Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 3.
Nervoza, iritantnost, nemir
Po izlasku iz zatvora izgubio sam mir što sam ga, na užas udbaških penologa, u njemu stekao, te do izvesne mere zadržao i u najtežim neprilikama (u Aferi belih mantila), u kojima sam se našao poslednjih meseci robije. Planuo bih i na najmanji povod, a onda ga tek, u kasnijim racionalizacijama, prilagođavao veličini bezrazložnog gneva. Postao sam netrpeljiv, nepristupačan, svadljiv, zajedljiv.
Negovao sam ravnodušnost prema drugima, ali kada bi mi se suprotstavili, otkrivalo se da je ta moja indiferentnost lažna, da je maska za izvesna emotivna nesnalaženja. Izgrađivao sam, cinizmom poduprto, opšte nepoverenje prema ljudima, u protivurečnosti s otvorenim „kuražnim” drskostima, kojima bih ih, iznenada, iz busije građanske učtivosti obasipao.
Pripravnost da se ljudima, kada se to mora, istina kaže u oči pretvorila se u kompulzornu, bolesnu potrebu da im se kaže po svaku cenu (uglavnom njihovu), od istinoljubivosti je, dakle, postala prostačka bezobzirnost. Upao sam u sindrom koji sam u dnevniku nazvao „neodoljivom potrebom da se gubernatorima grizu uši”.
Moje je opšte raspoloženje prvih dana slobode, 1954, ličilo na raspoloženje poslednjih dana 1948, pred samo hapšenje. Neprijatna postkonfinaciona kriza, srećom, nije dugo trajala. Poznati su slučajevi gde traje godinama, izazivajući kobne posledice po porodični i društveni život bivšeg robijaša.
No comments:
Post a Comment