ПОЗИВ НА КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ БОРИСЛАВА ПЕКИЋА (улаз је слободан)

ПОЗИВ НА КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ БОРИСЛАВА ПЕКИЋА
(улаз је слободан)
Понедељак, 23. мај у 20 часова 
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд 
Разговори с разлогом: Борислав Пекић „Живот на леду 1-5“, 
дневници приредиле Љиљана и Александра Пекић (Службени гласник) 

Захваљујући Тонском архиву Радио Београда, чућемо и глас самог Пекића како изговора своје дневничке белешке. 

Учествују: 
Добривоје Станојевић 
Небојша Лазић 
Уређује и води Дејан Симоновић 

„На многа питања која ми поставља не могу одговорити јер се једноставно не сећам. Он вероватно мисли да ја своју прошлост држим у себи, међутим ја је излучим дневнику а затим заборављам.“

„Још нешто: треба ли имати поверења у меморију човека који има јаке разлоге да извесне ствари заборави. Наше памћење је најефикасније средство ласке. У његово име немогуће је ма шта обећати. Ја ћу се искрено трудити да догађаје опишем онако како су се они одиграли. Али пошто је моја искреност у служби моје личности, то још не значи да су се они одиста тако одиграли. Осећање које ћу имати кад завршим ове редове показаће ми колико сам успео.“
(Борислав Пекић)

„Дневничке забелешке писца имале су најчешће природу интимних исповести или размишљања на текуће теме ... Ви сте нешто битно у форми и садржини Дневника променили. Направили сте од њега прозу. Сами сте у „Књижевности“ рекли да нисте одолели искушењу „да га нарочитом селекцијом формирате као причу која нешто значи“. Шта та прича значи?“
(Радослав Братић)

Дневничке белешке једног од најзначајнијих српских писаца обухватају период од 1948. до октобра 1985. године. Објављене су у издању Службеног гласника у 5 књига: ЖИВОТ НА ЛЕДУ I (Дневници 1948–1955) ЖИВОТ НА ЛЕДУ II (Дневници новембар 1955 - март 1983) ЖИВОТ НА ЛЕДУ III (Дневници март - децембар 1983) ЖИВОТ НА ЛЕДУ IV (Дневници јануар - мај 1984) ЖИВОТ НА ЛЕДУ V (Дневници мај 1984 - октобар 1985)


Борислав Пекић рођен је 4. фебруара 1930. године у Подгорици. Живео је у Подгорици, Новом Бечеју, Мркоњић - Граду, Книну, Цетињу и Баваништу у Банату. Од 1945. године живео је у Београду, где је похађао Трећу мушку гимназију и матурирао 1948. године.

Од 1948. до 1953. је био на издржавању казне у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш као припадник СДОЈ. Био је осуђен на петнаест година строгог затвора, али је 1953. године помилован.

Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету Београдског универзитета. Радио је од 1958. до 1964. године као драматург и сценариста у филмској индустрији и био је аутор је бројних филмова. Према његовом тексту Дан четрнаести снимљен је филм који је представљао Југославију 1961. године на филмском фестивалу у Кану. Први роман, Време чуда, објављује 1965. године.

Од 1971. године живео је и радио у Лондону. Пекић је већ Временом чуда изазвао велико интересовање широке читалачке јавности. Наредним књигама сврстао се у водеће и најплодније југословенске писце.

Након прве књиге објавио је портрет Ходочашће Арсенија Његована (1970) за који добија НИН-ову награду за роман године, новелу Успење и суноврат Икара Губелкијана (1975), новелу Одбрана и последњи дани (1977), сотију Како упокојити вампира (Прва награда Удружених издавача 1977), и роман Златно руно, фантасмагорију у седам томова (1978-1986, за који добија 1987. Његошеву награду), а који многи сматрају једним од најзначајнијих савремених прозних остварења код нас. По мишљењу жирија овај роман је ушао у избор десет најбољих романа написаних од 1982. до 1992. године.

Жанр романом Беснило (1983) Пекић је из историјске тематике одступио и сачинио дело са елементима трилера који се збива на једном од највећих светских аеродрома – лондонском Хитроу. То је својеврсна апокалиптична визија света у којем живимо. Књига је доживела бројна издања. Поред Златног руна и Година које су појели скакавци и овај роман је ушао у селекцију десет најбољих романа у српској књижевност од 1982. до 1991, по мишљењу читалаца.

