Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
4. Prekomeran zamor
Zamor ne odgovara ni okolnostima života, ni opštem zdravstvenom stanju bivšeg robijaša. Možda se može tumačiti njegovim odlaganjem da se vrati normalnoj kolotečini slobodnog života, za koju mu se čini da je više ne poznaje i da joj nije dorastao. Zamor je tada alibi. Čini se da je posle dugog i prinudnog mirovanja na robiji čoveku stalo do kretanja.
Najveći broj robijaša toj se bolesnoj pokretljivosti i odaje, pa spada u kategoriju opisanu pod br. 3, ali ima izvesnih koji se potpuno zaustavljaju, zapadaju u dubok fizički i duhovni stazis.
Sećam se da sam posle zatvora ležao u krevetu više nego što je bilo prirodno za moje godine, a bilo je dana kada iz kuće nisam izlazio. To je uvek dovodilo do nesporazuma sa ukućanima. Usput, i do moje prve drame, pod radnim naslovom Emigrant, pisane 1959, a igrane mnogo kasnije pod imenom Obešenjak.
Ja tada, dok sam se tako izležavao, slušajući omiljene koncerte s ploča ili radija, prelistavajući epizode knjiga koje sam voleo – samo pojedine epizode, ne cele knjige – dok sam razmišljao kako bi trebalo ustati i konačno se nečeg ozbiljnog poduhvatiti (života, u stvari, i to života među komunistima),
a dizao se nisam, još manje se čega ozbiljnog, osim ozbiljnog izležavanja, poduhvatao, obećavajući sebi da ću to sutra svakako učiniti, ali ni sutra ništa nisam činio, ni sutra, ni prekosutra, ja sam, uveravam vas, tada zaista bio beskrajno umoran, i to je bila iscrpljenost, nekretanjem i demobilizacijom i mišića i čula samo uvećavana, koju sam osećao i mesom, i kostima, i kožom.
Mogao sam tako, kao moj Obešenjak, zauvek u krevetu ostati.
No comments:
Post a Comment