskog ugla, gutane očima prinudnog, redovnim porcijama broma u hlebu podupiranog celibata, očima uškopljenika koji su sve imali osim prilike, ta su, većinom krupna, narodna, napredna tela bila uistinu nezaboravan prizor mog robijanja. man_jumping_out_of_wtc_3
Pomoćnikov predlog je najpre primljen s čuđenjem. Od upravnika i sa neskrivenom zlovoljom. Tek nam je kasnije postalo jasno zašto. Akciju je Udba započela bez konsultacije s njim, što se verovatno nije prvi put dogodilo.

Sunday, May 01, 2016

HRISTOS VASKRESE!


HRISTOS VASKRESE!

mayyourvoicebeheard

Svim vernim čitaocima ovog bloga želim srećan Uskrs i sve najbolje u životu.