И у следећем објављеном антрополошком роману 1999, Пекић је остао на трагу те негативне, често фантастичне утопије (награда године за научну фантастику 1985). Крајем 1984. године, у издању „Партизанске књиге“, изашла су Пекићева Одабрана дела у 12 књига, за која је добио награду Удружења књижевника Србије. Часопис Књижевност додељује му 1986. „Повељу“ поводом четрдесетогодишњице излажења часописа.

Исто тако, за епос Атлантида (1988), добија „Горанову награду“. Године које су појели скакавци (књига прва), према анкети два београдска дневна листа, проглашена је за најбољу књигу у 1987. години. Књига је у краћем временском периоду доживела три издања. Други том под истим насловом 1989. добија награду за мемоарску прозу „Милош Црњански“. Збирка готских прича Нови Јерусалим издата је 1989. године.

Повељу „Мајска руковања“ за изузетне стваралачке резултате на пољу књижевности и културе добија 1990. од дома омладине „Будо Томовић“ из Подгорице. Писма из туђине (1987), Нова писма из туђине (1989, награда Сент-Андреје „Јаша Игњатовић“) и Последња писма из туђине (1991. годишња награда Графичког атељеа „Дерета“ за најуспешније издање те године) спадају у публицистички домен овог писца. Есејистичка проза, Сентиментална повест британског царства, објављена у издању БИГЗ-а (1992), доживела је три издања.

Постхумно је додељена почасна награда издавача овом делу 1993. Потом је БИГЗ објавио књигу Време речи (разговори с Пекићем, приредио Божо Копривица, 1993.), Одмор од историје (есеји, приредио Радослав Братић, 1993), роман Градитељи (1994.) који је 1995. године био БИГЗ-ов бестселер, као и Рађање Атлантиде (коментари, приредила Љиљана Пекић, 1996.) такође бестселер овог издавача.

Дневничке забелешке Скинуто са траке (изабрао и приредио Предраг Палавестра, 1996), биле су на бестселер листи „Народне књиге“ 1997. године. Први том коментара за Златно Руно под насловом У трагању за Златним Руном (приредила Љиљана Пекић) штампан је 1997. године.

Пекић је аутор око 30 драмских дела за позориште, радио, телевизију, емитованих и играних на нашим и страним радио - телевизијским станицама и позоришним сценама. Између осталих Генерали или сродство по оружју (1972; Награда за комедију године на Стеријином позорју у Новом Саду), 186. степеник (1982; Прва награда Радио Загреба). Поводом Дана Радио телевизије Београд додељена му је 1987. диплома за освојену I награду на конкурсу у категорији радио-драмске емисије.

Драми Како забављати господина Мартина додељена је прва награда на фестивалима у Охриду и Варни (1990). Следи годишња награда „Књегиња Милица“ од стране позоришта у Крушевцу 1991. године, а новембра 1991. године добио је плакету „Печат“ Народног позоришта у Београду за специјалне заслуге. Дела су му преведена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански.

Од 1968. до 1969. био је члан уредништва Књижевних новина, а у 1990. учествује у уређивању првих бројева обновљеног опозиционог листа Демократија, органа Демократске странке, чији је био један од оснивача, потпредседник и члан Главног одбора. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности од 1985. године, члан Крунског савета, потпредседник ПЕН-а. Центар Београд, члан ПЕН-а Центар Лондон, хонорарни коментатор српскохрватске секције Би-Би-Сија у Лондону.

Био је члан Удружења књижевника Србије, члан Удружења филмских и члан Удружења драмских уметника Србије. Постхумно га је Њ. К. В. престолонаследник Александар одликовао Краљевским орденом двоглавог белог орла првог степена. Септембра 1997. додељена му је Почасна плакета од стране „Југословенског фестивала Мојковачке филмске јесени“ поводом 50. годишњице Југословенског играног филма.

Борислав Пекић је преминуо 2. јула 1992. године у Лондону. Биографска белешка је преузета са сајта Пројекат Растко http://www.rastko. rs/knjizevnost/nauka_knjiz/pekic-biograf. html Пекићева фотографија у прилогу је преузета за сајта Борислава Пекића http://www.borislavpekic.com 4 Attachments