Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Pomilovanje, pomračenje ili vreme strepnje
Ne znam dokle bi nas ovo stanje najzad dovelo – prognoze nisu bile svetle – da nas iz njega nije izvuklo upravo ono čega smo se najviše plašili.
Pojavila se beogradska kontrola.
Medicinsku komisiju sačinjavala su trojica vojnih lekara, od kojih su dvojica majora radila neposredno za Udbu. Četvrti član, civil, pripadao je višim ešalonima Ministarstva unutrašnjih poslova, možda i Narodnoj miliciji. Došli su u pratnji upravnika i njegovog pomoćnika, između kojih odnosi, izgleda, nisu bili najbolji. Razlog animozitetu nismo znali, pogotovu da je on s našim slučajem povezan. Da svrha inspekcije ne bude očevidna, pregledu su podvrgnuti svi bolesnici. On je dao dosta povoljne rezultate. Svega je sedam bolesnika ušlo u kategoriju sumnjivih. Oni su svakako bili bolesni, jedino se postavljalo profesionalno pitanje ocene zahtevaju li bolničku negu ili su za ambulantno lečenje. A to nas nije moglo ugroziti. I naši „zdravi” su dobro prošli. Prethodno smo ih, na svu sreću, nakljukali drogama. Goreli su u vatri, i premda im ništa organski nije moglo biti ustanovljeno, nesumnjivo su odavali utisak vrlo bolesnih ljudi.
Bili smo zadovoljni. I upravnik je pokazivao vidne, gotovo zlobne znake zadovoljstva. Jedino je snužden bio pomoćnik. Oficiri su se i prema dr L. J. i prema svima nama ponašali pristojno, naročito posle pregleda, i već smo držali da smo se, barem zasad, izvukli, kada je pomoćnik javno izrazio sumnju da izvesnom broju osuđenika veštački dižemo temperaturu. Bilo nam je jasno da nas je neko izdao, neko ko o svemu nije mnogo znao, ali je bio dovoljno oštrouman da prozre šta se u bolnici dešava.
Razgovor se vodio u ambulanti bez našeg prisustva, ali je prisluškivan pomoću rupe probušene u svrhu uživanja u ženama stražara, koje su takođe, s vremena na vreme, ovde pregledane. L. J. je u tom pogledu imao vrlo slobodne garnizonske navike. I bio drugar. Produživao je pregled koliko je mogao, da bi se svi na rupi izređali i primili svoj deo voajerskog zadovoljstva. Podešavao je položaj pacijentkinja tako da što više od njihovih tela vidimo. Iz ove, slobodne perspektive, ona nisu bila bogzna šta. Iz onog, međutim, zatvorskog ugla, gutane očima prinudnog, redovnim porcijama broma u hlebu podupiranog celibata, očima uškopljenika koji su sve imali osim prilike, ta su, većinom krupna, narodna, napredna tela bila uistinu nezaboravan prizor mog robijanja.
Pomoćnikov predlog je najpre primljen s čuđenjem. Od upravnika i sa neskrivenom zlovoljom. Tek nam je kasnije postalo jasno zašto. Akciju je Udba započela bez konsultacije s njim, što se verovatno nije prvi put dogodilo.
Udba je, uostalom, prezirala sve druge oblike moći i vlasti. Sebe je smatrala, s Armijom, možda, ali u miru i od nje bitnijim temeljom revolucije i njene države. Posle rata naročito. U godinama Informbiroa takođe. A i kasnije. Uvek, zapravo. Jer, klasnih je neprijatelja uvek bilo, i biće uvek. Sve više ukoliko revolucija napreduje. To je tradicija revolucionarne policije još od jakobinskog terora francuske revolucije, njenog Odbora javne bezbednosti i Revolucionarnog tribunala, tradicija potvrđena iskustvima boljševičke revolucije.
Ako bi se, dakle, dokazalo postojanje unutrašnje uprave, i ova, sa saučesnicima, bila izvedena na sud, njegov bi dalji opstanak ovde postao nemoguć. Bio bi smenjen, možda i degradiran. Stoga je smatrao da je posao inspekcije završen. Prevagnulo je, međutim, pomoćnikovo mišljenje. Odlučeno je da se bolesnici koje je pomoćnik označio na nekoliko dana pod stražom izoluju, a potom da se nad njima pregled ponovi.
Bilo je jasno da nam je došao kraj.
No comments:
Post a Comment