Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
6. Emocionalna nestabilnost i hipersenzibilitet
Ova je postkonfinaciona pojava najčešća. I tu se javljaju najneobičniji paradoksi. Na robiji živite u strahu da ste zaboravljeni, da se o vama niko ne brine, da onima napolju do vas više nije stalo. Očajni ste kada izostane pismo od kuće ili poseta. Pogotovu paket. (Budimo, naime, realni.) Uvek zamišljate najgore.
Ali za robijaša nije najgora smrt bližnjeg. Najgora je pomisao da vas je napustio, od vas digao ruke, zaboravio vas. Smrt voljenog lakše biste podneli od pomisli da vas je zaboravio ili ostavio. Kada se vratite kući, vidite da ste se prevarili. Neko vreme to vas čini srećnim. Svi se iskreno trude da vam bude što bolje, svi vam ugađaju, svi se o vama brinu.
Trebalo bi da budete zadovoljni. Niste. Sada vam, najednom, sve to smeta. Sve za čime ste žudeli postojano vam ide na živce. Nežnosti vas zbunjuju, radoznalost kao vid pažnje ljuti, raspitivanja dosađuju, saveti vređaju. Porodična briga vas podseća na zatvorsku stegu. Na podmuklu brigu vlasti, čiji je cilj da vam oteža život i u nevolju vas dovede.
Čini vam se da ta opšta briga za vašu dobrobit nema za cilj da vas uvede u slobodu, nego ponovo zatoči. Otimate se od nje i pri tom ste nepredvidljivi, hiroviti, bezobzirni, pa i svirepi. Porodica trpi, tretirajući vas kao – bolesnika, ludaka kome je sve dopušteno, što vas još više razdražuje.
Kod mene je ta faza dosta dugo trajala. I pre zatvora sam bio osetljiv na „svoju slobodu”, često pod njom podrazumevajući nepostojanje obaveza i oslobođenje od svih odgovornosti zajedničkog života. Grozio sam se rokova, dnevnih rasporeda, obećanja, planova, sve do unapred dogovorenih sastanaka.
Sastanke su spasavale moje političke (organizacija) i erotske (devojke) obaveze, inače na njih nikad ne bih ni otišao, i to samo zato što su fiksirani. (I skakavci bi ostali bez obeda.) Hteo sam da živim slučajno, i od slučaja.
Posle zatvora je odbojnost prema obavezama ostala, ali joj je sada bila pridodata neurastenična mržnja prema stegama svih vrsta, u koje sam, dabome, uključivao i roditeljsku brigu. Tuđa je briga, naime, jedna od najtežih obaveza, jer kada je osnovana, kao god i kada nije, zahteva da se o njoj brinete vi.
Onaj ko se za vas brine očekuje da se vi brinete za njegovu brigu, kako se on ne bi i dalje morao brinuti za vas. Tako se stvara hermetički zatvoren pakleni krug brige, praćen osećanjem krivice, duševna tamnica iz koje neko odlazi u smrt, drugi u ludnicu, izvesni u zločin, ali većina u njoj ostaje, produžuje da se brine i oseća krivom.
No comments:
Post a Comment